Због чега свако размишљање на националне теме полази од хипотезе да су лева идеја и њени носиоци антинационално расположени и оријентисани.Тома Николић,Владан Батић или Милан Ст. Протић не би се могли назвати левичарима, али би њихово србијанско поимање српства оценио далеко опаснијим по српство, него све збирно што је Лекић навео у свом тексту. Надања за борбу спремних нпр. босанско-херцеговачких Срба су толико пута била изневерена од стране династија Обреновића, Карађорђевића и Петровића да ћу почети да сумњам да су они били претеча левице у нас.

Nedavno je objavljen interviju sa udovicom Nobelovca Solzenjicina, velikana Ruske Knjizevnosti 20-tog veka, devalvacija nagrade izborom dobitnika poslednjih godina je ucinila potrebu za dodatnim objasnjenjem. Jedna misao je snazno kao otreznjenje delovala na mene licno a dobro se uklapa i u sadasnjicu Srbije, Srba 21-veka. Cuveni disident je posle nekoliko nedelja shvatio da Amerikanci nisu mrzeli samo komunizam rasprostranjen po Rusiji vec Ruse i Rusiju bez obzira na politicki sistem sto sve vise otvoreno izbija u prvi plan 2000-2008. Kada bi Srbi ovo preveli na nase male prostore sta bi bio zakljucak? Nemacka je priznala 1941 nezavisne drzave balkana, identicno kao u 90-tim, a Srbiju je okupirala i licno nadgledala. Zamenimo li tezu ili ime Nemacka sa SAD danas nema nikakve razlike, sem sto je Jasenovac poceo proizvodnju 21 Avgusta 1941 a oluja i blijesak su se desili pred kraj 1995.
Srbi bi trebali da se orijentisu u tri pravca. (Poslednjim razgovorom sa prijateljem iz Beograda shvatio sam da to nece biti bas tako lako. Na pitanje sta se radi dobio sam odgovor da se ceka kriza. Znaci Srbija je nastavila sa cekanjem bez plana za recimo krizu socijalne programe ili jaku zimu). Prvi pravac bi trebao da bude zaokret za 180º. Gradjenju daleko boljih veza sa Grckom. Druga je da bi tezu o maloj Srbiji siroko trebalo prihvatiti, sobzirom da je to programska platform najuticajnijih ili najvestijih stranaka trenutno u Srbiji to i ne bi bilo tako tesko. Treca po meni najvaznija bi bila platform na ujedinjenju Srpskih zemalja. Znaci isto ono sto smo vec jednom davno uradili (pre 90 godina) ali ovaj put izbacivanjem reci Juznih Slovena i zamenom sa Srpskim Zemljama. Treba zdusno raditi prvo na konfederaciji Srpskih zemalja a kada uslovi sazru krunisati ih Drzavom Srba, otvoreno i bez zadnjih namera. Prepisati ustav od Slovaka koji priznaju prava pojedinaca ali ne i prava nacionalnih manjina i zavrsiti sa iluzijama 20-tog veka.

Само један детаљ о "инфериорности" Хрватске и БиХ у току Отаџбинског рата 1991-1995. Наиме, и у Хрватску и у БиХ оружје је допремано из иностранства током целог рата без прекида. Зна се да су нпр. само у 1993. г. исламске земље испоручиле муслиманској страни у БиХ оружје у вредности од 15 милиона америчких долара. Вашингтон Пост је писао да је само Саудијска Арабија испоручила Алијиним снагама оружје у вредности од око 300 милиона долара за сво време рата. То је вршено у складу са тајним споразумом између Владе БиХ и Ријада. Хрватска је увезла од априла 1992. г. до априла 1994. г. оружје у вредности од око 600 милиона америчких долара (иако је 25. септембра 1991. г. Резолуцијом бр. 747 СБ УН заведен ембарго на испоруке оружја за читаву територију бивше Југославије). Са своје стране, Хрватска је иначе, пристала да АБиХ добија оружје преко далматинских лука, али да од сваке испоруке Загреб за себе узима и до 50% товара на име транзитних такси. У многим случајевима је хрватска страна захтевала од Сарајева и новчане накнаде поред пореза у натури. За Сарајево су највећи испоручиоци оружја били Саудијска Арабија и Иран а за Загреб Немачка, Мађарска и Аустрија. ХВО је нпр. имао поред гомиле пешадијског и лаког артиљеријског науружања за 50.000 бојовника и 50 најсавременијих западних тенкова.

