Ово као да је писао Петар Луковић или Хилари Клинтон...
Препоруке:
0
0
2
недеља, 26 јул 2009 00:00
Filozof u slobodnom padu
Zizek je usao u slobodan pad oportunizma, pise po narudzbini i ne obazire se na protivurecnosti u koje upada, kao i na izrecene tvrdnje bez argumentacije, povezivanje baba i zaba... Ovaj slovenacki intelektualac pada sve nize i nize u podmetanja, bez stida i srama, toliko da je citanje ovakvih njegovih umotvorina vec unapred prepoznatljivo, iz samog naslova... Jadno!
Препоруке:
0
0
3
недеља, 26 јул 2009 00:15
Небојша Малић
Стилска (и садржинска) сличност можда и није сасвим случајна. Попут Клинтонове и Луковића, Жижек је ”транснационални прогресивиста”.
Препоруке:
0
0
4
недеља, 26 јул 2009 00:34
ТОПОЉ
Како само Жижеку смета господин Путин.Носталгија за Јељцином препознатљива је са хиљаду километара.Џабе кречиш Жижек.Хомункул,то је закључак који сам донио о Жижеку.
Препоруке:
0
0
5
недеља, 26 јул 2009 00:55
dragan
bolje da sam citao memoare mire skoric...
Препоруке:
0
0
6
недеља, 26 јул 2009 01:58
Žižek - glavni ideolog srbofobije
Žižek se proslavio još početkom devedesetih, čuvenom tezom o nesposobnosti Srba da filozofski misle. Naime, Žižek je u jedom intervjuu tvrdio da je fon Hajek jedino štivo koje su srpski teoretičari sposobni da čitaju. Intervju je objavljen u časopisu koji uglavnom čitaju levo i liberalno orijentisani intelektualci tako da je jasno kakav je efekat Žižek nameravao da proizvede ("svi su Srbi neoliberali, desničari" itd).
Na poziv nemačkih Zelenih, 1999. godine, Žižek je učestvovao u kampanji čiji je cilj bila promena raspoloženja nemačke javnosti (koja je uglavnom bila protiv bombardovanja SRJ); za ovu kampanju Žižek je nagrađen neverovatnim budžetom (za konferenciju koju će organizovati u Nemačkoj).
Autentični evropski i američki levičari često su skretali pažnju na Žižekov politički angažman u Sloveniji koji je bio daleko od svake ideologije levice, internacionalizma, itd. Od samog početka karijere, Žižek je direktno učestvovao u slovenačkom separatističkom pokretu. Nedavno je izbila afera kada je jedan američki novinar (Ian Parker) utvrdio da je Žižek bio doušnik slovenačke službe bezbednosti.
Žižek je (i to nije nikakva tajna) radio u slovenčkom CK (pisao je govore funkcionerima) ali je istovremeno bio u vezi sa desno orijentisanim disidentima - on je predstavljao link između vlasti i disidenata, na neki način bio je glavni ideolog slovenačkog populizma koji je rezultirao raspadom Jugoslavije.
Nedavno je Žižek priznao da je tokom devedesetih pisao ne samo govore za komunističke funkcionere, već i za desničarske populiste, pa čak i za samog Janeza Janšu. Neke od najbrutalnijih rasističkih parola ("Južnjaci napolje!" isl.) pripisuju se samom Žižeku.
Od kraja osamdesetih, Žižek je jedan od glavnih globalnih ideologa srbofobije; gotove da nema Žižekove knjige u kojoj se ne nalaze teze o "sprkom nacizmu", srpskoj krivici za rat i srpskim "vekovnim imperijalističkim težnjama".
Препоруке:
0
0
7
недеља, 26 јул 2009 07:14
Мирко Грбоћ., Бањалука
Сорошев солдат, лака противтенковска хаубица!
Препоруке:
0
0
8
недеља, 26 јул 2009 07:29
Паја Патак
Текст није потпуно незанимљив, али – брате, предугачак је! Уосталом, ко је још и видео неког философа – па још и марксистичког, који је у стању нешто концизно да напише?
