Prosto sam zapanjen količinom nepoznavanja Rusije koju autor teksta pokazuje. Šta, zemlja koja se još uvek oporavlja od decenija komunističke diktature bi trebalo da predstavlja alternativu "sivoj apstraktnoj skupini individua"! Ali naravno, možda se misli na period pre Oktobarske revolucije? Na epohu carizma tokom koje je Puškin besomučno proganjan, Dostojevski robijao, Gogolj nemilice cenzurisan? Tokom koje su najbolji sinovi i kćeri Rusije radije boravili u inostranstvu nego u domovini, zbog sveopšte korupcije i nazadnjaštva koji su tamo vladali? Možda autor priželjkuje povratak paranoičnog carskog režima, koji je gledao na postojanje bilo kakve intelektualne aktivnosti kao na krajnje subverzivnu delatnost?
Gospodine Dimitrijeviću, dajte amo ljudska prava, ma kako vam se bezličnim ona činila! Mnogo nas je koji ih cenimo znatno više no "krvnu vezu" i veru nametnutu odozgo. I ne zaboravite da Rusi nisu samo Danilevski i Homjakov, već i Bjelinski, Hercen i Turgenjev. Pokušavajući da ukalupite rusku misao tako da ona ispunjava vaše autoritarne fantazije, činite nepravdu jednoj velikoj kulturi.

Јел ви то г. Лаве желите она „људска права“ која се утерују НАТО бомбама, пучевима или провоцирањем грађанских ратова? Па таква „људска права“ у Србији већ одавно имате. То за шта сте се борили и чему сте претпостављам тежили, то сте и добили.

Русија није идеално друштво, нити је то била у прошлости. Али јесте била и остала једина међу великим европским силама која нас не обасипа бомбама, нити касапи нашу територију.
Та мазохистичка спољнополитичка орјентација у којој се вапи за антисрпским Западом а хули на Русију, не може дати доброг плода.

Узгред, упадљиво је ваше елементарно непознавање руске историје. Достојевски се и у затвору сматрао царевим подаником, а потом се и покајао се за своју младалачку револуционарну антидржавну делатност. Али ви то очито не разумете, и подржавате „право човека“ на државорушилаштво. Такође, идеал словенофила уопште није Русија оног времена, и они су такође били неретко прогањани од стране власти..

Свакако и Херцен је део Русије. Нарочито је за Русе, Србе и остале народе источне Европе значајно његово разочарење у Запад којег је првобитно глорификовао. И Херцен је „чамећи“ у Русији веровао да ће Запад и западна „људска права“ ослободити народ Русије из ланаца источњачке „заосталости“ и „примитивизма“. Тако је он размишљао све док није дошао на исти тај Запад и спознао га изнутра. Пред крај живота Херцен је писао: „Доста смо дуго проучавали црвоточни организам Европе; у свима слојевима, свуда смо видели прст смрти... Европа се приближује страшној катаклизми... Политичке револуције се руше под теретом своје немоћи; оне су извршиле велика дела, али нису свршили свој задатак, срушиле су веру, а нису оствариле слободу; распириле су у срцима жеље које нису биле у стању испунити... Ја сам први који бледим, и бојим се тамне ноћи што наступа... Збогом умирући свете, збогом Европо!"...

У тексту се не износи никаква „слика о Русији“ већ се указује на Пашићев однос према Русији и словенофилским идејама. И не говори се против људских права као таквих, већ против савременог мондијалистичког поимања људских права, које заиста представља један безличан концепт, тачније етикета под коју ставља ко шта хоће, прибегавајући често и дуплим стандардима..

Ваша слика о царској Русији као робовласничком поретку, јесте на нивоу русофобних карикатура. Нити је руски народ био роб у царевини, нити је себе сматрао робом. А нисам ни сумњао да подржавате револуционарно државорушлаштво, то чине сви којима су пуна уста „људских права“. И када такви, „револуционари“ и борци за „људска права“ дођу на власт, обично матичан народ у датој држави постане сасвим обесправљен.