Модерни мит о бауку "Велике Србије" је настао у Бечу након Берлинског конгреса 1878. г. са циљем да што је могуће више политички, морално, идеолошки и цивилизацијски дискредитује Србе, а нарочито Београд, пред читавом Европом како би се као прво осигурало присвајање (тј. политичка отимачина) Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске и као друго да се спречи контрареакција Срба на отимачину БиХ у виду тежњи за стварањем уједињене српске националне државе у етничким границама дисперзије српског етноса на Балкану. Тај мит о "Великој Србији" је крајем прошлог столећа чак успео вештим пропагандним махинацијама да уздрма и безбедност једине суперсиле у свету - САД! На другој страни у свету никоме не смета постојање једне (бивше) империјалне силе Велике Британије илити Уједињеног Краљевства. Иначе, оба наведена термина су званични међународно признати називи за ову државу која узгред буди речено територијално превазилази оквире Британије јер један њен саставни део - Северна Ирска не припада у гео-историјском смислу Британском Острву.

a da li će Srbi prestati da budu Srbi ako jednom potpuno ostanu bez države?

Треба сачекати и видети како ће ти проценти изгледати на следећем попису, и да ли ће увођење "црногорског" језика, латинице, "цркве", вођење отворено антисрпске политике и бесомучне пропаганде имати утицај на њих. А очигледно да хоће, јер се проценти на које се ти позиваш односе на попис урађен у време постојања заједничке државе, када су православни ипак гласали у већини против одвајања. Мислим да је свима јасно да су овакве појаве отворено антисрпске, а имају за циљ управо одрођавање дела популације од матичног народа у циљу цепања и слабљења националног идентитета. Мислим да помирљиво гледање на њих, па помињање чак и некаквог Војвођанског идентитета или специфичности, не може донети ништа добро српском народу. А и ако се погледају озбиљне државе, нигде се не може наћи пример да се тежи некаквом цепању националног идентитета и потенцирању разлика, већ управо супротно: амерички "мелтинг пот", више или мање отворена асимилација мањина у већини европских држава и слично.
Према томе, никако не давати свим држављанима Црне Горе српско држављанство, него само онима који дају писмену изјаву да су Срби, и да су им родитељи Срби (као што то раде Бугари са македонцима), оснивање српских кулрутних центара у Црној Гори, стипендирање српске омладине, бесплатно школовање (само) за припаднике српског народа, могућност запошљавања односно добијања радне дозволе и слично.

Треба напоменути да термин "Велика" (Србија) на први поглед имплицира територијално увећање државе на земље на које та држава не полаже етничко или повесно право (САД су се увећале након 1783. г. са Атлантика до Пацифика двојаком методологијом: куповином земље од Француза и Шпанаца и ратовима против Мексика а да на те територије никада нису полагале нити повесно нити етничко право). Стога се може извести погрешан закључак (бар у српском случају) да се у случају "Велике Србије" ради о србијанској агресији на неке "туђе" земље. Међутим, за протекла два столећа (од 1804 до данас) Срби са својим пројектима о "Великој Србији" нису учинили ништа друго ни више од покушаја да очувају своје национално јединство а у периоду од 1992. до 1999. г. и интегритет земље у којој живе вековима. Треба се потсетити и на чињеницу да се једино Србија и Црна Гора 1991. и 1992. нису сецесијом одвајале од заједничке југословенске државе нити чак признале унилатерално проглашене независне српске државе Републику Српску Крајину и Републику Српску. Београд и Подгорица нису чак верификовали ни проглашено уједињење РСК и РС са Србијом и Црном Гором од стране Книна и Пала. Дакле, антисрпске тврдње о "Великој" (тј. увећаној) Србији спадају у домене митологије и дневнополитичке пропаганде.

Зашто? Зашто се потомци Његошевих савременика (и граничним прелазом) ограђују од Србије? Зашто им је црногорство постало важније од српства? Зар су владари из сенке толико моћни да измишљају нове нације? Може ли се на комунизам свалити кривица што су одвојили цркву од државе и 40 година одржавали у животу федерацију различитих народа који говоре истим или сличним језицима?
Оваква питања се могу постављати у недоглед. Али узалуд су питања ако се стално нуди објашњење да смо само ми Срби праведни, богоугодни. И то не сви - само Ми.