Поштовани господине Радун,

Узрок кризе није хиперпродукција него пад тражње услед презадужености. Чак је и светски рекордер у штедњи-Јапан у дуговима до гуше, што је на први поглед апсурд. Ми данас на делу немамо инфлацију новца, него управо супротно - огромну дефлацију или несташицу новца у оптицају.

Од кључног је значаја разумети да су новац и кредит две потпуно различите ствари. Највећи део данашњих кредита не потиче из штедње како људи обично мисле, него се буквално стварају "из ваздуха" кроз процес кредитне мултипликације (fractional reserve banking) од стране пословних банака и уз благослов Централних монетарних власти које су и саме често у приватним рукама, попут америчког ФЕД-а или некада Bank of England. Више информација о правој природи новца и узроцима данашње кризе можете наћи на сајту monetary.org

Poštovani g. Radun!
Vaša analiza ekonomske i financijske situacije u Srbiji je uistinu briljantna.
Medjutim dodao bih da neke Vaše tvrdnje treba dopuniti.
To se pre svega odnosi na tvrdnju da je stabilni kurs dinara u interesu srpskih tajkuna zbog uvoznih poslova. Ovo je polovična istina jer su oni zaintersovani za ovakav kurs i zbog otplate ogromnih deviznih kredita. Tajkuni su u sličnoj poziciji kao i ruski oligarsi.
Potvrda Vaše tvrdnje da su devizne rezerve problematično uložene proizlazi iz izjava guvernera NBS da se kurs dinara neće braniti po svaku cenu. Ne verujem da bi takav borac kakav je guverner mahao belom zastavom da mu municija nije na izmaku.
Na kraju da ne ispada da Vas preterano hvalim moram istaknuti da Vaša ocena uzroka globalnih kriza nije "dubinska" i da neuporedivo bolje plivate u lokalnoj kaljuži.

Očigledno su ovde u tekstu malo pobrkani "lončići", jer je "kriza hiperprodukcije" marksistički termin, kojim ne može teorijski da se raspravlja, a da ne znači klasičnu "krizu hiperprodukcije", tipičnu za doba industrijskog kapitala. U Marksovo doba nije bilo novca baz pokrića u plemenitim metalima ili vlasničkim pravima, a špekulacija je bila samo izuzetna i mahom zabranjena pojava. Zato autor teksta nije dobro uradio što govori o "krizi hiperprodukcije". Međutim, agregatna potražnja, finansirana špekulativnim kapitalom poslednjih decenija, zaista je podigla nivo proizvodnje. Ova pojava se u ekonomiji prosto zove "rast" i nije potrebno pisati takoda zvuči složenije. Problem je što stalno raste agregatna zaduženost te samo što se nije javio probem solventnosti ekonomskih subjekata. A kad se ispostavi da nenaplativost dugova raste, to će da obori proizvodnju.
U svakom slučaju, da je autor objasnio šta podrazumeva pod "krizom hiperprodukcije", dobro bi bilo, jer to ipak nemože biti onaj marksistički pojam, koliko god to neko želio. Najzad, ne želim da budem pesimista, ali ne radi se o ekonomskoj krizi vec o krahu. Ovo je očito iz cikličnog kretanja ekonomske istorije. Jer kad jedno društvo opterećeno dogmom rasta dođe dotle da dopusti neograničenu špekulaciju, nakon kratkog vremena doživljava ekonomsku propast.

Gospodinu koji govori o ljubomori prema onima što su se snašli, volio bih da razmisli o ovome: Ako lopov ili prevarant uspe u svom delu, a ne uhvate ga, je li se on snašao? Ako mu se nekoprotivi, je li to zavist? I da je zavist, je li gora od lopovluka i prevare?

Dakle, ako autor teksta neadekvatno koristi jedan termin, etika je prava.

Домаће банке су биле на пример Београдска банка, Инвестбанка, Беобанка и Југобанка које су као што знамо уништене. Стране банке су у Србију преузеле банкарско тржиште после уништавања 4 највеће српске банке полагањем релативно малог оснивачког капитала. О томе колико су оне домаће, може се видети на http://pretraga.apr.gov.rs/RepsisPublicSite/Search/GeneralEnterpriseSearch.aspx претрагом акционара за сваку од њих.Наравно, од наших монетарних власти се по потреби пласира да су то домаће банке. Радити негде по прописима те земље ипак није довољан предуслов да би се субјект посматра као домаћи. Важно је и то где се креира пословна политика, где завршава профит /и око овога се могу чути званична оправдавања да је увећан осивачки капитал и слично/, или где завршава капитал у кризним ситуацијама као што је сада случај. Ово питање се зато не може тако једноставно третирати, али морам да приметим да није највећи проблем у томе што стране банке овде користе прилику. Проблем је у томе што име је то омогућено. Риба смрди од главе, а глава је наша монетарна власт, као и они што воде економску политику ове земље.Питам се куда и докле?