И Екатарина велика је, опростите на бласфемији, само испеглани Шарло акробата.

Tacno je da su me ispeglali.Jako zanimljiv tekst. Hajde,barem, nekakve koristi od nepotizma.

Mamini i tatini sinovi i kceri su bili umetnici u ex-YU. Sinovi i kceri vojnih lica, medijskih licnosti i politicara koji su imali mogucnost da u ona ''zlatna'' vremena pored muzike srede i neku skolicu ali i da skoknu do Zapada (roditelji im uglavnom nisu imali dozvolu za izlazak iz zemlje zbog prirode posla) i tamo nauce da duvaju i slicno, a usput pokupe par svetskih fazona i postanu velicine u raju zvani SFRJ. Sto se tice new wave generacije radi se o najobicnijoj sarenoj lazi. Dva imena se izdvajaju i nemaju bas nikakve veze sa nazovi new wave fazonom a to su Branimir Stulic i Vlatko Stefanovski. Ostalo je sve buranija, bez ukusa i mirisa, kopija britanskih maminih i tatinih sinova. Nas realan domet je ipak ''Racunajte na nas'' sto je i danas hit prepevan u drugoj ambalazi, a tu su i hitovi ''predsednikovih'' ljudi ''Retko te vidjam sa devojkama'', ''Ti si moja cokolada''. Bljak!

Veoma interesantan tekst, napokon nesto zanimljivo o pop kulturi u bivsoj nam državi.

Pavle, bas se i niste proslavili ovom "analizom"! Od nepotrebno dugackog, a ipak nepreciznog naslova, pa do razumevanja "novog talasa". U najavi Vi kazete: "Овај текст не бави се протагонистима и свима онима који су директно заслужни за настанак и опстанак Новог таласа." A onda nas izvestavate gde je radila tetka Jasenka Houre, koja je, molicu lepo, zasluzna za promociju "novotalasnih" grupa!? Zasto ne kazete da je to bio evropski pokret, koji je nazivan i novim romantizmom, novom osecajnoscu, i mnogi su sudelovali u tom novom osecanju - zahvaljujuci pre svega velikoj novotariji, muzickim tv-spotovima! Koje Vi ni recju ne spominjete! Mislite da bi bilo "Lakih pingvina" (zanimljive, sarmantne "novotalsane" grupe, koju Vi takodje ne spominjete) da nije bilo grupe "Duran Duran"? I mislite li da bi "novi talas" postao svetska muzika da nije bilo tada revelucionarne tv-stanice MTV? Na tom "talasu" nuzno - a ne spletom neverovatnih okolnosti - doplovila je ta muzika i do nas, u uslovima relativne tolerancije u drustvu i u muzici. Napokon, u "grubljim" vremenima, tokom 60-ih, nije bilo zapreka sirenju mnogo agresivnije rok-muzike - zasto bi neko stao na put daleko meksoj, umivenijoj "novotalasnoj" muzici? Prisecam se da je cak jedan Oskar Davico, inace tvrdi ideolog titoizma, afirmativno pisao o toj muzici i tom pokretu! Zato, nije to za Riplija, tadasnji uspeh "novotalasnih" grupa, to je bio samo znak da smo (tada bili) "u Evropi", i "u trendu"! Bilo bi cudo da nas je taj muzicki pokret zaobisao!

Slušaoci radija se sećaju i svakodnevne emisije "Randevu s muzikom" na prvom programu radio Novog Sada, naročito subotom popodne kada je emitovana isključivo muzika sa tadašnje domaće scene. Na mom radiju je Studio B imao slab prijem :). Dakle, bilo je još ljudi koji su doprineli dometu novog talasa, a da nisu bili u rodbinskim ili bilo kakvim drugim vezama sa imenima pomenutim u tekstu. Otkud odjednom ovakvo otkriće o srećnim okolnostima koje su pospešile novi talas? Moralo je tu biti mnogo više "slučajnosti".

