И поред свега овога, ништа не може да сакрије чињеницу да катастрофалног исхода по Србе у Другом светском рату не би ни било да је испоштован пакт између Кнеза Павла и Хитлера. НДХ не би била створена, Недић никада не би морао да дође на чело Србије, Бугарима, Мађарима и Шиптарима не би било омогуђено да окупирају делове Србије и тамо чине стравичне злочине, на које су се многи немачки официри згражали. Да не помињемо Шумарице које су директно последица покушаја КПЈ да на рђав начин мабилишу народ тако што ће га натерати да бежи у шуму. Шта се Русије тиче, тада није ни постојала, већ Совјетски савез.
Стога, комунизам треба коначно депоновати тамо где му је и место - на сметлиште историје.

Овде сам стао са читањем. Више нисам могао. Што је много, много је. Како су се партизани "борили" против окупатора и њихових квислинга ево цитата из документа једног сведока: „И док су, партизански хероји, играли коло и веселили се, дотле су усташе несметано вршиле свој крвави пир. Колики је био плен, лов на Србе, видело се најбоље по врсти убијања. Плен је био толики, да усташе нису имале времена по њиховом урођеном принципу, жртве најпре садистички мучити а потом убијати, већ су само пресецали вратове. Највећи злочин почињен је у Тржићу и Примишљу а потом у Вељуну и Перјасици. Многе жртве, које нису одмах умрле, превезене су воловском упрегом на четничку територију у Плашки, где им је указана прва помоћ. За цело време покоља није испаљена ни једна партизанска пушка на усташе“. Мане Пешут, књига Револуција у Лици.

Какво изругивање нашој трагичној историји из другог светског рата. Не улазећи у разлоге за објављивање овог чланка овде – овде смо због истине пре свега – надам се да ће се ускоро појавити и један истинит чланак без идеолошке острашћености политике чије резултате и данас преживљавамо. Какво жалосно фалсификовање истине. Коментарисати сам чланак је орање морске површине.

Поштовани друже Зарубица, Ваш текст спада у типично комунистичко тумачење трагичне историје српског народа у Другом светском рату. Ви наводите силне детаље али заборављате суштинске ствари које су претходиле рату. Заборављате комунистичку тврдње о Србима као угњетачком народу и великосрпској буржоазији као експлоататору и узроку сиромаштва већине радника и сељака.Народ који је крварио од 1912. до 1918. да би ослободио јужнословенску браћу, комунисти су прогласили за угњетаче. А за сиромаштво те напаћене земље која је једва двадесетак година проживела у миру, кривили су оно мало трговаца и индустријалаца у тој несрећној Србији. Великохрватску и великословеначку буржоазију нису помињали. Ти изрази чак и не постоје у комунистичком речнику. Да ли сте Ви некад чули за великохрватску буржоазију? Јасно да нисте.
Разуме се да таквим комунистима већина Срба – радника,сељака, грађана, није веровала. Сматрали су да је прави циљ њихове борбе освајање власти а да ће по доласку на власт настати црни дани за српски народ, жигосан и проглашен за поробљивача од стране комуниста.
Иначе, тај упрошћен начин тумачења историје је доста чест. Не знам шта сте Ви по занимању, али још неки наши историчари исто тако победоносно изводе закључке о партизанима као јединим борцима за слободу наводећи њихове сукобе са Немцима. То може бити неки доказ, али не мора. Ни деспот Стефан Лазаревић није водио битке против Турака, напротив, учествовао је у биткама на њиховој страни, па ипак спада у велике српске владаре. Једноставно, ако се нема у виду шири друштвени контекст неких историјских збивања, закључци могу бити, и најчешће јесу, потпуно погрешни.

@Dimitrije
Потписујем Ваше ријечи. Моји (босанска Посавина) су били на обје устаничке стране. Наслушао сам се њихових исповијести. А потомци су отишли у свијет и радили код бивших непријатеља. Испало је да је то био добар потез јер да смо остали у титиној скаламерији имали би данас пензије недостојне за живот, ако би сачували главу током распада. И четници и партизани су историјски губитници. Ко то не схвата тај има проблем са собом. Сретао сам у животу и много Нијемаца који су ратовали по Југославији па се наслушао свакаквих чудеса. Партизане и четнике треба оставити историчарима, попут г. Павловића који у својој струци нешта значи.