На вашу жалост, Херценов цитат, ипак се односи на Запад.

Повољнији је био положај руског крестјанина у систему крепосног права, него пак положај радника у суровом либерл-капитализму западних држава који су формално уживали уставом „зајемчена“ људска права. Уосталом, крепосно право се и укида средином деветнаестог века, и оно није било узрок револуције. У приближно истом периоду укида се и на Западу не кметство, већ право правцато ропство. Тако да тај аргумент који би требало да докаже „заосталост“ Русије, пада у воду. Даље, у Столипиовом периоду, царска Русија доживљава економски препород, а потоња бољшевичка власт била је олигархијског карактера, и није била изнедрена народном вољом већ: ратом, делом однарођене квазиелите и обилном финансијском помоћи вашингтонских банкара, за шта постоји мноштво доказа.

Друго, царска Русија сачувала је мноштво малих народа на својој огромној територији, дарујући им писменост, путеве, заштиту и чувајући њихову особеност док су неке друге државе (које су имале до средине деветнаестог века право ропство, а које се поносе зајемченим људским правима), чак и на другим континентима требиле читаве народе и цивилизације.
Иначе, потпуно разумем Гогоља, Леонтјева и остале руске мислиоце који су настојали да руски сељак буде заштићен од деструктивног штива. То се засигурно коси са вашим поимањем људских права, али ја те идеје сматрам веома прогресивним.

Руско словенофилство тежило је чувању националне, културне и духовне самобитности руског народа, а не стварању глобане светске државе по јединственом културном образцу, како то чине данашњи креатори НСП-а.

Не одричем могућност да су руски словенофили били делимично инспирисани и немачким романтичарима, али словенофилске идеје су карактеристичне само за Русију, за разлику од прозападних руских мислиоца који су настојали да већ постојеће западне идеологије пресликају на руско друштво. Отуда, мисао Достојевског, Киријевског или Хомјакова, има много више права да се назове руском, него пак мисао Бјелинског или Херцена.

проблем са Русима је једино што су - далеко.... а ми треба да останемо овде!Руси нас никада нису вољно изневерили, али су много пута (након Морејских ратова, 1. српског устанка, после октобљраске револуције...) морали да се усредсреде на своје проблеме, а ми смо остали сами и изложени одмазди великих сила против којих смо били заједно са Русима.Према томе у контексти српке деснице, мислим да би требали да скренемо поглед мало и на југ - тамо живи народ који нам је сличан и пријатељски барем он0олико колико Руси - али је бројчано упоредивији са нама. Тај народ има скоро вековно искуство десничарске партије засноване на ситном породичном поседу и обрту - моделу државе који традиционално највише одговара Србима. Такође има и разрађене врло софистициране механизме отпора крупном интернационалном капиталу...Народ се зове Грци а партија Неа Димократија...а није згорег проучити и сличан модел суседне Турске

То што у Русији није било философске традиције (у класичном смислу тог појма) до деветнаестог века, не значи да пре тог периода није постојала национална руска мисао. Утицај класичне западне философије, не представља осовину словенофилске идеологије, уосталом словенофили уопште и нису класични философи који имају своје личне философске системе. Словенофилски покрет је типично руска појава и јавља се као реакција руске православне интелегенције на процес позападњачења који је започео Петар I. Словенофили су континуитет руске православно-националне мисли чији је први теоретичар Свети Јосиф Волоцки (светитељ из петнаестог века) са својим идејама православног монархизма и јединствене и недељиве руске државе. Чак је знаменити руски правник Теодор Тарановски, претечом словенофила сматрао нашег Светог Саву због његовог стварања националне Цркве и словенизације византијског законодавства (које је као такво пренето и у Бугарску и Русију).

Словенофили нису тежили томе да Русија окупира друге делове човечанства и наметне им своју веру и културу, што је била (и остала) одлика западне цивилизације. Они су су само изражавали наду да ће Запад и остали делови човечанства препознати Православље као истиниту веру и добровољно је прихватити.

