Косовском завету се, ако је тачно ово што каже г. Радун, десила једна незгодна ствар, а то је да је постао "идеја", макар и видовданска. Међутим, није то његово изворно значење. Нема у доба цара Лазара ничег "националног", то је каснија тековина.
"Земаљско је за малена царство,
а небеско увек и довека".
Тако је то "народ" разумео, а и црквене службе на Видовдан казују слично. Погледајте макар тропар Лазару, видећете.

А кад год би се спајали православно и национално, онда је оно православно било на губитку. Историја православља 19. и 20. века жалосно сведочи о томе.
Патријарх је сведок потпуне преваге православног. Баш га зато нису разумели.

Па, рецимо, мени се чини да сам га разумео.
И, оставо је мали траг у мени.
Мали траг, зато што више нисам био кадар да примим.
Толики бес носим у себи да одавно више не и постим. Било би неискрено.
Није наш Патријарх крив за то, већ моји крв и месо.
Неко је бесан, неко је клонуо, али слично је код већине народа: Кад разум не може до краја да схвати, ту је срце да помогне.
Зато је испраћај био тако дирљив.
Лицитира се бројем присутних. А ја бих рекао: сви смо били тамо. Скупљени у једну тачку.На длан Патријарху смо могли стати.