Књига тог лика је најпре за неку "Стару Српску Политичку Мисао", а не за ову, "нову".

Ипак, нека оваквих текстова овде, зашто се одмах једимо и надрндавамо. Лепо је (још једном) подсетити се да још увек немамо појма шта су наши очеви и дедови радили, те да верујемо странцима више него себи.

Ne znam odakle Dimitriju ti podaci, jeste da sam sada bacio pogled na wikipediju, koja kao izvor podataka navodi

Rűdiger Overmans, Deutsche militärische Verluste im Zweiten Weltkrieg. Oldenbourg 2000.

gdje piše da je broj poginulih njemačkih vojnika na Balkana - 103,693. Da ih nisu Rumuni i Bugari ubijali? Ili možda Hrvati? Albanci?

U čitavoj zapadnoj Evropi do 1945. godine je poginulo 340 hiljada, a riječ je o višestruko većem broju država i stanovnika koji su se ''borili'' protiv Njemaca.

Ali sve u svemu, čak i meni kao unuku partizana je dozlogrdila priča o partizanima i četnicima. Činjenice su:

1. Većina ljudi je otišlo u partizane, ne u četnike. To dovoljno govori o predratnoj vlasti u Kraljevini. Da je valjala, da su joj valjali tadašnji ''biznismeni'' (koji su listom otišli u četnike) i radnici i seljaci bi otišli za svojim ''časnim'' poslodavcima. A nisu. Deal with it.

2. Film Bitka na Neretvi je istorijski falsifikat. Partizani su preuveličali sopstenu ulogu, ali ne toliko koliko Dimitrije govori. Uostalom, svi govore da smo pobijedili Njemačku u fudbalu prije neki dan, a činjenica je da je bilo jedva i uz mnogo sreće. E isto vam je tako bilo i u WWII.

3. Činjenica je da su samo partizani imali akcije preko cijele teritorije, dok su četnici najčešće branili samo svoj lokalitet, narodski rečeno - ognjišta i sela. To po definiciji nije vojska, ili pokret.

I partizani i četnici moraju da shvate da imaju svoje dobre i loše strane, i da bi mogli nekako da se dogovore da uzmu najbolje i od jednih i od drugih, a ono loše da izbace. I od jednih i od drugih.

Придружујем се ставу да су комунисти и фашисти подједнако кобни за српски народ! Г. Костићу, поштујем ваше ставове, али у овом случају мислим управо супротно. Можда моје године имају везе са тим, можда не схватам у потпуности дешавања у 2. свјетском рату, али на основу онога што знам, мислим да нас партизани нису спасили, напротив. Ко је чувао Јасеновац, ко га је обезбјеђивао? Да ли је та снажна, правдољубива војска могла да ослободи исти и да спаси стотине хиљада живота? Шта су чекали да то ураде? Ко је убио Младена Стојановића и зашто је то приписано нашим људима у Јошавци, овде недалеко од БЛ који су, ни криви ни дужни завршили по затворима, а читав овај крај је доживио економски геноцид у потпуности? Гдје је Броз био за вријеме Коњичког скока или како се већ зове она "брилијантна акција" у Дрвару? Да ли се сунчао на Бријонима или шта је тада радио? Овај цитат који је неко горе навео је апсолутно истинит, управо то се дешавало и у неким нашим крајевима. Убјеђивања народа да пређу на "праву страну", свакаква обећања... Већина нпр. наших Херцеговаца су били четници, који су послије прешли, добар дио њих, у партизане, не можете ни да замислите зашто! Неко им је обећао пегле које ће да испеглају херцеговачки крш и претворе га у плодну земљу! Да не повјерује човјек, али тако је било! Након тога - братоубилачки рат који ће да доведе до нестанка многих породица. Нажалост фалсификовану историју и даље учимо. Читали смо књиге о кажњавању јадних, малих, поштених партизана који су украли шљиву, који су онако промрзли скинули чизме неком мртвом војнику да би се заштитили од зиме па су били стријељани због свог "нечасног" поступка. Читали смо књиге о зликовцима четницима! Мој ђед прича баш другачију причу и његов примјер није усамљен. Њему су партизани, исти ови, као седмогодишњем дјетету ставили пиштољ у уста захтјевајући да им ода четничке наводне положаје. Док је био жив, често је причао о томе! Само тај један примјер прича баш другачију причу од ове о светим партизанима!