Стаљинизам уопште и није никаква руска карактеристика, већ систем (заснован на идеологији пониклој на Западу) у коме неруска мањина угњетава руски народ., док западни колонијализам и робовласништво јесу показатељи једне од суштинских карактеристика западне цивилизације; да покори остале делове човечанства , наметне свој културни образац и третира покорене народе као подљуде.

Либерални капитализам је био на сцени у Русији деведесетих година када је држава била у расулу. Путин је државу препородио (између осталог) и антикапиталистичким мерама кроз стављање књучних привредних сектора под контролу државе.

Autor teksta je mesavina militantnog boljsevizma i nakaradnog "srpskog nacionalizma", srbokomunista bi bio najbolji naziv. On je misljenja kako je zapad oduvek bio neprijatelj Srba, kako mi sa zapada nismo primili nista dobro, a sa druge strane kako je iz Rusije dolazilo sve dobro. Takodje istoriju tumaci na dosta pristrasan, samim tim neobjektivan nacin.
Da krenomo od pocetka. Pre svega da pomenem da Srbi postoje i pre Svetog Save. Prvi srpski vladar, dukljanski kralj Mihajlo i njegov sin Bodin bili su katolici, a bio je to neko vreme i Savin otac Nemanja. Dalje, za vreme srednjeg veka Srbija je uvek bila bliza zapadu od ostalih balkanskih zemalja. Da se sada prebacimo u XIX vek Rusi su Karadjordju uskatili pomoc kada mu je bila najpotrebnija (logicno gledali su svoj interes, nisu se obazirali na tkz. slovensko bratstvo) onda 1878. hteli su da prave Veliku Bugarsku (Bugarima bi tu pripali Nis, Pirot, Pristina, Prizren, cela Makedonija...) pa je sasvim normalno sto su se tada kralj Milan i J. Ristic okrenuli Austriji, koja je i sprecila stvaranje sanstefanske Bugarske. "Sramni konkordat" koji autor zamera Stojadinovicu potpisao je i Pasic dok je bio premijer, sto je sasvim normalno((iako Srbija za razliku od SHS skoro da nije imala katolika). Ustav iz 1888. koji autor sa razlogom ceni je bio kopija belgijskog ustava iz 1831. Napomenucu jos posto sam ja objektivan da za vreme I Svetskog rata Rusija jeste bila prijatelj Srba. Cim je car srusen nestalo je tog prijateljstva. KPJ koja je bila pod direkton kontrolom SSSR-a bila je izrazito disidentska i protivsrpska. Tito i ljdi oko njega, mada ih ja ne volim, pokazali su veliku mudrost 1948. i zahvaljuci tome SFRJ nije bila takav konc logor kao ostale komunisticke zemlje. Od 2006. Rusi pruzaju verbalnu podrsku koja verovatno ima za cilj konfrontaciju sa zapadom.

Г. Лаве, очигледно површно познајете мисао Данилевског и Леонтјева, јер код њих нема никаквог шовинизма. Шта више, Леонтјев је велики поштовалац романо-германске културе, али сматра да јој није место у Русији. Уз то, он уопште и није словенофил. У Русији се и Хомјаков и Киријевски веома поштују, то што их неко сматра превазиђеним, то је субјективна ствар. Опозиција „Исток-Запад“ и те како је постојала у Русији много пре Хегела.

Државна интервенција по својој суштини и по теорији економске политике, јесте антикапиталистичка мера. Разлике између економског функционисања САД и Русије, апсолутно постоје (нпр. у Русији не постоји ништа слично америчком закону о Банци федералних резерви).

Г. „Мислилац“, текст уопште не улази у питање да ли су са Истока или Запада долазиле Србији добре или лоше ствари, већ у питање какво је појавно цивилизацијско и геополитичко усмерење српског национализнма, свиђало се оно некоме или не.
У мору неистина и полуистина које сте изнели, тачна је једино чињеница везана за стварање Велике Бугарске. А тврдња да су српски владари Зете били римокатолици, највећа је бесмислица коју сам чуо у последње време.

