Ovih dana Vojvodina obelezava 90 godina od prisajedinjenja Srbiji. Svi pokrajinski organi vlasti,ukljucujuci Izvrsno vece, Skupstinu Vojvodine i brojne politicke stranke, obelezili su ovaj jubilej. Odluka vojvodjanskih Srba da se prikljuce Srbiji bila je slobodno izrazena volja i jedna od prvih demokratskih tekovina Srpskog naroda na ovim prostorima.Izbori odrzani pocetkom ove godine takodje su izraz slobodne, demokratske volje gradjana koji su jasno i najizricitije u Vojvodini izbrali put kojim zele da idu napred. Njihov izbor je bio jasan, i mozda su po prvi put posle 5. Oktobra 2000. po prvi put glasali za "nesto" a ne "protiv necega" i time pokazali svoju politicku zrelost.
Ocigledno je da su gradjani izabrali da krenu u odredjenom pravcu jasno definisanom, bez obzira na sve unutrasnje poteskoce i poneke cinike Zapada. Gradjani Srbije ovoga puta se nisu osvrtali na proslost, pa makar ona bila I bliska, ona iz 90’ ih, i izabrali onu opciju za koju veruju da ce njihovu drzavu dovesti do nekakvog cilja.
Nijedna od stranaka koje su izasle na izbore u Vojvodini, ukljucujuci tu i stranke manjina, nemaju u svojim programima, niti se zvanicno zalazu za izdvajanje Vojvodine iz sastava Srbije. Autonomija Vojvodine bila je ustavna kategorija socijalisticke Jugoslavije,a odluka o njenom proglasenju, bez obzira na nedostatke toga sistema, bila je legalna i legitimna. Ovako ustanovljena autonomija, kako rece postovani Dusan Kovacev, nije ukinuta 1988. ali je svakako obesmisljena posledicama “jogurt revolucije”. Nadam se da ne treba podsecati na cinjenicu da je ukidanje autonomije Kosova i Metohije dovelo do radikalizacije, do tada umerenih i Srbiji, i Jugoslaviji lojalnih Albanaca.
Danas, na srecu, pitanje autonomije Vojvodine nije u nadleznosti komunistickih mocnika niti milosevicevske strahovlade, ono je demokratsko pitanje koje danas pred Skupstinu Srbije postavljaju izabrani predstavnici gradjana Vojvodine.
Preporuke:
0
0
2
utorak, 02 decembar 2008 22:12
Aleksandar Skular
II deo
Reinstitucija “sustinske” autonomije nije cak ni “povracaj na predjasnje stanje” posle njenog nelegalnog ukidanja, ona ima savremenu dimenziju demorkatske Srbije kroz njenu dalju demokratizaciju kroz regionalizaciju.
Demokratske slobode gradjana i njihovo pravo da se udruzuju u moderne evropske regije nije pitanje “milosti Bozje” niti volje gospodara, vec su drustvene tekovine demokratije i kao takve one su drustveno prihvacene cinjenice. Samim time ni pitanje nadleznosti za proglasenje autonomija regiona, nije vezano ni za ciju dobru volju, vec je utemeljno u izrazenoj volji gradjana tih regiona i njihovih izabranih predstavnika. Autonomija Vojvodine nije nagrada nikome ni od koga, vec ona mora biti cinjenica prihvacena od strane Skupstine Srbije. Ovakav odnos prema autonomiji Vojvodine tesko je razumljiv za mnoge politicare pa i za mnoge intelektualce juzno od Save i Dunava, ali je samo pitanje vremena kada ce kroz dalji razvoj demokratske i politicke kulture u Srbiji on biti prihvacen kao civilizacijska tekovina.
Drago mi je da gospodin Dusan Kovacev naglasava ekonoski momenat kao vazan cinilac u procesu rasprave o autonomiji Vojvodine. Ovo je novi momenat u debati od strane kriticara ideje autonomije, koji je bio cesto zanemarivan i stavljan daleko iza nacionalnog i drzavnog interesa kao najvaznijih argumenata protiv autonomije.
Argument “stvarnog kapitala” koji dolazi iz Rusije, a u tekstu se koristi da bi se suprotstavio kapitalu sa Zapada koji ce, po gospodinu Kovacevu, da prestane da dolazi u Srbiju, cini se da sam sebe demantuje odlaganjem zavrsetka Juznog toka tek 2015. godine.