Критика свега... што јест, јест – и баба, и жаба, а мада се чини да је Жижеку главна мета Берлускони, Путина не штеди! Штета што није мало размотрио и концепт самоуправног социјалистичког друштвеног уређења, проналаска свог марксистичког колеге, философа , великог државника и земљака, Едварда Кардеља? Па, у њему је и одрастао и несумњиво осетио све његове „благодати“? Биће да му се допадало?
Ма, ништа му сада не ваља – а шта предлаже као алтернативу? Читах, читах и не нађох! Ипак, Жижеку у тексту тиња зрачак наде: „... у исламу постоји истински ослободилачки потенцијал: није неопходно да се вратимо у десети век како би пронашли `добри` ислам, он је ту – пред нама.“
Препоруке:
0
0
9
недеља, 26 јул 2009 08:19
Неофит77
Овај ''храбри'' аутор је почео са Ахминеџадом, па преко Путина напао Берлусконија, када већ пише о правди и демократији могао је да се посвети Американцима и њиховом утеривању демократије целом свету проливањем крви људи из трећег света, као шлаг на торту би дошла и прича о Гвантанаму, али то није политички коректно а и безбедно.
Препоруке:
0
0
10
недеља, 26 јул 2009 13:29
Peter RV
Zizekov kriticizam je uglavnom usmjeren protiv onih ljevicara koji jos uvijek nijesu potpuno ubijedjeni (kao on) da je americki demokratski imperijalizam nesto za obozavanje. Njegova filozofija, sto se tice Srba, predstavlja jednu isuvise tjesnu ideolosku rupu (ispunjenu verbalnim prolivima)- bez ikakve vrednosti.
Препоруке:
0
0
11
недеља, 26 јул 2009 15:10
Никола Танасић
Детаљна и духовита анализа кризе ауторитета у парламентарним демократијама, плима циркусантског „ауторитарног капитализма“, одлична парабола са „Кунг-Фу Пандом“, као и оштро подвлачење проблема емиграната у Европи – све то стоји. Лично се слажем и са оценом да је управо Иран место „доброг ислама“, као и опаском да Исламска револуција представља нешто ново и аутентично на светској историјској сцени.
Проблем је, међутим, у томе што дневнополитичка/политикантска кичма претходног Жижековог текста и даље стоји недирнута. Овај текст понавља идеолошке квалификације глобалних медија о Ахмадинежаду као фашистичком вампиру и Путину као претњи по демократију. Филозофске финесе и интелектуална принципијелност не спутавају Жижека да прави „кривине“ које одговарају тренутним медијским констелацијама – ирански народ је „збуњен“ и „резигниран“; руски, који подржава Путина, је просто склон „бруталном исказивању моћи“.
Жижек нуди веома сложен вредносни систем заснован на утемељним опажањима у нашој свакодневици, али његове позитивне тврдње остају медијски памфлети у сврху поретка који наводно „критикује“. Пацка Обами, пацка Блеру и Регану, и то је довољно за ореол „објективног интелектуалца“, потребан за удисање живота у пропаганду којој нико не верује.
При томе је кључ, наравно, у односу Берлускони-Путин. Чедо либералдемократског поретка постао је „негативац“ оног тренутка када је Италију отворио за руски капитал, што је такође тема о којој се у Европи „не прича“. Али док ће се сви разнежити над судбином афричких избеглица, питање равноправности руског новца на глобалном „слободном тржишту“ остаје табу тема, чак и за Жижека.
Још једном, Жижек изиграва нови Информбиро, који народе означава као „прогресивне“ или „ревизионистичке“, па их у складу са тим и препоручује за страно туторство, те подржава унутарполитичке опције. Ко ће Иран, Италију и Русију извести из „безнађа“, остаје да се види. Али ко год да је, јасно ће га указати и Жижек и глобални медији – у један глас.
Препоруке:
0
0
12
недеља, 26 јул 2009 17:27
Драган
комунисти као што су друг ЖИЖЕЉ били су први регрути деда ЂУРИНЕ ултрадесничарске политике на балкану ,такви као он постали су преко ноћи од послушника и идеолога комунизма ,послушници глобалиста ,само замислите за тренутак да је на изборима у ИРАНУ победила она друга страна па да су АХМАДИНАЏАФ и његове присталице почели демонстрације да ли би ЖИЖЕЉ имао шта да пише ,о да писао би како АХМАДИНАЏАФ непоштује вољу народа и да су избори били правилни
.jpg)
Na poziv nemačkih Zelenih, 1999. godine, Žižek je učestvovao u kampanji čiji je cilj bila promena raspoloženja nemačke javnosti (koja je uglavnom bila protiv bombardovanja SRJ); za ovu kampanju Žižek je nagrađen neverovatnim budžetom (za konferenciju koju će organizovati u Nemačkoj).
