U svakom aktu ili artefaktu izgleda možemo pronaći dve strane medalje.Pitanje koje se postavlja,dok čitamo kako ovaj tako i mnoge druge tekstove jeste zapravo da li ova naša"parlamentarna"stvarnost ima dve medalje.Naime,našim parlamentarcima nikako nije lako,neki će morati da preuzmu ove odbore a oni drugi ipak više vrede.Ovi će sesti u one fotelje a one druge su ipak nekako mekše,udobnije.Postoji li opozicija?Dok slušamo konstantne alarmirajuće glasove opozicionara ili "opozicionara",kako nećemo prihvatiti EULEKS,kako nećemo pristati da razgovaramo sa albanskim rukovodstvom,kako ljudi sa kosova ne smeju ulaziti u kosovske formacije i sl.postavlja se sasvim logično pitanje-šta to mi zapravo hocemo.Dovodimo sebe u situaciju devedesetih kada smo tačno znali šta nećemo ali se nikako nismo mogli dogovoriti oko toga šta hoćemo,pod kojim uslovim hoćemo,koja je cena toga što hoćemo.Kao što vidimo i posle hiljadu puta ponovljenog da ne pristajemo na EULEKS,isti je došao,nakon odbijanja pregovora sa kosovskim"rukovodstvom"isto nam je isključilo struju na KiM,jasno nam stavljajući tim gestom do znanja da im se može,posle odbijanja da udjemo u kosovske bezbednosne snage premlatili su naše mladiće."Opozicija" je 17.02.2009sačekala u Zvečanu,na taj način demonstrirajući da je KiM sastavni deo Srbije što on i jeste,samo razmišljam šta je sledeći korak Albanskih vlasti.Poenta ovog pisanja zapravo leži u pitanju-postoji li u Srbiji danas opozicija ili postoji "opozicija".Postoji li čovek koji će zbog ideala napustiti komfor ali neće zbog ideala gubiti tlo pod nogama.Ako postoji neka se pojavi za skupštinskom govornicom.A da, pa nećemo moći da ga čujemo, još jedna demokratska reforma ili se varamo?