Ja sam se vrlo svesno ogradio od protagonista i svih onih koji su faktički stvorili Novi talas. Kad bih sve njih uključio, to ne bi bio tekst od jedne strane nego čitav doktorat. Fleka, na primer, svaka mu čast, deo je te scene. Isto tako i Dragan Papić koji je osmislio Idole tj. Dečake. Probao sam u ovom tekstu da se pozabavim fenomenom kako je New Wave kod nas dosegao toliko nepremostivu slavu koja nikad dalje u istoriji rok i pop muzike nije dosegnuta uprkos činjenici da smo imali i IMAMO makar podjednako dobre bendove. Laki Pingvin, ovde u komentarima demonstrativno spominjan a u tekstu ga nema, koji se buni to najbolje oslikava. To je isto jedan izvrstan bend nastao na krilima Novog talasa, ali ne samo da nije jedini kojeg ne navodim u tekstu, nego je samo jedan od stotinu koji se tu ne spominju (iz istog žanra, na primer, tu je i zagrebačka Boa).
Htedoh samo da kažam da je Novi talas nastao kao stvar triju slučajnosti koje su im pogodovale. Danas te tri slučajnosti nemamo i zbog toga bar podjednako dobri i dosetljivi bendovi čame u rupama andergraunda. Neki od njih su se odavno ugasili, a bili su makar dovoljno dobri da dostignu slavu Lakih pingvina. Makar toliko. Da ne govorimo o onima koji danas svojim talentom i probojnošću na sve načine pokušavaju da stupe na scenu, a u tome su onemogućeni iz prostog razloga što je danas scenu nemoguće napraviti bez navedene tri slučajnosti.
Čekamo bolja vremena i to je to. Nisam time hteo da kažem da je Novi talas nešto što je proizvelo zlo, a još manje da je to nešto što je potpuno nezasluženo steklo svoje mesto u istoriji naše muzike.
Napokon... Smak... progresivni rokenrol, kako se to tad zvalo, a zove se još uvek, niko me neće ubediti da se ne radi o bendu koji se nije čvrsto vezivao za tradiciju balkanskog narodnjačkog zvuka. Nemam ništa protiv toga (takvi bendovi i dan-danas postoje), ali je činjenica da je ta muzika nastala na matrici ruralnog balkanskog melosa.

А по чему ти подземни састави заслужују овакву апологију?
Само је Србији фалила још једна копи пејст Западна сцена.Само да је "урбано", да се грађани веселе.
А о "класичној", а заправо уметничкој, музици ни реч.
Осврт о популарности тог таласа тада, јасно осликава чија је то музика и са ког је поднебља...Мислим,ако чекамо да ми неко препева Фу Фајтерсе да би онда изигравали будале хвалећи копије...Онда нека слушам и даље Цунета Гојковића и Моцарта...
Част великом Рундеку и још већем Штулићу.
Поента уметности је гледање света кроз своје очи.
Ако ће СТРАНА суштина да се изводи СТРАНОМ формом,онда јој је место у иностранству,а не у "балканском мелосу"...

Nemam ništa protiv toga (takvi bendovi i dan-danas postoje), ali je činjenica da je ta muzika nastala na matrici ruralnog balkanskog melosa.


У томе и лежи успех "Бијелог дугмета".Што им је музика настала на тој матрици.Пастирски рок се највише примио у народу , баш, због тога што је осликавао његову душу, која је пастирска и балканска.Зато и не чуди велики успех народне музике на овим просторима. Не знам како би и могло да буде другачије.Нећемо ваљда примењивати генетски инжињеринг да променимо народ.То што ја, такође, волим Нови талас, не значи да је то богомдана музика. Мислим да је он маргинализован, баш, због недостатка публике која би га слушала.