Autentični evropski i američki levičari često su skretali pažnju na Žižekov politički angažman u Sloveniji koji je bio daleko od svake ideologije levice, internacionalizma, itd. Od samog početka karijere, Žižek je direktno učestvovao u slovenačkom separatističkom pokretu. Nedavno je izbila afera kada je jedan američki novinar (Ian Parker) utvrdio da je Žižek bio doušnik slovenačke službe bezbednosti.
Žižek je (i to nije nikakva tajna) radio u slovenčkom CK (pisao je govore funkcionerima) ali je istovremeno bio u vezi sa desno orijentisanim disidentima - on je predstavljao link između vlasti i disidenata, na neki način bio je glavni ideolog slovenačkog populizma koji je rezultirao raspadom Jugoslavije.
Nedavno je Žižek priznao da je tokom devedesetih pisao ne samo govore za komunističke funkcionere, već i za desničarske populiste, pa čak i za samog Janeza Janšu. Neke od najbrutalnijih rasističkih parola ("Južnjaci napolje!" isl.) pripisuju se samom Žižeku.
Od kraja osamdesetih, Žižek je jedan od glavnih globalnih ideologa srbofobije; gotove da nema Žižekove knjige u kojoj se ne nalaze teze o "sprkom nacizmu", srpskoj krivici za rat i srpskim "vekovnim imperijalističkim težnjama".
Критика свега... што јест, јест – и баба, и жаба, а мада се чини да је Жижеку главна мета Берлускони, Путина не штеди! Штета што није мало размотрио и концепт самоуправног социјалистичког друштвеног уређења, проналаска свог марксистичког колеге, философа , великог државника и земљака, Едварда Кардеља? Па, у њему је и одрастао и несумњиво осетио све његове „благодати“? Биће да му се допадало?
Ма, ништа му сада не ваља – а шта предлаже као алтернативу? Читах, читах и не нађох! Ипак, Жижеку у тексту тиња зрачак наде: „... у исламу постоји истински ослободилачки потенцијал: није неопходно да се вратимо у десети век како би пронашли `добри` ислам, он је ту – пред нама.“
Проблем је, међутим, у томе што дневнополитичка/политикантска кичма претходног Жижековог текста и даље стоји недирнута. Овај текст понавља идеолошке квалификације глобалних медија о Ахмадинежаду као фашистичком вампиру и Путину као претњи по демократију. Филозофске финесе и интелектуална принципијелност не спутавају Жижека да прави „кривине“ које одговарају тренутним медијским констелацијама – ирански народ је „збуњен“ и „резигниран“; руски, који подржава Путина, је просто склон „бруталном исказивању моћи“.
Жижек нуди веома сложен вредносни систем заснован на утемељним опажањима у нашој свакодневици, али његове позитивне тврдње остају медијски памфлети у сврху поретка који наводно „критикује“. Пацка Обами, пацка Блеру и Регану, и то је довољно за ореол „објективног интелектуалца“, потребан за удисање живота у пропаганду којој нико не верује.
При томе је кључ, наравно, у односу Берлускони-Путин. Чедо либералдемократског поретка постао је „негативац“ оног тренутка када је Италију отворио за руски капитал, што је такође тема о којој се у Европи „не прича“. Али док ће се сви разнежити над судбином афричких избеглица, питање равноправности руског новца на глобалном „слободном тржишту“ остаје табу тема, чак и за Жижека.
Још једном, Жижек изиграва нови Информбиро, који народе означава као „прогресивне“ или „ревизионистичке“, па их у складу са тим и препоручује за страно туторство, те подржава унутарполитичке опције. Ко ће Иран, Италију и Русију извести из „безнађа“, остаје да се види. Али ко год да је, јасно ће га указати и Жижек и глобални медији – у један глас.