Наизглед, племенит, витешки иступ аутора, у одбрану некога ко није у стању да се брани... Само, у питању је "механизам сећања" који не функционише исто код свих људи, зато се и разликујемо. Аутор тврди, децидирано, да Тошић није био антикомуниста, а ја сам присуствовао разговору у коме је он сам тврдио да јесте. И ја то не видим као нешто лоше...

да човеку пођу сузе на очи од оволиког ''јунаштва''...
а да је право чинио нико га не би ни ''нападао''... ; )

Slazem se sa autorom i njegovom poentom da moramo ceniti protivnike koji casno zastupaju i drugacije ideje. Nije mi se dopao Danojlicev motiv da napada coveka koji ne moze da se brani. Cestitam Zivanovu sto je odgovorio.
Kad sam citao Donojlicev tekst imao sam neopisiv utisak da je tekst napisao samo da bi napao Tosica. Jer cak i ako je jubilej DS bio povod, svi koji malo vise pratimo politicku scenu znamo da Tosic nije nikada bio u onom rukovodstvu DS koje je o necemu odlucivalo. Sto nije napao Micunovica, pa za tog coveka je 100 puta vise pravih argumenata da se kritikuje, a vodio je tu stranku, pa i sada se petlja svuda... Sto nije napao Djindjica? to su ljudi koji su vodili DS... Napadati Tosica da je vodio DS i da je bio pokvaren politicar, prvo je jako netacno, a i nema blage veze sa realnoscu...
Nego ja mislim da dok su bili u emigraciji Danojlic sa Tosicem ima neki nerasciscen racun, pa je to sad resio da naplati.

Ја сам један од оних инокосника, или idioтës које помиње и г. Данојлић. Као такав, избегавајући свако активно мешање у живот дијаспоре, а живећи на Западу, сам од краја седамдесетих година, па све до гашења “Наше речи“ био њен претплатник. Морам казати да ме је политичка метаморфоза г. Тошића по повратку у земљу зачудила и ожалостила до те мере да сам се почео питати да ли је заиста био политички искрен за време своје емиграције, да ли није имао нешто што се зове “double agenda” (спонтано или изазвано неком принудом?). Не могу се отети помисли да је његово држање у избеглиштву било само маска, а да је себе нашао тек по повратку у земљу, збацио маску и показао се у свом правом “Другосрбијанском“ лику.

Када говорим о коментарима, најбољи су ми ови који критикују "другосрбијанце". Као они су лицемерни, без аргумената, нетолерантни, недемократски итд, а опет човеку замерају што је говорио у Пешчанику, или имао другачије мишљење од њих. Па у томе је садржана цела разлика или би требало да буде садржана цела разлика - да има места и за друге аргументе и за другу страну. Мени искрено понекад више прија да прочитам Љубу Живкова с којим се не слажем, него неког досадног са овог сајта са којим се у принципу слажем.
Погледајте мало шире од визуре којом гледају другосрбијанци. Немојте њихову визуру окретати наопако па опет на исти начин кроз њу гледати.
Е сад, а про по текста... Види се јасно да је Живанов личан,човек то поштено и каже у тексту.
Ја нисам познавао Тошића лично и нећу ту ништа да говорим. Колико знам о свему томе, не би му много замерио ни у политичком смислу. Али, и Данојлић је био личан и за разлику од Живанова мислим да је превазишао границу у томе. Тон и стил себи није смео да допусти. Или је ипак то он... Моје године памте Данојлића који је био већи "другосрбијанац" од многих данашњих... Немојте то да вам промакне!!!

@Вишеслав
Јесте Данојлић остварен српски писац. Али је пре него што је постао СРПСКИ, био много "космополитскији" од Лихт и друштва које помињете. Сећамо се још увек његових антисрпских написа у београдској штампи за Титовог вакта где се обрушавао не све што и има призвук српски. Онда је по Француској био велики грађанин света, био киван на српске националисте, а онда се опет нешто десило па је постао такорећи великосрбин. Све ово веѕано је ѕа његове политичке аранжмане. Његов књижевни опус ме не ѕанима, овом приликом. А о УДБИ и партији причајте другима, онима који о њима не знају много. Нема нас много који смо поѕив те партије, ондашње, одбили, док је Данојлић молио да га у њу приме.
Али, осим инсинуација ви и не баратате ничим другим.