Господо четници, другови партизани, онако како сте се понашали, а како се и данас понашате, можете ићи на руку само непријатељима ове земље. Чињеница је да је Дража био пасиван, као што је чињеница да је Тито зарад властите сигурности жртвовао невиђен број људи ( претежно Срба ), у Ужицу, на Неретви и Сутјесци. Исто је чињеница да су партизани сами улетели у обруч на Сутјесци, јер су јурцали за четницима да их докрајче ( Немци су били изненађени кад су видели да имају у обручу и једне и друге ). Можемо захвалити уласку Црвене армије, која је дала огроман допринос разбијању немачких трупа, као што је и својим доласком прекинула бестијално англо-америчко бомбардовање Србије. Неко је поставио питање око десанта на Дрвару. Колико је мени познато, Тито је већ у раним јутарњим сатима пребачен авионом у Италију, и тамо је дочекао крај те операције. Велика заслуга шесте личке је у томе што је на време стигла и спасила народ од одмазде немачких командоса.
Занимљиво је да нико не помиње учинак Момчила Ђујића у Крајини, а по мени је једино он одрадио посао како треба. Два пута је Павелић извршио страховит масакр на његовој територији, оба пута је добио одмазду какву је и заслужио. Трећи пут му то више није пало на памет. Такође је интересантно да је рођени брат Момчила Ђујића био у партизанима. После рата постао је члан Врховног суда Југославије, једино нисам сигуран да ли је био тужилац или судија. Све време рата, он је на крсну славу Ђујићевих у цивилном оделу редовно долазио, причало се о свему сем о политици, затим би по напуштању Ђујићеве територије облачио поново партизанску униформу. Тито је ово знао, и никад га није дирао, чак га је много поштовао.
Оставимо партизане и четнике историчарима, јер свако буђење такве прошлости може користити само разбијачима Србије.

@ Сања БЛ! Пиштољем дјетету претити не заборавља се. Али није доказ партизанског злог духа. У мом сјећању остало урезано када мајка рече да нам нашег оца Лазара усташе покупише да га никад више не видесмо. То је систем злог духа.

Када ми јануара 1945. као тринаестгодишњаку у бјегству од усташа припадник једне, како сазнао, "албанске партизанске јединице", отео за мене превелике кожне чизме и задржао их иако њему премале биле, код мене остао до дана данашњега гњев. У ствари, тада као дјечак из БиХ још нисам ни знао да у Југославији има Албанаца, већ само у Албанији.

Па ипак то ружно искуство није ни једне секунде утицало на моју рјешеност да се прикључим партизанима. Јер још нејак, постао сам борац коњоводац Чете за везу 4. Крајишке дивизије. И док сам читао овај подуги чланак, био свјестан да сам један од малобројних свједока времена о којем бритаски Србин пише и навија за Дражу, док аутор што јекавски пише - по мени kao jednom живом свједоку времена о којем се ту спори - нема потребе да "навија" за партизане јер o wima истину пише.

А ни један изрод који дјетету тура пиштољетину у уста, није репрезентативан за НОБ, нити онај створ што мени свуће с ногу топле чизме. Мада ми, што јест, јест - Шиптари дадоше једне превелике цокуле без шњура.

Иако и сам учесник НОБ, за сво вријеме комунизма, партизани и филмови о њима ишли ми на живце. Данас то видим у правом свјетлу. А када крајем 80-их комунизам већ био на издисају, читао сам све што ружно о Тити и комунизму, не слутећи да има и зла од горега.

А Сада поносан јер сам са својом јединицом препјешачио од централне Босне па све до Кршког у Словенији гдје ми један словеначки вућни коњ копитом у стомак можда и живот спаси јер ту престаде рат за мене.