Заиста, сложио бих се са Папићем да није требала да буде тема пастирски рок и сада све присутни етно стил и звук у свему и свачему.
Ми Срби заиста имамо једну зачуђујућу особину, а то је да од оног што је нешто правимо ништа, и у обрнутом смеру наравно.
Но, овде нису у питању наше нарави и особине, у питању је заиста један зачуђујући период од 1979 до 1984, а то је време и те како јакоког комунизма, када су се партијски обрачуни са неистемишљеницима најављивали у недељним савезним дневницима,и у то време се појавило нешто заиста вредно, а то је наш њу вејв.
Особенност овог њу вејва у тада југословенској варијанти, а ја бих пре свега рекао да се односи на српске бендове Шарло акробата, Електрични оргазам и Идоле у периоду Одбране и последњи дани, се одсликава пре свега у самосвојности израза, који није наслоњен на енглеске узоре, а самим тим дају тадашњој београдској сцени квалитет који је оличен у констатацији да је то била друга музичка сцена по снази у Европи после Енглеске.
Е сада, слажем се са Папићем, очигледно је тадашња партијска олигархија закључила да младима треба дати вентил, јер боље је да се они окупљају на концертима, слушају музику, него да се баве активностима против државе, протестима и свиме оним што је уследило.
Ово није оптужница против њу вејва, него једноставно констатација да и најцрњи политички тоталитаризам производи ослободи неки пут вентиле.
Али, манимо се политике, не морамо у свему бити деформисана политичка бића.
Оно што ми је заиста занимљиво, то је да се првобитни андерграунд полако претварао у све комерцијалније варијанте и једноставно губио самосвојност, како музичку, тако и текстуалну оштрицу. Наравно, сви ти бендови су патили од болести првог, евентуално друго албума, да би се потом распадали или ишли у неком другом правцу.
Наравно, неки су касније попут Шапера и Крстића отишли у воде политике и медијских монопола, али то је нека друга прича.
У суштини, њу вејв осамдесетих је лабудова песма...

"Kada kazem "Idoli", mislim Vlada Divljan. A nikako ova dva šarlatana čije je jedino umeće parazitiranje na račun ljudi od znanja." Potpisujem! Vlada, gde je taj divni, otkaceni momak sad?

Ма не секирајте се ништа! Целокупна андерграунд сцена је у сајбер свету- на МајСпејсу!

Neobično mi je drago što je na ovaj tekst stiglo ovoliko komentara, na ovom sajtu, jer to pokazuje koliko kulturna politika, pa i na nivou aleternativne rok i pop scene, jeste važna za misleće ljude koji posećuju ovaj sajt.
Priznajem da ovim tekstom i komentarima nismo postigli bog-zna-šta, ali smo makar pokrenuli stvari s mrtve tačke u odnosu na ovakav ugao gledanja, a to je onaj da se NSPM-u stereotipno spočitava isključivo nešto što ima veze sa duboko ukorenjenom tradicijom, Crkvom i nacionalnim nasleđem.
Na kraju, siguran sam da neću mnogo pogrešiti ako konstatujem da je i ovo odavno postalo naše kulturno nasleđe. Trebalo je samo da sačeka svoj trenutak.
Međutim, kao i mnoge druge delove svog kulturnog nasleđa, moram da podsetim da ga delimo sa Hrvatima i ostalim južnoslovenskim narodima. Da krenemo od Štrosmajerea i Kopitara, čisto primera radi, a u periodu Novog talasa, istu istoriju delimo sa bendovima kao što su Haustor, Azra, Boa, Ksenija, Pankrti, Lačni Frac, Videosex, Leb i sol, i, da ne nabrajam više jer što više budem nabrajao, više će se njih naljutiti... moramo priznati da "Odbrana i poslednji dani" i raskol u Idolima nisu najvažnija stvar vezana za Novi talas. Mnogo je važnija činjenica da je to pravac koji je u svoj svojoj originalnosti i specifičnosti zajedničko dobro svih SFRJ "naroda i narodnosti".

Има једно мишљење које је просто постало уобичајено у Србији, а то је да је десничарски настројен Србин по правилу неко ко слуша народну музику, етно, четник, мрзи све и свакога...
Овај текст и одговори на њега, наравно да то демантују.

Богу хвала, бити Србин, бити неко ко воли политику и човек деснице који не мрзи никога а своје воли, не значи да он слуша народнњаке и зазире од свега што има било какве везе са западом.
У осталом, да су се ови левичари питали, још би у Србији владао централни комитет, на челу са вођом и партијом у процесу стабилизиције током 11-е петолетке.