Г. Тимотијевић, драго ми је да вам се допада моја анализа. Мислим да том питању није посвећено довољно пажње па сам нашао за сходно да пишем на ту тему.

Када је капитализам (по жељи Запада) уведен у постсовјетску Русију, земља је назадовала. Када је Путин променио економску политику, насупрот жељи Запада, Русија је стала на ноге. То су чињеницње.
Шовинизам је мржња према другим народима, а тога нема ни код Леонтјева нити код Данилевског. Нити има тоталитаризма и жеље за освајањем туђих територија. То што неко тврди да је овај или онај мислилац реакционаран и застарео, то је субјективна ствар.
Нисам ни негирао утицај Хегела на словенофиле, већ тезу да пре њега није било антизападног става у Русији, и тезу да је његов утицај на словенофиле преовлађујући.
Тема текста није преглед супротстављених идеја које су постојале у Русији деветнаестог века, већ оно на шта указују наслов и поднаслов текста.

Gospodine Marko, to sto ne znate da su vladari Zete bili katolici to govori o Vama i o temeljitosti Vaseg istrazivanja. Procitajte knjigu oca Radoslava Grujuca "Politicka aktivnost Vatikana na Balkanu kroz vekove" i tu ce te to videti, a i razmislite zasto je bas tada osnovana barska nadbiskupija. Da napomenem i da je Savin brat Vukan bio katolik. Naravno nije moja namera da sirim nikakvu katolicku propagandu vec samo da kazem ono sto je istina.
Zamolio bih Vas da tacno navedete koje su to "poluistine i neistine" koje navodim.
Unapred hvala na odgovoru.

G. Marko. Pojam srbokomunista nije nesto sto sam napisao da bih vas uvredio (zao mi je ako ipak jesam) to je ideoloska karakteristika, kao kada bi ste vi meni na osnovu nekih stavova izveli extreman nadimak, npr. militantni Atlantista...
Ponavljam da meni nije nikakva namera da okrecem Srbe Vatikanu. Ali da napomenem da su Srbi pokrstavani (od VII do IX veka) i od rimslih i od grckih misionara, pogotovo zato sto je do 732. oblasti sve do Sofije i Soluna pripadalo rimskoj jurisdikciji, sto je izmenio Lav Isavrijski. Posle toga pod rimskim uticajem ostale su primorske zemlje (Srpske zemlje Duklja, Travunija, Zahumlje i Paganija) a u tom polozaju je zatekla je Srbe i deoba 1054. Za Mihajla i Bodina sam rekao da su prvi kraljevi, ne prvi vladari (znam da su Vlastimirovici bili pre njih) a koje su vere bili s obzirom na polozaj moze zakljuciti i malo dete, ziveli oni i dugo posle 1054. Jos da napomenem da je besmisleno govoriti da je pravoslavna ispravna a katolicka pogresna vera, kao i obrnuto. Ne postoji ispravna i pogresna vera, samo ispravan i pogresan vernik.
Sto se Karadjordja tice, delegacija koju je poslao u Petograd 1804. dobila je uglavnom mnogo obecanja. Pomoc koju je dobio je bila vise simbolicna, a pod uticajem Rusa odbijen je povoljan Ickov mir. U miru u Bukurestu 1812. srpska autonomija je pomenuta simbolicno i bez cvrstih garancija. Konkordat je dosta pre Pasica postpisao i Nikola Petrovic (ja ga smatram Srbinom, a Vi?) Za balkanske ratove i I Svetski rat uopste ne sporim rusko saveznisto, verujem da niko ko je procitao nesto to ne bi mogao...
Glavnina onoga sto hocu da kazem je da se srpsa politicka elita u XIX i pocetkom XX veka okretala nekad ka Rusiji, nekada ka Nemackoj i Austriji nekada ka Francuskoj. Uglavnom onako kako je procenjivala svoje interese, sto je i normalno. Ukoliko su tada a i kasnije nekada preovladale emocije to je bilo na stetu Srba (morate priznati da bi komunizam mnogo teze bio prihvacen kod Srba da nije bilo rusofilstva)

Jos jednam Vam se izvinjavam, neko ne bi to shvatio tako, ali ljudi su razliciti...