Пре тога на фронту код Карловца који се у чланку помиње, преносио са малим брдским коњем муницију до првих линија. А и у овом последњем рату свом народу био користан. Не поражени ни у рату нити за зеленим столом. Док ова Србија поражена од својих људи.

Руку на срце Србија у својој историји није имала гору власт од ове данашње и горе непријатеље од исте те власти.Поставља се логично питање,може ли се икоме било шта приговорити због овог и оног?Конкретно се ово односи на непријатеље Србије,који се упињу из петних жила да понизе Србију гдје год прије стигну.Српски национ за све што му се догађа највећи је кривац.Да би се дискутовало на тему догађаја из чтрдесетих година прошлога вијека прво се треба позабавити овом данашњом ситуацијом која превазилази и научну фантастику,најнегативнију по Србију.Ни у једној нормалној држави они који ходају Србијом као слободни грађани,као нпр,неке активисткиње за тзв.људска права,то исто не би чиниле у имало озбиљнијој и правно уређеној држави.Видјећете кад дође 11-ти јул и кад се сјати колона "пацифиста и миротвораца" из Србије у Сребреницу.Овој данашњој Србији смије се цијели свијет зато што нема своје ја.Читам нпр.неке коментаре(негативне према Русији) поводом текста господина Бориса Алексића управо на страницама овога сајта.Неки коментатори немају право(буквално тако)да било шта приговарају ни Русији ни никоме на овоме свијету.Ако раме уз раме са шиптарским терористима на проглашењу независности хероин државе сједи једна од аквисткиња за тзв.људска права и та се потом потпуно нормално врати у Београд без да је ико од надлежних пита:је ли бре, ко је теби дао за право?-од такве државе нема ништа.Дотична је само врх леденог бријега.Колико је таквих,може да се набраја до сутра.Све оно што је задесило Србију у протеклом времену није ништа у поређењу са овом данашњом ситуацијом.Из комунистичког времена постоје досијеа о овоме и ономе.Не знам ко ће дочекати али неко сигурно хоће,кад се отворе досијеа ових данашњих "демократа" који владају Србијом бојим се да би се будућа српска покољења могла лако одрећи својих предака и тужно констатовати у једној јединој ријечи-ФУЈ.

Nastavak i kraj: Koliko je ometalo planove i bilo tesko za Hitlera to sto je doslo do odbacivanja Pakta i oruzanog otpora u Jugoslaviji videlo se iz razmera angazovanja vojnih snaga na suzbijanju otpora i odmazde prema neduznom stanovnistvu, a koliko je to bilo korisno za saveznicku antihitlerovsku koaliciju videlo se iz cinjenice da su /Cercil i Ruzvelt/ prihvatili, podrzali i dugo posle rata pomagali "Brozove komuniste" koje inace nisu mogli da smisle, odrekli su se cak i Kralja i monarhije, a prepustili Mihailovica sudbini Petena i drugih iz evropskih zemalja koji su se - neki priklonili, neki samo mirili sa nacistickom Nemackom i okupacijom. Imali su i razloga za takvo opredeljenje - ono sto se desavalo na tlu Jugoslavije, na stranu ko je koliko tome doprineo bilo je ravno otvaranju "drugog fronta" u srcu okupirane Evrope, pokret otpora sirio se okolo kao plamen, vezivalo pedesetak i vise nacistickih divizija u iscrpljujucem ratu koji nisu mogli dobiti. A sto su stradali i ginuli NASI, ako je za utehu na pravednoj strani - manje su ginuli NJIHOVI to se nametalo logikom hladnokrvne kalkulacije-pobediti nacisticku zlocest po svaku cenu...

Наведени цитат је из "Обзнане", 1920.г. Техничком омашком је изоставњен назив акта који је делом цитиран. Молим да уважите моје извињење.