Da ovo je Srbija, koju nije voleo Desimir Tosic, a koju ne volim ni ja.
Nadam se da ce se ostvariti Desimirov san, i da ce Srbija postati slobodna zemlja, ne opterecena razlicitim misljenjima, vec ce iz razlicitosti uzimati najbolje.
Desimir je voleo vise Srbiju, nego svi ovi ljudi koji ga komentarisu kao srbomrsca. Desimir je viseo ucinio za ovu Srbiju nego sto ce iko od ovih
Bozanstveno je da ljudi koji ga nisu ni poznavali pricaju o njemu na ovako lican nacin. Sasvim je u redu kritikovati njegovu politicku misao, ali pricati o tome ko ga je finansirao,a pritom ga ne poznavati licno ni njega ni njegovu porodicu, to je JADNO i naravno sve to raditi kada on ne moze odgovoriti.
Zelim da se zahvalim upokojenom Desimiru sto sam imala cast i privilegiju da ga poznajem i da debatujem sa njim i da ucim od njega sta je prava SLOBODA jednog naroda.
Hvala

За Милутина.
Кажете да овде неко оптужује тзв. Другу Србију за "нетолерантност, недемократичност", за "другачије мишљење" и слично.
Искрено, нисам у горњим коментарима то нигде прочитао, па није баш потпуно јасно зашто сте то у оквиру ове теме потенцирали. Речено је само да је покојни Десимир Тошић очигледно духовно припадао том кругу, и од појединих коментатора је изражено гнушање према деловању и "идејама" Друге Србије.
Међутим, кад већ споменусте, све је то истина. За разлику од овог сајта, на "Пешчанику" нема дисонантних тонова, влада потпуна нирвана и једноумље, у гостима код "две Цеце" врти се искључиво иста групица заслепљених, задртих и изнад свега прилично неуобичајено агресивних људи. Та групица се залаже за некакву "лустрацију", забрану појединих политичких партија, књига, идеја, а поједини би и да јавно вешају. Да, чак и да вешају. Коментара нема. Демократија, шта ли. Цвета хиљаду цветова.
С обзиром да, са радошћу читате "Љубу Живкова" (чији текстови су мени заиста одурни, најискреније) вероватно посећујете тај "другосрбијански" сајт. Будите искрени па признајте сами себи ко је ту "демократичан и толерантан", и ко прихвата "другачији начин размишљања".
Дакле, не може се прихватити као "различитост" то што сте "опозиција" сопственој земљи и народу, и њиховим минималним националним интересима. То се заправо у пристојним земљама зове мало другачије.
Осим ако не сматрате да су у "националном интересу" признавање "Косове", укидање Републике Српске, и прављење државе од тзв. "vojvodine", уздизање на ниво закона "Сребренице" а са друге стране проглашавања Јасеновца "српским митом".
Пандан овоме би било да у САД постоји партија у Конгресу и радио емисија која би подржавала "политику" Осаме Бин Ладена, да у БиХ постоје муслимански интелектуалци који би се залагали за независност Српске, а у Хрватској интелектуалци који би "горке сузе лили" за Јасеновцем и тражили колективну одговорност Хрватске.
Знате и сами да је то немогуће. То има само код нас.

Нешто овде ипак није у реду?!

