Posto sticajem okolnosti dosta dobro poznajem starogrcku kulturu za mene je citanje ovog clanka bilo jako bolno. Pre svega Grci nisu slavili nikakvog Dionizisa. Na srpskom jeziku taj se bog odvajkada zove Dionis. Autor ovog teksta ne samo da ne zna ime bozanstva na koje se poziva nego je i sve drugo sto je napisao o dionizijama netacno. Tako autor ponavlja naivnu pricu o dionizijama kao o razvratnom festivalu koji je postajao sve razvratniji dok na kraju u svojoj dekadenciji nije unistio civilizaciju ciji je deo. Ali naravno to nema veze sa stvarnoscu, jer su dionizije bile kljucni atinski festival gde se kroz niz komplikovanih rituala slavila demokratija, a boga mi i vojna moc Atine. Kljucni deo dionizijskih svecanosti takodje je bila jedna dekadentna grozna i uopste stetna stvar poznata kao grcka tragedija.
Naravno jasno je meni zasto autor ponavlja ovaj naivni mit. Ponavlja ga zato sto mu je potreban dokaz da seksualne slobode vode u propast civilizacije. Kad neko svoj tekst zapocne ovako naivnim i neznalackim pozivanjem na Antiku, onda je njegovom sudu i u ostalim stvarima veoma tesko verovati. Jednom recju, kako je autor napisao o Dionisu i dionizijama, tako i o svemu ostalom.
Препоруке:
0
0
2
петак, 13 март 2009 16:16
Branimir
Odlican tekst gospodine Grbicu!
Na fantastican nacin ste izneli nukleus naseg problema.
U potpunosti stojim iza Vaseg teksta, a narocito na deo u kojem pisete kako se treba ugledati na Grke ili pak nama slicnije narode po tom pitanju.
Svako dobro!
Препоруке:
0
0
3
петак, 13 март 2009 17:06
Racel
Za pametnog odlican i nadasve poucan tekst.
Препоруке:
0
0
4
петак, 13 март 2009 18:44
Ненад
Све похвале за текст, а Јовану савет да отвори и неку другу књигу осим оне у којој пише "Дионис" и да не процењује знање аутора према стилу превођења имена.
Препоруке:
0
0
5
петак, 13 март 2009 20:09
Moze i ovako
Ima i drugi nacin da se objasni. Homoseksualnost jeste poremecaj i ne mora samo religija to da nam kaze. Pogledajmo i Darvina. Evolucija nam govori da je cilj svakog zivog organizma da se razmnozava i da ostavlja potomstvo. Sto bi rek'o Rambo Amadeus razmnozavaju se i zmije i krokidili i biljke putem polenova praha. Dakle, ako neka jedinka neke vrste nema zelju za razmnozavanjem (koje se jedino moze obaviti u heteroseksualnom odnosu, ako nisu smislili nacin da se dele kao amebe), mora da pati od nekog poremecaja. Da li je to mentalni poremecaj ili samo pomeren smisao za estetiku pa im je telo istog pola privlacnije od tela suprotnog pola, ja ne znam.
Препоруке:
0
0
6
петак, 13 март 2009 20:47
Сомборац
Мени у свеопштен лудилу (али добро организованом) у вези дотичног закона упада нешто у учи: сада када су СПЦ, РКЦ, исламска и јеврејска заједница на једној страни, упадљиво се само напада СПЦ, јер она заступа већину, а са друге стране када се крене говорити о верским правима, онда се улога СПЦ минимизује и ставља у исти кош са малим и новооснованим верским заједницама. Да не буде забуне, говорим о левичарима (=либералима=социјалдемократама) и левим статистима у Србији (медији, странке, НВО сектор).
Препоруке:
0
0
7
петак, 13 март 2009 21:47
goras
Taman sam pomislio da sam procitao dobar tekst koji drzi paznju do kraja sa solidnom analizom i adekvatnom porukom kad procitah Jovanov komentar i bolno se osvijestih - Dionizis je u stvari Dionis!
