Poruka "Kulturu na tržište" podseća me na postupak jednog političkog moćnika posle drugog svetskog rata. Taj se toliko razumeo u proizvodnju el. energije da je naredio da se podigne hidro centrala na mestu gde nema vode. Otprilike i oni koji se zalažu za "kulturu na tržište" ili "tržišnu kulturu" nemaju pojma o kulturi. Pre svega posle drugog svetskog rata iz škola, odnosno školskih programa isterana je etika. Prednost je data otimačini, pohlepi, i svakom drugom činu degradacije prave kulture. Pravih nosilaca kulture gotovo i da nemamo. Otišli su u inostranstvo. Kako završe škole, oni odu. Tamo gde nema leba, nema ni kulture. Kad nema kulture nema ni tržišta. Tržište je u ovom slučaju samo prazna fraza. Druga je stvar ako se misli na kič kao kulturu ali to je već druga priča.

Nije loše ponekad poslušati tržište. Ako ljudi u Srbiji ne vole da idu u pozorište, ili jednostavno nemaju naviku, to je jasan znak da država treba da smanji ulaganja u pozorišta. Prosto ko pasulj. Čim pozorišni reditelj dobija pare od države njega apsolutno briga kakav će kvalitet isporučiti. Jer on nije na tržištu...radio ne radio - njemu svira radio.
Kako od takvog kulturnog radnika da očekujete kvalitet ? Isto je i sa filmovima,jer država ima godišnji budžet za filmove preko "Filmskog centra" i lepo dođe jedna ekipa pokupi lovu od države kojom se finasiraju muslimanski glumci tipa Enis Hadžibeganović koji nas pljuje gde god se pojavi. Film "Sveti Georgije ubiva aždahu" je košta blizu 5 miliona evra a film je užasan, klasičan primer kako država loše posluje kad se radi o kulturi. Cena nečega je uvek subjektivna. Na primer,ja za tu sliku Van Goga koja košta 85 miliona evra ne bih dao ni 1000 dinara jer za mene ta slika ne znači ništa. U ekonomiji cena je uvek subjektiva.

Liberalni koncept ekonomije nigde nije ni primenjen u pravom obliku pa je ostala samo utopija. Taj model predviđa neke dobre stvari kao što su minimalna država. U Južnoj Americi jedino je Čile prihvatio neke ideje čikašske škole sa Pinočeom na čelu a sad su jedan od najrazvijenih ekonomija Latinske Amerike.
Tu je još i Singapur koji se strahovito razvio. Čak i Kina pomoću kapitalizma izlazi iz ekstremnog siromaštva. Broj siromašnih se neverovatno smanjio u poslednjih 20 godina...i zna se zašto. Najbolj je imati mix oba sistema,to rade social-demokrate po Zapadnoj Evropi gde je socijala na nivou,a tu je skandinavski kapitalizam sa ljudskim likom,i to su sve države ekstremnih poreza na prihod. Uvek se treba vratiti na temu o besplatnom ručku kojeg nema jer uvek neko mora da plati nešto. Zašto država daje subvencije poljoprivrednicima? Dajte automehaničarima,limarima,zidarima...čemu diskriminacija? To je sve populizam političara.

Mi u selo imamo puno tih van gogova , koji nisu prodali ni jednu sliku. Jesu li i oni kultura, pa da ih čekamo tolike godine oće li prodati sliku . Ko da ih hrani do tada . Oni neće ništa da rade drugo jer bože moj oni su umetnici.

U društvu u kom su svi njegovi elementi podređeni nestručnom odlučivanju i upravljanju ne može biti reči o napretku. U Srbiji je to slučaj. Kultura nije izuzetak.

@marko
Ta prica kako skolujemo kadrove za druge drzave stoji delimicno. Imam druga koji je zavrsio ETF sa visokim prosekom i u roku, primao je stipeniju od drzavne firme. Kada je otisao do njih da ih pita kada moze da radi, rekli su mu ako te ne zovemo za sest meseci, nemas nikakve obaveze prema nama. I nikad ga nisu ni pozvali,i posle nekoliko godina otisao je za inostranstvo. Moje pitanje kakva drzava ima stav prema takvim ljudima? Iz svog iskustva znam da se u Srbiji ceni podobnost, a ne sposobnost. Kada se u Srbiji bude cenila sposobnost, onda vasa tvrdnja imace smisla.

A kako bi znali da je Van Gog toliko vredan da neko nije platio toliko za njegovu sliku? Dakle, bilo je samo pitanje vremena da se prepozna njegova vrednost, a onda to postaje stvar tržišta.
Malo je toga što stvarno vredi a da nije skupo. Tržište nije idealan (a šta ima idealno?), ali jeste prilično objektivan merilac vrednosti.

Bojim se da se mnogi umetnici boje tržišta zato što su svesni da ne vrede mnogo. Ali, uvale se u državne ustanove i klanove i masno i redovno zarađuju neuporedivo više nego što vrede.

Naravno, postoje stvari od opšte značaja koje se moraju finansirati, to je nešto drugo.

Malo više sredstava iz državne kase,za početak.

Pored nedostatka novca da se pristojno plate vredni autori puni entuzijazma i da se izdaju časopisi koji nedostaju(iz oblasti sociolgije,pedagogije,psihologije..),a koji su nekada postojali,nesporno je da nedostaje šira javna rasprava o strategiji razvoja srpske kulture.

Dobar tekst.