Живећи деценијама у Француској Данојлић као да је попримио пословичну "невиност француске собарице". Неколико коментатора већ је споменуло нека његова бивша морална и идеолошка стајалишта. Да и ја додам један пример. Данојлић, тада млађани, својевремено се јавно и свом жестином обрушио на Тозовчеву песму "Ја сам ја, Јеремија", као на пример повампиреног српског национализма. Касније је, већ је речено, мењао своја "дубока убеђења". Све у свему кудикамо више разлога за кајање. Али не, писац је узео да се "опере од Д. Тошића", а своје новопронађено родољубље исказује кроз епиграме које објављује у "Књижевном листу" и у којима се руга НАТО-у, ЕУ, дволичности Запада и својој другој домовини Француској која то више није она "његова" Француска итд... итд... Храбро, одважно, нема шта! Данојлић је такође (све тај стиже!) и председник Задужбине Живка Топаловића која сваке две или три године додељује награду за изузетна хуманистичка и демократска прегнућа. Међу досадашњим лауреатима су, између осталих, и нобеловци Пинтер и Солжењицин. Последњи славодобитник овог признања је Војислав Коштуница за своју књигу "Одбрана Косова". У својој поздравној беседи Данојлић је ову књигу (збирку пригодних говора) назвао ни мање ни више него "ратним дневником"! Јаки борци и Данојлић и Коштуница. А кад смо већ код рата и борбе за Косово, куд се тај жири на челу са Данојлићем не сети, на пример, да своју награду додели генералу Лазаревићу који је херојски и поштено бранио Косово?! Изгледа да је писцу Данојлићу ближи писац Коштуница, док је српски јунак генерал Лазаревић хашки робијаш па би то онда могло да се тумачи... Данојлић је, као и увек, одиграо на "опаснију литерарну карту".

Мени је у тексту господина Данојлића највише засметало што се уопште бави господином Тошићем, који је јамачно био и политички аутсајдер и медиокритет, и ког су српски демократски млади лавови, предвођени Ђинђићем, држали као своју икебану. Тема достојнија времена писца свакако је судбина Слободана Милошевића, и наш усуд да чусмо а не послушасмо његово последње јавно обраћањање народу, а снађе нас све из тог пророштва. Права грчка трагедија! Или, рецимо, судбина великог Шешеља у Хагу. Великог већ по боравку тамо, и одозго по начину на који демаскира светско лицемерје. Поштења ради, морам рећи да и себи замерам – што ни за једног од њих двојице нисам никад гласао.

С којим правом М. Данојлић држи било коме предике како се понашао у Србији од 1990/1991. па надање до наших дана кад је он лагодно сво то време живео у туђини и као туриста само повремено долазио у отаџбину. Што он није зарад слободе, за коју каже да толико воли, дошао овде међу Србе и грађане Србије да се бори против Милошевића и комунистичке диктатуре,као што је то чинио Десимир Тошић?
У томе је велика морална разлика између два поменута господина.
Лако је и крајње неодговорно Данојлићу са даљине од 2.000 километара ламентирати над судбином Срба и Србије и онда и сада.
А да ли је и колико и у чему грешио Д. Тошић у свом политичком ангажману је свакако тема за озбиљну расправу. Али, Данојлић, који је ипак међу последњима који би на то имао право, има и сада добру прилику да дође, због љубави према слободи и свом народу, да се бори против овако неодговорне, корумпиране, неспособне и неодговорне власти. Ако ни због чега другог а оно због, како рече,"у то здање уградио један каменчић".
Ако осећа икакву одговорност ето писца Данојлића опет у политици! Благо нама!

Одлично Александре,
Написали сте, другим речима, да су Добрица Ђосић и његови истомишљеници у погледу решавања питања Космета, издајници. Јер и они заговарају неку врсту одрицања од суверенитета и територијалног интегритета, у крајњој инстанци. То би та идеја разграчења или поделе у неку руку била.
Сада би, Александре, ипак требало да се мало запитате да ли сте баш у праву кад тако брзоплето "сечете".
Нема сумње да сте образовани и да имате више него довољно капацитета да разумете проблематику, али она, нажалост није црно-бела. И под ставком "другачијег мишљења", у политици подразимева се много тога, па чак и стање или статус тренутне расподеле моћи. Истиријског наслеђа, не само од 1945. годинем него и много раније. Рекло би се, заиста нисам злонамеран, да је ваш начин решавања проблема у доброј мери средњовекован. То подразумева и да у њему има и части и поштења, али је тек и као такав осуђен на пропаст. Па кад тако погледамо ствари, шта овај народ и ова држава имају од тога да све ставе на изгубљену карту и изгубе све што имају? Онда и они, другосрбијанци, могу да питају ко би у тој ситуацији био већи издајник?