Препоруке:
0
0
8
субота, 14 март 2009 00:28
nele
Sve pohvale tekstopiscu.
Препоруке:
0
0
9
субота, 14 март 2009 07:54
princ petar treci
I Grbiceva 'kvira' je 'kviria' (qeeria). Ako ne znas ni izraz a bogami ni znacenje onda ti ni zakljucak nije epohalan. Pogresan smisao, pogresan zakljucak.
Препоруке:
0
0
10
субота, 14 март 2009 09:04
Pavle Stojanović
Na žalost, ovo je jedan veoma tekst koji ne imponuje NSPM-u kao instituciji koja teži da bude izvor kvalitetnih kritičkih stavova i analiza frnomena srpskog društva.
Naime, osnovni problem teksta nije u transliteraciji imena grčkog božanstva (Διόνυσος bi najviše u duhu srpskog jezika bilo "Dionizije", mada je dozvoljeno i Dionis i Dionizis).
1) Paralela između antičkih rituala vezanih za Dionizija i Bahusa i savremenih gej manifestacija pati od ozbiljnog pojednostavljivanja i nerazumevanja uloge i smisla ovih antičkih rituala, kako je već primetio Jovan;
2) u demokratskim društvima, osnovni izvor legitimiteta i autoriteta stava većine je volja birača izražena na izborima. U tom smislu, u načelu, većina narodnih poslanika i Vlada Srbije (kao ustanova zasnovana na toj većini) su jedini proceduralni legitimni entiteti koji izražavaju stav većine kada je reč o pitanjima načina političkog i pravnog uređenja. Međutim, na najmanje dva mesta (2. i 6. pasus), autor teksta sugeriše da većina poslanika i Vlada nisu pravi (legitimni) predstavnici većinskog stava građana Srbije, več da su to neki drugi entiteti (institucije verskih zajednica);
3) autor pogrešno analizira osnovni prigovor "druge strane" (pasus 5.). Osnovni prigovor upravo jeste proceduralni, tj. način na koji je povučen predlog zakona, a ne to što neki ljudi ("manjina") žele da na "nelegitiman" način nametnu svoje stavove "većini";
4) veza između osnovne teme teksta i naslova je nejasna, jer nije jasno kako je homoseksualizam povezan sa ateizmom. Kontra-primer: i ateisti mogu biti protiv homoseksualizma, npr. zato što je protiv-prirodan (recimo, u slučaju darvinizma koji može biti vrsta ateizma ali protiv homoseksualizma, što autor i sam navodi ali ne izvodi adekvatne analitičke zaključke).
Препоруке:
0
0
11
субота, 14 март 2009 18:04
Zarko
Pa zar nije svima jasno da je Jovan jedan od njih, starih dekadentnih Grka?
Препоруке:
0
0
12
недеља, 15 март 2009 16:57
Зоран Грбић
Г-дине Стојановићу,
1) Паралела између баханалија и парада поноса је (наравно) поједностављена, јер је написана у уводном делу чија сврха и није да буде опширан и заморан за читање. Читава тема заслужује (барем један) читав нови текст, а није било планирано да то буде овај.
Али, теза је јасна, иако апстрахована за потребе обичног увода у текст – борба против ,,лажног морала'', за слободно изражавање, по правилу води у декаденцију.
Ако неко не разуме и не види ту везу, узалудно је да се до у детаље појашњава разлика у обележавањима свечаности. Резултат је исти.
2) Признајем да нисам раније чуо фразу ,,једини процедурални легитимни ентитет'', али изгледа да тиме мислите да једино они имају легитимно право да улажу примедбе, и монопол на одређивање правила по којима се уређује друштво. Желео бих да подсетим да је тако било само у време социјализма. Само у том систему је Партија, преко изабраних представника народа (,,делегата'') доносила законе, подразумевајући да су једино ти делегати меродаван одраз воље грађана.Тада нису постојала разна удружења грађана, невладине организације, лобији, преко којих је могло да се утиче на одлуке законодавног тела. Тада није постојало чак ни право на штрајк, а и једини синдикат је био под контролом власти.