„Политбиро ЦК КПЈ на састанку у Београду 4. јула 1941. одазвао се позиву Коминтерне и Стаљина, и комунистичким партијама поробљене Европе.......“
„Циљ НОП био је ослобођење од окупатора и његових квислинга и колаборациониста, успостављање нове народне власти, федеративног републиканског социјалистичког уређења, збратимљење свих народа и народности у новој Југославији под руководством КПЈ..............“
„Тада су донијете одлуке о устројству НОВ. Сви борци, старјешине и припадници НОП на капи носе црвену петокраку изнад тробојке..................“
„Према тој одлуци акције су почеле 7. јула у Србији и брзо су прерасле у устанак у западној Србији, гдје је створена слободна територија са главним градом Ужицем, која је названа Ужичка партизанска република..............“

Ako je imao nameru da se bori za oslobođenje zemlje zašto je odbacio simbol (grb) svoje zemlje. Zašto se zakitila „ljubičica bela“ ideološkim simbolom jedne druge vlasti. To je očigledna izdaja sopstvene države a“ borba za slobodu“ sredstvo za osvajanje vlasti.
Drago mi je što je autor spomenuo „Užičku Republiku“. Praviti slobodnu teritoriju u momentu kada su Nemci neprikosnoveni je vojnička besmislica ali je od odličan reklamni potez „vrhovnog komandanta“.Da impresionira „koga treba“. O odbrani te i takve teritorije nije bilo ni govora, pa se drug „Stari“ lepo izvukao, ostavivši ceo jedan bataljon da izgine na Kadinjači, samo da bi on imao dovoljno vremena da se lagodno izvuče. Zar nije slično bilo i na Sutjesci? I tu dolazimo do bataljona koji ne odstupaju „do poslednjega“. Bezbrojni mladi ljudi su hrabro ginuli a oni preživeli su podneli velike žrtve boreći se za slobodu i neku pravdu a izborili su se za faraonsku vlast jednog čoveka, vladara „bez ograničenja mandata“.
Autoru knige se zamera da je celu temu obradio na 250 stranica. Autor osvrta, pozivajući se na "opštepoznato" je to isto uradio na 2-3 strane!

Nemam namjeru da ulazim u generalnu raspravu o Partizanima i Cetnicima, ali moram da primijetim da je g.Zarubica proizvod komunistickog vaspitanja, sto je steta jer mi se cini da on postemo trazi istinu. Njegova primjedba Pavlovicu, medjutim ,nije bas ubjedljiva :
"На страни 36. аутор пише о слабом одзиву војних обвезника послије пуча 27. марта 1941."
-Ovo zavisi o kojemu kraju Jugoslavije se radilo. Hrvati se uopste nijesu odazvali dok u Crnoj Gori nije uopste bilo dezertera. Onda,
„Комунистичке антиратне активности имале су исто тако велики утицај ако и не већи: тренутак за борбу ће доћи када Совјетски Савез уђе у рат,"
-Ovdje je Pavlovic u pravu, jer su komunisti sirom Evrope sabotirali rat protiv Njemacke kao jedan "burzoaski fenomen".
Vrlo dobro se sjecam nekih letaka protiv rata koje su mi neki rodjaci (komunisti) razturali (dolazili su iz Francuske)
Vi kazete
"Овај цитат је непримјерен, злонамјеран и неистинит"
-Nista ovdje nema neprimjernim ili zlonamjernim, Nasuprot, ovo je najblize istini.
"Сигуран сам да је аутору познато да је КПЈ прије 27. марта, када су позивани резервисти, дала директиву да чланови и симпатизери одлазе као обвезници или добровољци у ратне јединице,"
- Ovdje vam mogu rec sa najvecom sigurnoscu, da sto se tice Crne Gore- ovo je potpuno netacno. Sjecam se dobro diskusija mojega oca i nasih boljsevickih rodjaka. Ni govora da bi se oni prikljucili 'kraljevskoj' vojsci. (kad su se kasnije pridruzili partizanskim odredima ,poceli su cak da strijeljaju one kraljevske oficire). Ne- odusevljenje za rat im je otpocelo tek poslije napada na SSSR.
Ako vas interesuje istina, a ne propaganda, onda treba priznat da se Partizani nijesu bas borili 'za narod', nego za jednu ideju koja se pokazala vrlo losa i stetna za interese Srpstva.
Treba priznat, isto tako, da su se- za razliku od Cetnika- vrlo smjelo borili za nju.