Мудри Милутине.
Против сам става Добрице Ћосића у вези са Косовом и Метохијом. Мислим да је остарели партизан и иначе у више наврата показивао известан степен малодушности, недостатка храбрости и вере. Таква му је душа рањива.
Има једна мала разлика.
Добрица Ћосић не мрзи своју земљу и народ. И када у налету малодушности изгуби веру у могући позитиван исход, није против своје земље, и не мисли да су Срби криви за све, какво мишљење имају и шире они око којих смо ушли у полемику, који отворено подржавају националне политике свих других народа осим свог.
Дакако, због овога што сам изнео, Ћосић се никако не може трпати у исти кош као уважене колеге Вашег омиљеног а мени нимало занимљивог "Љубе Живкова" са извесног сајта, име му се не споменуло. Ћосићеви мотиви, су сасвим другачији од "другосрбијанских".
Јер они нису за признање "Косове" због "српског интереса", већ управо обрнуто, јер мрзе било какав српски интерес и боре се против њега називајући га великосрпским шовинизмом.Они нису за укидање Републике Српске због "српског интереса" (ваљда се слажете да то не може бити српски интерес), већ зато што су се отворено ставили на страну муслиманске националне политике која тежи унитарној "БиХ", и не плачу за "Сребреницом" због морала, пијетета, и "српског интереса", већ зато што са злурадим уживањем желе да њихова земља буде оптерећена "геноцидним жигом", што би по њима био поклопац на ковчегу "великосрпства". Са друге стране Јасеновац је за њих "српски мит" и лаж која индукује "великосрпство". Коштуница је фашиста а Месић и Тачи демократски хероји. Фуј.
О каквој "размени мишљења" са таквима сањате, и где видите простор за "размену" заиста ми није јасно. Интелектуални презир, гнушање и гађење је једино што се може осетити.
Уважени, ја сам васпитаван да се часно борим, и да ништа није изгубљено док не признамо да је изгубљено. Тако васпитавам и свог сина. Можете то звати средњевековним, не вређам се.
Дубоко смо ван теме. Нећу се више јављати.
Са поштовањем.

За премудрог Милутина.
С обзиром да ме прилично приземно и увредљиво чикате и изазивате што доста говори понајвише о Вама самом, ево да Вам одговорим, тек да не мислите да "врдам и бежим". Поготово да случајно не помислите да сте у праву, и да су ме Ваши "аргументи" "поразили". Не уважени, ја нисам од оних који беже.
Ако желите да верујете да Добрица Ћосић и Друга Србија говоре са истих позиција и истих мотива када говоре о Косову и Метохији, и да је то исто, ту Вам ја, уважени, ипак не могу помоћи. У свађи сте са елементарном логиком, а мислим и да нисте потпуно поштени.
Осим Добрице Ћосића, од људи који не припадају кругу Друге Србије, нешто слично је јавно изговорио, колико ме сећање не вара, још само бивши председник САНУ Деспић. Не знам о каквим то бројним интелектуалцима говорите. Не знате ни Ви вероватно, мада Вам је лепо зазвучало. Изгледа јаче.
И Ћосић и Деспић по мишљењу људи мога кова несумњиво нису у праву, подлегли су малодушности, из њих је проговорила слабост. Али им намере нису биле антисрпске.
Да скратим причу, Ћосићеве мисли о Косову у тренутцима очајања за време агресије 1999. године НИКАКО НЕ МОГУ БИТИ ИСТО као на пример ритуални одлазак Наташе Кандић у Приштину у тзв. "скупштину Косове" на тзв. "прославу независности Косове". Ћосићева писанија би заиста само неко изразито злонамеран и нефер могао прегрубо да назове "издајом". Ово друго Вама остављам за коментар. Или би можда "Љуба Живков" то могао да искоментарише у свом стилу. Знате Ви да неће Љуба никада на Наташу.
Но све то сам Вам већ раније објаснио тако да ме савршено брига да ли хоћете или нећете да разумете.
Сигуран сам да би Ћосић и душу и срце дао да Србија буде што већа и моћнија да од њега зависи. Сигуран сам да Ћосићева рука никада не би потписала "признање Косове". Ови други би потписали са обе руке и све чине да се Србија сведе на "београдски пашалук", да буде што слабија и под страном управом. Сами процените разлику ако сте поштени. И шта треба назвати којим именом.