Данас, не само што постоје бројне невладине организације које утичу на власт, разни независни синдикати и удружења, него постоје и моћни појединци који, ван институција система, утичу на одлуке државног врха.
Према томе, чини се да тај ,,једини процедурални легитимни ентитет'' не важи у овом систему, чак ни за појединце, па је нејасно зашто би важио за представнике неколико милиона верника.
Препоруке:
0
0
13
недеља, 15 март 2009 16:58
Зоран Грбић
3) Молим вас да, уколико већ анализирате анализу, барем правилно цитирате оно на шта мислите. То важи и за претходни став. Мислим да је, што се овога тиче, свакоме ко је читао новине претходних дана јасно о чему се ради. Основни приговор био је не процедурални, него се односио управо на то што је предлагач закона повукао предлог и тиме попустио пред притисцима представника цркве, што је углавном називано ,,клерикализацијом'' друштва.
4) Још једно (не)намерно позивање на нешто чега у тексту нема. Нигде у тексту атеизам није изједначен са хомосексуализмом. Не знам ни зашто би? У јединој реченици у којој су те две именице заједно, чак стоји ,,хомосексуалац или атеста''. То је ваљда довољно раздвојено.
Ако баш тражите додирну тачку, а припадате мањини која је није разумела из текста, она је у томе што постоје плаћене невладине организације, које прилику за своју промоцију налазе и у томе што непрекидно нападају Српску православну цркву, често се (као сад) служећи изговором одбране права ЛБГТ популације. Мислим да ово није јасно само некоме ко не живи у Србији.
Такође, да искористим прилику, неко је раније погрешно представио нешто што је написано. Да не буде забуне: ,,Квирија'' је организација, ,,Квир'' је именица, ,,Квири'' је заједничка именица (Queeria, Queer, Queers). Да парафразирам коментар, ,,ако не знате оно на шта се позивате, немојте ни да се позивате''. Ако аутора коментара занима нешто више на сличну тему, постоји текст од пре 15 месеци на http://starisajt.nspm.rs/koment_2007/2007_grbic3.htm
Препоруке:
0
0
14
недеља, 15 март 2009 18:24
Dejan
Ne reče nam g-din Grbić šta je to što gejevi traže što ga je toliko uplašilo. Davne devedeset i neke, u vojsci, u mojoj četi, imao sam klasića koji je išao od jednog do drugog i sve upozoravao da je jedan regrut iz druge čete homoseksualac. Na moje šaljivo pitanje: Jel ti tražio da mu (ružna reč)? U čemu je problem? On je pitanje ignorisao i psovao majku i govorio svima da će da ga (u)bije. Tražio je podršku ali bivao uglavnom ignorisan. Tog momka kojeg je moj klasić proglasio za homoseksualca nisam poznavao, niti me je interesovao, ali me je ponašanje ovoga zbunjivalo i zabrinjavalo. Srećom nije bilo ništa.
Za svakog ko je malo video sveta, nije nepoznanica da su takozvane gej-zajednice u zapadnom svetu, uprkos neprijateljstvu mnogih, i činjenici da ne troše novac na decu koju ne mogu da rađaju, svoj novac troše na razne humanitarne i komunalne potrebe mesta u kojem žive, kupujući time valjda i toleranciju za sopstveno postojanje. I lokalni političari zato i žele da ih imaju na svojoj strani ma šta o njima privatno mislili.
Препоруке:
0
0
15
понедељак, 16 март 2009 19:13
Pavle Stojanović
Usled izuzetno ograničenog prostora predviđenog za ove komentare, žao mi je što se ne može ući u precizniju i jasniju debatu. Ipak, pokušaću da odgovorim g. Grbiću kratko.