Svoje se vere ne treba odricati tu se slazem sa Vama. Medjutim verujem da Vi vase argumente za to da je katolicka vera pogresna pronalazite u ruzinim postupcima nekih papa. To ne moze biti opravdanje, to bi bilo kao kada bi neko tvrdio da je pravoslavlje neispravno zbog sramotnih dela Pahomija... Uopste ne sporim odredjeni uticaj koji je pravoslavlje imalo na Srbe (mada ne smatram Savu najzamenitijim Srbinom). Ali crkva danas ima manji znacaj i ona je odvojena od drzave (sto je dobro) i bolje je da nasa elita vise razmislja u duhu racionalizma nego u duhu "carstva nebeskog i nebeske Srbije", jer ipak, nasa drzava je na zemlji.
Izriciti sam protivnik da se nasi odnosi sa nekim drzavama satanizuju a da se sa drugima idealizuju. Kod vas je to prisutno. Vec sam pomenuo period prijateljstva sa Rusijom, ali da pomenem sada da su nam sa njima odnosi bili losi u drugoj polovini XIX veka i u dobar deo perioda SSSR-a (bilo da se odnosi na kraljevinu SHS ili SFRJ). Kada se sve to vidi tesko da se moze reci da su nam maltene konstantno bili saveznici. Isto je pogresno reci kako je zapad maltene stalno bio gadljiv prema nama. Sa Amerikom mi nismo imali poblema sve do 90-ih. Sa Francuskom isto, mada je svakako njihova podrska za vreme I Svetskog rata bila zasluga i Rusije. Takodje kraljevina SHS i Pasic, kao njen premijer, oslanjali su se na nju. A o bliskosti dva naroda samo da napomenem sa koliko su bola Srbi primili vest da je Francuska okupirana u II Svetskom ratu. Sa Britanijom je vec druga stvar, sa njom do 90-ih nismo bili stvarni neprijatelji, mada i pre toga tesko da je ikada bilo njihove dobronamernosti.
Tako i danas razum nam govori da idemo ka evroatlantskim integracijama, a i okruzenje nam je u potpunosti takvo sve clanovi i buduci clanovi NATO-a. Da se, kao Belorusija, granicimo sa Rusijom tada bi svakako trebalo preispitati i mogucnost veceg okretanja ka njima.

Rusija je iz kapitalizma zasnovanog na principima neoliberalne dogme i pod kontrolom zapada, prešla u kapitalizam kakav razvijene zapadne zemlje primenjuju, i pod sopstvenom upravom. Naravno da se iz toga može puno naučiti, a pre svega da se ekonomska praksa preuzima od uspešnih.
Šovinizam je mržnja prema drugim grupama, ne nužno etničkim. Leontjev nije bio protiv drugih naroda kao takvih, već kao nosilaca njemu mrskih ideja liberalizma i demokratije. Prezirao je i Slovene, kao već zaražene progresivnim idejama, i divio se Otomanskom i Habzburškom Carstvu, nosiocima despotizma. Pseudo-naučne teorije Danilevskog o biološkim razlikama među "kulturno-istorijskim tipovima" i superiornosti jednih u odnosu na druge su svakako šovinističke, a njegovo zalaganje za panslavsku federaciju sa prestonicom u Konstantinopolju je ekspanzionističko, i upadljivo liči na austrougarsku doktrinu o prodoru na istok. Njegova politička misao nije preterano konzistentna, ali neki u njemu vide "filozofa ruskog totalitarizma" i preteču Staljina. O uticaju Hegela na stvaranje kategorija Istoka i Zapada preporučujem rad Ane Siljak "Between East and West: Hegel and the Origins of the Russian Dilemma". Šta je ispravno, katolicizam ili pravoslavlje, je subjektivan stav, koji pre svega zavisi od toga gde je neko rođen.
Namera teksta je, a možda sam pogrešno razumeo, da se kaže kako postoji tradicija slavenofilskih ideja na srpskoj političkoj sceni, i da bi nju trebalo nastaviti. Meni se čini da samo pozivanje na tradiciju nije dovoljno, i da treba obrazložiti zašto bi te ideje bile relevantne danas, i bolje od drugih, ruskih ili zapadnih. U svakom slučaju, hvala na pažnji posvećenoj mojim primedbama, odgovorima, i interesantnoj diskusiji.