Kritike na racun povecanja izvornih nadleznosti Vojvodine jesu dragocene u ovom demokratskom procesu, ali one cesto nemaju snagu argumenata, vec zvuce kao dnevno-politicka tema za skupljanje politickih poena i ispoljavanje frustracija politickih opcija koje nemaju odgovore na ovako vazna drustvena pitanja, a ne doprinose konstruktivnoj raspravi na ovu temu.
.jpg)
Ocigledno je da su gradjani izabrali da krenu u odredjenom pravcu jasno definisanom, bez obzira na sve unutrasnje poteskoce i poneke cinike Zapada. Gradjani Srbije ovoga puta se nisu osvrtali na proslost, pa makar ona bila I bliska, ona iz 90’ ih, i izabrali onu opciju za koju veruju da ce njihovu drzavu dovesti do nekakvog cilja.
Nijedna od stranaka koje su izasle na izbore u Vojvodini, ukljucujuci tu i stranke manjina, nemaju u svojim programima, niti se zvanicno zalazu za izdvajanje Vojvodine iz sastava Srbije. Autonomija Vojvodine bila je ustavna kategorija socijalisticke Jugoslavije,a odluka o njenom proglasenju, bez obzira na nedostatke toga sistema, bila je legalna i legitimna. Ovako ustanovljena autonomija, kako rece postovani Dusan Kovacev, nije ukinuta 1988. ali je svakako obesmisljena posledicama “jogurt revolucije”. Nadam se da ne treba podsecati na cinjenicu da je ukidanje autonomije Kosova i Metohije dovelo do radikalizacije, do tada umerenih i Srbiji, i Jugoslaviji lojalnih Albanaca.
Danas, na srecu, pitanje autonomije Vojvodine nije u nadleznosti komunistickih mocnika niti milosevicevske strahovlade, ono je demokratsko pitanje koje danas pred Skupstinu Srbije postavljaju izabrani predstavnici gradjana Vojvodine.
Reinstitucija “sustinske” autonomije nije cak ni “povracaj na predjasnje stanje” posle njenog nelegalnog ukidanja, ona ima savremenu dimenziju demorkatske Srbije kroz njenu dalju demokratizaciju kroz regionalizaciju.
Demokratske slobode gradjana i njihovo pravo da se udruzuju u moderne evropske regije nije pitanje “milosti Bozje” niti volje gospodara, vec su drustvene tekovine demokratije i kao takve one su drustveno prihvacene cinjenice. Samim time ni pitanje nadleznosti za proglasenje autonomija regiona, nije vezano ni za ciju dobru volju, vec je utemeljno u izrazenoj volji gradjana tih regiona i njihovih izabranih predstavnika. Autonomija Vojvodine nije nagrada nikome ni od koga, vec ona mora biti cinjenica prihvacena od strane Skupstine Srbije. Ovakav odnos prema autonomiji Vojvodine tesko je razumljiv za mnoge politicare pa i za mnoge intelektualce juzno od Save i Dunava, ali je samo pitanje vremena kada ce kroz dalji razvoj demokratske i politicke kulture u Srbiji on biti prihvacen kao civilizacijska tekovina.
Drago mi je da gospodin Dusan Kovacev naglasava ekonoski momenat kao vazan cinilac u procesu rasprave o autonomiji Vojvodine. Ovo je novi momenat u debati od strane kriticara ideje autonomije, koji je bio cesto zanemarivan i stavljan daleko iza nacionalnog i drzavnog interesa kao najvaznijih argumenata protiv autonomije.
Argument “stvarnog kapitala” koji dolazi iz Rusije, a u tekstu se koristi da bi se suprotstavio kapitalu sa Zapada koji ce, po gospodinu Kovacevu, da prestane da dolazi u Srbiju, cini se da sam sebe demantuje odlaganjem zavrsetka Juznog toka tek 2015. godine.
Kritike na racun povecanja izvornih nadleznosti Vojvodine jesu dragocene u ovom demokratskom procesu, ali one cesto nemaju snagu argumenata, vec zvuce kao dnevno-politicka tema za skupljanje politickih poena i ispoljavanje frustracija politickih opcija koje nemaju odgovore na ovako vazna drustvena pitanja, a ne doprinose konstruktivnoj raspravi na ovu temu.