Ad 1): slažem se, ova tačka nije centralna za osnovni tekst, i neću je dalje komentarisati.
Ad 2): kada sam rekao da je odluka većine narodnih poslanika u Skupštini Srbije jedini legitimni izraz stava većine građana u jednoj predstavničkoj demokratiji, time sam želeo da kažem da iz prihvatanja predstavničkog demoktatskog sistema upravljanja državom sledi prihvatanje odluke većine poslanika kao poslednje i najviše (tj. jedine prave) odluke većine građana/naroda. Ova implikacija je "proceduralne" prirode jer ne pretenduje da definiše odluku većine poslanika kao "stvarnu" odluku većine građana u bilo kom smislu koji bi prevazilazio proceduru zacrtanu samim sistemom predstavničke demokratije. Na primer, ako većina poslanika odluči da Srbija pristupi NATO-u, ta odluka je jedini legitimni odraz većinske volje građana (u tom trenutku) u proceduralnom smislu, bez obzira što vi kao pojedinac, grupa istomišljenika kojoj pripadate, ili čak većina građana u nekom istraživanju javnog mnjenja smatra da Srbija ne treba da pristupi NATO-u. (Za potrebe potpunosti, ovde treba dodati i institut referenduma kao takođe jednog od načina izražavanja većinske volje građana.) To ne znači da drugi entiteti (pojedinci, nevladine organizacije, sindikati, verske zajednice, ekonomski i ostali lobiji, itd.) ne mogu da izražavaju svoje stavove i preporuke u vezi sa različitim državnim odlukama. Naprotiv. Ipak, svi ovi entiteti, AKO prihvataju demokratsko uređenje i njegovu proceduru donošenja odluka, ONDA moraju prihvatiti i odluku većine poslanika (ili referenduma) kao jedinu pravu i konačnu (u datom trenutku). Pošto je ova definicija legitimne većinske volje građana hipotetička, ona se, naravno, može i negirati, ali samo po cenu odbacivanja antecedensa, tj. demokratskog uređenja države.
Препоруке:
0
0
16
понедељак, 16 март 2009 19:43
Pavle Stojanović
Ad 3): Osnovni prigovor je bio to što je Vlada odlučila da povuče predlog zakona iz skupštinske procedure jedan dan pre njegovog planiranog stavljanja na glasanje, usled pritisaka institucija verskih zajednica koje su želele da predlože određene izmene u predlogu. Međutim, javna rasprava o predlogu zakona trajala je nekoliko meseci pre toga (kako je inače po proceduri), za koje vreme verske institucije nisu iskazale interesovanje da u njoj učestvuju i predlože svoje izmene. Dakle, prigovor je bio Vladi da je narušila osnovnu proceduru predlaganja i donošenja zakona (nacrt predloga-javna rasprava-dostavljanje Skupštini-stavljanje na glasanje) time što je dozvolila određenim stranama u procesu (određenim verskim institucijama) da predlažu izmene predloga zakona u proceduralnoj fazi u kojoj to nije predviđeno, i time ugrozila ravnopravnost ostalih zainteresovanih strana u procesu (tj. određenih NVO). (Verske institucije su, npr. mogle da lobiraju određene narodne poslanike da, nakon otvaranja rasprave u Skupštini, predlože amandmane i na taj način izbegnu proceduralnu neravnopravnost.) Ne vidim u kom smislu ovo nije proceduralni prigovor. U tom smislu, ono što g. Grbić identifikuje kao prvu od dve zamerke (početak paususa 5.), i koju smatra da je "besmisleno komentarisati", jeste glavna zamerka i suština spora. Što se tiče onoga što on naziva drugom zamerkom, smatram da svakako niko ozbiljan ne bi prigovorio da verske institucije nemaju pravo da uopšte daju predloge za izmene nacrta određenih zakona, ali na način koji je u skladu sa procedurom koja važi za sve jednako, kako za predstavnike verskih zajednica tako i za predstavnike zainteresovanih udruženja građana.
