Па те исте политичаре сте Ви и новинари слични Вама довели на власт, шта нам се сад жалите.

Dozvolite da otkrijem toplu vodu pošto ista u Srbiji nije otkrivena. Slatkiše kao što su Smoki, koje prave Srbi u Beogradu, mogu Srbima iz Beograda prodavati Hrvati i tu nije ništa sporno dok plaćaju porez na prodaju. Drugi uslov za nespornost, demokratsku i zakonsku, je da iste uslove na tržištu u Beogradu ima i bilo ko drugi iz belog sveta. Belgijanci, Nemci, Švajcarci, bilo ko ko pravi slatkiše, da i Turci.
Pod potpuno istim uslovima kao i novi vlasnik Soko Štarka.
U čemu je kvaka. Kad bi pustili da tržište reguliše prodaju slatkiša u Beogradu, verovatno bi tanku vajdu vidio novi vlasnik Štarka, i otišao bi odakle je i došao. Ali, ako bi ravnoopravno na tržištu nastupili i pravi nemački kapitalisti sa svojim proizvodima, onda bi dvesta ili hiljadu radnika Soko Štarka ostalo bez posla očas. I tu prestaje tržišna regulativa,a počinju političke privilegije.
Ni tržište ni državna regulacija.
Treba se opredeliti, kad imamo tržište Srbija dobija svoj porez, a kupci jeftinije slatkiše. Kad je državna kontrola Srbija ima svoju fabriku, ali kupci nemaju izbor niti niže cene.
U oba slučaja Srbija nešto dobija. U ovom, postojećem modelu, je jedina varijanta kad Srbija ne dobija ništa. Zašto? To je već političko pitanje.

Možemo mi o autoru i motivima teksta misliti ovako i onako, ali u jednoj stvari je g. Žarković itekako u pravu. Naime, izgleda da Srbi više vole da služe i slušaju tuđe gazde i strane gospodare, nego svoje, "domaće", za koje, navodno, znamo ko su i kakvi su. Ali to je kratkovida računica koja nam se obija o glavu i koju nam tendenciozno serviraju"naši" liberalni mediji u stranim rukama. Kao da će hrvatski, belgijski, švajcarski ili nemački više brinuti o našim interesima.

Tekst je apsoluno istinit. Nemoralno je i cinicno prozivati krupne privrednike preko medija. Ukoliko Vlast zeli da ih iskoristi na pravi nacin, to se radi iza zatvorenih vrata. Sve drugo je podilazenje istim onim biracima koji su bez posla ostalu upravo zbog iste klase politicara.

Konačno se autor, bard srpskog slobodnog i nezavisnog novinarstva, po izvršenoj zadaći u realizaciji demokracije, slobode, ljudskih prava i drugih zapadnih vrednosti, upustio i u promociju vrednosti slobodnog tržišta, tj. analizu i rešavanje srpskih ekonomskih problema.
Ovo je sigurno najbolja moguća vest za Srbiju, jer će njegov doprinos za rešenje ekonomskih problema biti odlučujući.
U daljem tekstu, dozvolit ću si dati svoju ocenu ovog posla veka na eksYU prostorima, kao samoubistvo Hrvata iz zasede ili uvaljivanje Južnjacima kukavičjeg jaja u gnezdo, od strane Slovenaca.
Pre svega, kada bi Droga Kolinska bila uistinu uspešna (profitabilna) firma, našli bi Slovenci modus da ista ostane u njihovim rukama, pogotovo što je ova njihov ponos u prehrambenoj industriji.
U uslovima SEK-e opada prodaja prehrambenih proizvoda kao i cene zbog velike konkurencije.
Trgovinski lanci, preko kojih se prodaje najveća količina prehranbenih proizvoda, su pred kolapsom i ne plaćaju na vreme robu (Mišković i Todorić se približavaju plaćanju u roku od šest meseci).
Kako Mišković sakriva svoje podatke kao zmija noge, navest ću nekoliko podataka o Todorićevom holdingu, koji su se mogli pročitati u hrvatskim medijima.
Todorićev holding Agrokor, koji ima kredite oko milijardu EUR, imao je profit u prvom kvartalu milion eura. Nije ni čudo što su prodali svoja skladišta u Zagrebu za sedamdesetak miliona EUR-a, a potom ova uzeli u najam.
Dakle kupci trebaju robne kredite, a proizvodjači moraju uzimati kredite da bi prefinansirali kupce, što ima svoju cenu.
Što se tiče EB i njene brze podrške transferu, ista je uzrokovana traženjem pomoći evropskih banaka da izvuku svoje pare od Istrabenza, a ne "simpatijama" za Hrvatsku.
Moja "suverenost" u ocenama je posledica toga što poslujem u prehranbenoj branši i svojevremeno sam čak uvozio u Slovačku Štarkove proizvode.

Постати милионер и милијардер за пет, шест, највише десет година, а при том не створити апсолутно ништа него само куповати оно што је већ било створено – такво богатство и такво „предузетништво“, мора свима бити, најблаже речено, сумњиво.

Жарковић: ''У београдском случају ради се о Нади Штарк, такође народном хероју, бомбонџијској радници из Осијека, и нема трагова о томе да и у том случају постоји нека песмица, можда зато што је реч мрак најближа рима''.

ШТАРК се у српском језику никако не римује са МРАК. То је савршено јасно и онима који су ''пенџетирали'' уши! Но, биће да је танкоћутни Жарковић ову своју "мрачну" риму умислио на енглеском, (јер прави Еуропљани само на њему и мисле), где се DARK (тама, мрак, таман, мрачан, црн) и те како римује са ШТАРК!

Но ако се новом власнику ШТАРКА допадне мој стихоклепачки покушај, који је у сваком случају бољи од Жарковићевог, нек ми се јави ради ауторизације рекламног слогана за ШТАРКОВУ црну чоколаду:

Crnja je čokolada ŠTARK,
nego of the Moon side DARK!

Dark side of the Moon (Pink Floyd).

Г-дине Жарковићу, трпеза је све тања, а прави Срби све мршавији. Јер ако будемо наставили да се хранимо само нашим производима, још мало па нећемо имати шта да једемо. Срећом, наша влада нас разуме, те су плате и пензије прилагођене овом што пишем. Да смо паметан народ, могли бисмо држати у шаци хрватску привреду, уместо што је јачамо на уштрб своје, коју ниподаштавамо на сваком кораку. Јадно.