Уважени г. Ковачевић, морам рећи да не делим сасвим ваш песимизам. Империје и цивилизације, долазе и пролазе, вечна је само вера која у своје време не само да може обновити оно што је порушено, већ и може омогућити човеку да задобије онај духовни ниво постојања у који ми Хришћани верујемо. Због тога, по питању чисто овоземљских идеала као што су одбрана или обнова државе и народа, нама је много битнија сама борба за идеал него његово остварење (чему нас учи и Косовски Завет). Али ако уземо у обзир да су и проницљиви западни умови попут Шпенглера и Хајдегера, предвидели вакрс „Русије Достојевског“ (Шпенглер) или „богова са еврпског Истока“ (Хајдегер) који долазе да наследе умирућу (модерну) Европу, јасно је да се и на овоземаљском плану имамо чему надати. Уосталом, процес који се у Русији одвија и на државном и на духовном плану, улива оптимизам. А што се нас Срба тиче, зар нисмо као народ у више наврата буквално васкрсавали из „безнадежних“ ситуација?
Иначе не мислим, да Словенима фали смисла за организацију. Бар су наши српски преци кроз историју исказивали своју државотворну потентност не мање од западних народа. Што се тиче лоших страна нашег менталитета ја бих посебно издвојио две ствари. Ма колико излизано звучало, огроман потенцијал за стварање унутарнародне неслоге заиста је један је од наших највећих проблема. Отуда треба посебну пажњу посветити уклањању свих повода за унутарнародне сукобе. Вишепартијски парламентаризам очито не шкоди Енглезима, али код Срба је од свог увођења, вазда стварао тихи али перманентни грађански рат. Друга лоша страна коју бих издвојио, јесте честа лакомисленост и наивност који су нас између осталог спречавали да разликујемо и препознајемо пријатеље и непријатеље, што нас је скупо коштало.

Г. Брм, није спорно да је некада било и Срба римокатолка али није тачно да је већина првокрштених Срба, примила веру из Рима. Што се удаљености Руса тиче, далеко су онолико колико их ми од себе удаљујемо (зар им је Венецуела ближа?).

Autor je takodje i antisemita. U svom tekstu "O sablaznima savremenog neopaganstva" (sajt Centra za istrazivanje pravoslavnog monarhizma) pita se da li je hriscanstvo jevrejska vera. Prvo citira Nikolaja i njegov stav da je Bog poslao Hrista Jevrejima jer su oni bili najbolesniji i najodbojniji prema Bogu, ali da ni Hrist nije uspeo da ih izleci, pa zatim dodaje: "И гледано кроз историју, јасно се види да је управо Хришћанство главни непријатељ јудаизма. Наиме, сваки историјски успон Јевреја, праћен је борбом против Цркве, и поткопавањем хришћанског морала у друштву. Тако је било још од првих прогона хришћана, ритуалних убистава и коришћења хришћанске крви у јеврејским обредима, па до Француске и Октобарске ревоуције (са ритуалним убијањем Свете православне царске породице) или савремене глобализације."

Izgleda mi da se uporedo sa nasim osvescivanjem od EUforije javljaju i neki novi ljoticevci. Nadam se da NSPM nece dozvoliti da takvi ljudi zatruju i ugroze pozicije evroskeptika i suverenista u Srbiji.