За премудрог Милутина.
Паметном човеку довољно.
Дакле објаснио сам Вам.
Ако са својих ексклузивних мисаоних висина не видите и не разумете, а шта ћу Вам ја.
Да резимирам, и још једном подвучем, Ћосићева промишљања и размишљања, његово деловање, мотиви и намере се не могу назвати издајом. Слабошћу да, али не издајом.
А о оним другим (далеко им лепа кућа), о којима сам Вам потанко отписивао размишљајте. Можда и схватите једног дана.
То су заиста два дијаметрално другачија примера и ситуације.
Јасно, да јасније не може бити.
Ништа нисам ширио, све сам Вам потанко у детаље објаснио. Са примерима.
Пет пута сте питали, пет пута сам Вам дао одговор.
Ако ме не будете даље чикали и вређали, што сматрам да јесте оптужба за "врдање и бекство", заиста нећу више досађивати модератору и осталим коментаторима овом изнад свега бесмисленом полемиком. Јер можете полемисати само са оним који жели да чује другог.
Пуно читам, пуно памтим, четрдесетједна ми је.
Заиста не знам о којим "многобројним интелектуалцима" говорите. И даље мислим да сте по том "аргументу" врло танки. Мада, нема везе.
С обзиром да сте ми препоручили "читање", ја Вама препоручујем мало мање гордости, и више добре воље.

Александру.
Дакле, Александре мораћу и шести пут да вам укажем на нешто, што би и детету било јасно. Није у овом нашем "спору" битан Ћосић. Наравно, да се за човека не може рећи да је издајник. Овде је спорна ваша "кано клисурина" чврста констатација да је СВАКО одрицање од територијалног интегритета равно издаји. Ја вам само кажем да сами себи скачете у уста, доцнијим тврђењем да ако се територијалног интегритета одриче Ћосић, онда није издаја, онда је то нешто друго, па онда почне муљање о мотивима, па ко пиле у кучине итд. Желим вам дуг живот, бар још 40 година, схватићете, али под условом да читате и ствари које нисте сами писали, или дечије домаће задатке, односно штива са којим се слажете. Мало шире гледајте, неће ту страдати патриотизам - видећете, и нећете бити мање Србин, или Србин из приморске Црне Горе.
А кад је реч о интелектуалцима или политичарима који, у начелу, и у суштини, заговарају разграничење и поделу ево неколико имена. Ђосић и Деспић, Томас Флајнер, Ворен Цимерман, Слободан Самарџић, Драгољуб Мићуновић, Весна Пешић, Дејвид Овен, Томас Фридман, Светозар Стојановић, Бранислав Крстић, Тимоти Вотерс, Вилијем Монгомери, Волфганг Ишингер, Лоренс Иглбергер, Додик-Република Српска, Димитриј Медведев, Џон Болтон, Питер Родман, Десимир Тошић и многи многи други...А ако вам нека имена нису довољно позната или репрезентативна, шта ћу вам ја.

За Александра.
Наравно да сам у праву. А ви сте највећи од свих мајстора за дупле аршине. Вама су чињенице, чињенице само док подупиру вашу тезу. Када то не чине, нису чињенице. Ја сам, чак, и помислио да сте бар довољно ствари прочитали да би се са вама могло раѕговарати, али погрешио сам. Ви волите само да чујете одјек својих речи у глувој соби. Типично ДСС-овски.