Поздрав свима,
уз констатацију да треба све учинити да садашњи клинци исто тако једног дана постану култни музичари, и омогућити им да своју музику изводе у електронским медијима а не у сајбер свету.

U gradu u kome zivim, pretprosle godine je, prema anketi visokotiraznog dnevnika The Age koncert godine bio koncert Gorana Bregovica (Art Festival, Melburn), a na drugom mestu se nasao Leonard Cohen koji je izvodio koncerte u Rod Laver Areni (finale Australian Opena) u nedelji kada su Viktorijom i Australijom besneli pozari (februar 2009).

Bregovic je u stampi i na radiju (intervjuisao ga je gospodin hrvatske nacionalnosti, jer mi ne mozemo sebe da predstavljamo pa moramo biti predstavljani - citat iz Marksovog 'Osamnaestog brimera', koristio Edvard Said u Orijentalizmu) predstavljen kao eklekticni Jugosloven koji je pocetkom 1990ih izmislio samog sebe (ponovo), jer je na to bio prinudjen. Na koncertima Bregovica je osim domaceg sveta prisustvovala mahom srpska emigracija, trubaci, pojci, sve je to zaista izgledalo kao srpski izvozni produkt o kome se ne govori bas tako glasno sa prefiksom 'srpski'.

U istoj ovoj zemlji ziveli su i radili gospoda Vlada Divljan i Jugoslav Cosic. Nije mi poznato koliko su uspeli da sebe porode/izmisle ('to re-invent themselves'), ali znam da su obojica, po povratku uz masu pripadnika 'osvescene', rasrbljene, beogradske 'elite' uzeli ucesce u akcijama tzv druge Srbije.

Naslov poslednjeg Vidojkovicevog produkta, 'Zelim da mi se nesto lepo desi, ali odmah' (parafraziram), pokazuje razliku izmedju dve Srbije, odnosno onih koji su uspeli da ne zive od politike, otisavsi u inostranstvo, i to itekako ima veze sa Novim talasom. Tvrdim da se tako nesto (lepo i odmah) vec dogodilo drugoj Srbiji, sa malo talenta, strasti, postenja, talenta i mnogo malogradjanskog zara za uspehom po svaku cenu. Oni su sebe uspeli da izmisle tokom devedesetih. U politici.

Omiljeni muzicar Novog vala bio mi je Darko Rundek. Voleo sam i Prljavo kazaliste i Idole. Vise ne. Slusam Dugme, a Brejkersi su mi postali kiseli, poput tekstova njihovog frontmena u Politici. Novi talas vise ne slusam.

'First we take Manhattan, then we take Berlin' (Cohen).

Сећам се дела једног интервјуа (мада се не сећам чијег!), у коме човек каже како не може да препозна родни Београд у који се почетком осамдесетих враћа са одслужења војног рока. "Кад сам годину дана пре тога одлазио, Београд је већ у 9 увече био пуст. Кад сам се вратио, провод је свуда по граду трајао до јутарњих сати."

Тешко да је за тако нешто заслужан сплет околности, нечија тетка, ћерка и девојка. Једноставно, Титове спреге су тад попуштале (Тита више није било), а у Југославију је коначно стигла рок култура у пуном замаху. Испоставиће се, у последњем замаху - нови талас је изгледа био и последњи.

Данас, кад је рок култура свуда у свету на самртничкој постељи, сећања на та времена су лепа, а судбине музичких хероја са овдашње и светске сцене су сасвим упоредиве. Као и стање популарне културе уопште.

А ми Београђани бисмо могли бар негде да поставимо спомен-табле Милану Младеновићу, Неши Лептиру...

Део приче у вези Дивјана стоји, али, ипак је он бољи део некадашњих Идола, у сваком погледу.
Ја лично нисам његов фан, нити чувар лика и дела, као што сматрам да је најбоље оно што су урадили на албуму Одбрана, али то је прича о првом албуму, после тога наступа хаос и комерцијала.
Иначе, што се тиче татине деце и дединих унука, о томе у Србији могу томови књига да се напишу, о наследном праву на све и свја...