Педесет година смо учили и слушали идеолошку комунистичку верзију Другог светског рата. Иако дете, било ми је сумњиво толико хвалисање. Деда ми је био у партизанима, није био комуниста, мобилисан 1944. године и пуно тога ми је причао и демистификовао многе "свете" тајне НОП-а. Ја нисам ревизиониста али поуздано знам да је једнопартијска комунистичка диктатура веома водила рачуна о дискредитацији свих оних који нису били "њихови". То је тако у свим недемократским и идеолошки острашћеним режимима и нема разлога да верујемо да нисмо били индоктринирани. С друге стране не могу се сложити са другом верзијом по којој су партизани били антисрби и сарадници опкупатора. Ми не знамо шта је права истина, на жалост много тога је манипулисано а познајући ратне страхоте и општи хаос који тада влада, најближи сам уверењу да је ту свако са сваким сарађивао и свако са сваким ратовао! Добар пример за то је и овај последњи рат у Босни где је постојала једна званична али више скривених тактика вођења рата. Онај ко је победио писао је историју, био је у могућности да манипулише документима и подацима па је данас тешко са сигурношћу оспорити "њихову" истину. Превише је доказа и да је Дража Михаиловић био истински родољуб и борац против немаца и који је у одређеним тренуцима сарађивао са окупаторима, милом или силом. Ко каже да нису били партизани ти који су нападали четнике јер је њихов првенствени циљ био освајање власти и рушење парламентарне монархије. Не може ме нико убедити да је Тито нудио искрену и отворену сарадњу остацима краљевске војске коју су комунисти из дна душе мрзели. Важи и обратно, да су четници по сваку цену уз немце и усташе сматрали и комунисте својим непријатељима. Да ли су четници заиста чинили монструозне злочине - сасвим сигурно да јесу, није могуће измислите све те приче али се поставља питање колико је то била званична тактика а колико дело одметнутих банди без контроле. Партизани су такође вршили ликвидације, било је пете колоне у свим војскама.

Г. Сотировићу, античетнички заговорници и чувари тековина «НОБ-а» немају другог посла, а више ни материјала, него прелиставају енциклопедије из рата и пишу. Оно што је данас у моди јесте подсећање на «истину». А то се највише ради преко сајта Савеза антифашиста Србије. На пример: «Тито руководио биткама-био рањен...Где су битке четника?». Заиста, много и од њих самих. Знате ли који је њихов главни аргумент на приче да су били вољни да у априлском рату бране земљу и да су после 17-тог, припремали отпор окупаторима, а што помиње Зарубица? Веровали или не то је «богиња» југословенског комунизма - Историја Савеза комуниста Југославије , коју сам само због тога прелистао и на те помене нисам нашао ни једну фусноту у виду архивског документа. Треба им веровати на речима.
Оно што је била највећа кост у грлу историчарима у доба Ј.Б.Тита, а и овим данас јесте како објаснити борбе четника против окупатора и обрнуто. С друге стране, они се буне против рехабилитације једног од најјачих савезничких команданата у Европи. Да ли је антиосовинских окршаја било мало? Да ли их је било мало много? Оно што се данас може документовати по питању борбених окршаја између припадника војно-четничких одреда ЈВ, касније ЈВУО против окупатора (Немаца и Бугара) на подручју Недићеве Србије (1941-1944) јесте цифра од 540 борбених окршаја и 660 немачких и бугарских акција против четника које су се завршавале неким хапшењима или стрељањем на терену. Наставиће се...

34 komentara i niko da odgovori na jednostavno pitanje iz naslova.
Dakle "Gde su četničke bitke protiv okupatora" ?

Наш зачарани круг из кога се не можемо сами да извучемо!
Ми још не можемо да извучемо поуке из тих покоља на Балкану који се још свакодневно промовишу још и данас. Браћо и сестре ослободимо се те агоније и препуцавања ко је шта и колико допринео тој нашој голготи. Свима треба да је јасно да је био Братоубилачки рат где је убијао луд збуњеног а кухиње тих злодела треба тражити и у нашем менталитету. На чистину треба да изађе које представљао народе из КСС у првој Југославији на састанку у Техерану!
Тамо није било Срба, а све ласкаве поруке и сва одликовања која се добијало од стране Енглеске, Француске и Америке у то време је равно Пишању уз ветар и пљување у лице нашем заведеном народу. Кроз историју се зна да су институције тих народа увек били наши непријатељи. Србине све док не легнеш у Јарам Ватикана за тебе нема спокоја на просторима Балкана. Ти(не)пријателји и данас не одустају од своје идеологије која иде под другим кодом Нови Поредак у коме се промовишу нови кадрови под називом "ПЕНТАГОНСКИ ПАРТИЅАНИ", ко разуме ове две речи њему је јасно где се ми налазимо у овој игри живота многих наших у генерацијама. Зато браћо и сестре престанимо да третирамо болесне идеје као неке врлине неког народа или појединца. Окренимо се нашој славној прошлости када је владало слога и благостање, то беше тако давно неких 3500 година рачунајући уназад од данашњег дана. Нас начеше Монголи а ко ће нас да докрахчи томе дани нису далеко ако продужимо да се овако понашамо.

Vrlo teska tema za raspravljanje, cak i posle toliko godina. Najveci problem kod nas Srba je taj sto nekim pitanjima iz nacionalne istorije ne mozemo da pridjemo sa racionalne strane. Da bi se to postiglo, prvo istorija mora da se "iscisti" od komunisticke ideologije kojom su godinama uceni nasi roditelji. Jugonostalgicari moraju prestati da zamucenim i setnim pogledima gledaju u proslost i pricaju o tome kako je NEKADA bilo. A novi "cetnici" da prestanu da se ponasaju prema modelu koji su komunisticki propagandisti kroz filmove, knjige i na ostale nacine stvarali o cetnicima. Tu pre svega mislim a okupljanje na Ravnoj gori, koje je samo povod za jedenje i pijenje do u beskonacnost. Mislim da ce istina poceti da se otkriva tek za dosta godina kada protagonisti tih dana vise ne budu mogli da jednostrano pisu istoriju. Gresaka je bilo na obe strane, to je evidentno. Niti su partizani bili sveci niti us cetnici bili zlotvori, i obratno. Verujem da se istina moze naci u mnogim dosijeima nasih i stranih sluzbi. I verujem da bi se dosta saznalo njihovim obelodanjivanjem, ali da li je to od politickog interesa, e to je vec druga tema o kojoj treba raspravljati.

Ovdje bjese jedno pitanje @Chernisevskoga, munjevito izbrisano kao nepozeljno : "Gde su cetnbicke bitke protiv okupatora?" Vrlo interesantna tacka za diskusiju.
Moj odgovor je- ne znam ni za jednu jedinu.

Potpuno tacno.
Nekad u 1943, na jednom sastanku izmedju 'nacionalista' i partizana, na pitanje jednoga crnogorskoga plemica (Petra Plamenca), Peko Dapcevic je odgovorio: 'Nije vazno ako se narod istrijebi, naselicemo Kineze'.
(Ovoga nasega djenerala je rezim proglasio za velikoga patriotu).
Vec je poznato da je Savo Kovacevic- Mizara, pobio dobri broj njegovih bliskih rodjaka.(Da dokaze valjda Kominterni odsustvo "burzoaskih osjecaja"). Nista mu ovo nije smetalo da se proglasi "narodnim herojem". Rece mi jedan poznanik (iz vojske) ,da je legendarni Savo zavrsio na Sutjeski kad ga je jedna mina, izbacena iz njemackoga bacaca, pogodila tacno u glavu.
Ne znam za druge krajeve, ali u CG, svi partizanski komandanti (neka me izvini g. Zarubica) su pokazivali slicne patoloske crte.
Svi su se odlikovali krvozednoscu prema "klasnom neprijatelju".
I - ne vrijedi nista ukazivati da su Cetnici pravili zlocine. Oni su bili potuceni i "platili" za to (zar ne?). Vrijeme je da se sad oslobodimo i partizanske 'herojske' mitologije- ako hocemo da konacno smirimo duhove..