Препоруке:
0
0
17
понедељак, 16 март 2009 20:43
Pavle Stojanović
Ad 4): centralna tema paususa 5. u originalnom tekstu je svojevrsna manjina građana Srbije, koja "због задовољења свог луксуза (а не права), захтева од већине да промени принципе по којима живе и да им истовремено уступи део традиције (нпр. институцију брака) на коју ни по чему немају право." Autor tu manjinu naziva ateističkim misionarima: "Није проблем већине то што је неко хомосексуалац или атеста, али је проблем што се појављују „атеистички мисионари“ који сматрају да је њихов животни циљ да своју, једино исправну филозофију наметну свима око себе." Iz citiranih rečenica, naslova, kao i sadržine celog teksta koji se bavi predlogom zakona protiv diskriminacije, mislim da je očigledno da su u očima autora upravo "ateistički misionari" ti koji "na silu" i "protiv stava većine" pokušavaju da proguraju zakon koji štiti prava homoseksualaca na njivohu seksualnu orijentaciju. Stoga, originalni tekst pretpostavlja čvrstu vezu između ateista i homoseksualaca. Međutim, kao što sam i izjavio u svom prvom komentaru, u originalnom tekstu nije dovoljno jasno objašnjena priroda te veze između ateista i homoseksualaca. Autor u svojim reakcijama na moj komenar pojašnjava da ta veza leži u činjenici da su i jedni i drugi objedinjeni protiv zajedničog "neprijatelja", Srpske pravoslavne crkve. Definisana na ovaj način, čini se da je veza između ateista i homoseksualaca nije nužna, već kontigentna, uslovljena trenutnim pragmatično-političkim prilikama u Srbiji. Sa tačke gledišta pojmovne analize, mislim da je to sasvim prihvatljivo uz ovo razjašnjenje. Međutim, da li ovo savezništvo zaista postoji je sasvim drugo pitanje. Naime, koji bi bio razlog i modalitet njegovog postojanja? Zašto bi ateisti bili protiv tako snažno protiv bilo koje crkve na političkom planu, pogotovu u jednom demokratskom društvu?
Препоруке:
0
0
18
петак, 20 март 2009 06:47
Dragan Ilić
Dozvolite mi da pokušam da osporim nekoliko premisa na kojima se zasniva argument gospodina Grbića u onoj meri u kojoj ovaj vid intelektualne debate to dopušta.
Na samom početku gospodin Grbić tvrdi da je „neumereno“ praktikovanje dionizija i bahanalija dovelo do urušavanja prvo grčke a zatim i rimske civilizacije. Zapravo, ne postoji ni jedan relevantan istorijski izvor koji dovodi u vezu ova dva fenomena. Uzroci opadanja moći obe države su uglavnom političko-ekonomske prirode. Tačnije, oni nemaju nikakve niti sa formom niti sa sadržajem oba ova karnevala. Teza da su „oбе свечаности, и сва декаденција која је ишла уз њих, један . . . од главних разлога за урушавање те две цивилизације“ više je nego proizvoljna.
Zatim, gospodin Grbić stavlja poseban akcenat na hedonistički aspekat dionizija. Problem je u tome što autor ima sasvim pogrešnu predstavu o poreklu i funkciji dionizijskog hedonizma. On je, razume se, kultnog porekla a funkcija mu je prevashodno religiozna, to jest „obožavalačka“ ili idolopoklonička. Prema tome, „раскалашне свечаности“ ili „параде разврата“, da upotrebim samo dve kvalifikacije koje se pojavljuju u Grbićevom tekstu, nemaju nikakve veze sa dekadencijom u današnjem značenju ovog pojma. Drugim rečima, stari Grci, a posebno sledbenici Dionisovog kulta čija je popularnost, kako svedoče istorijski izvori, bila više nego velika, nisu smatrali da je sadržaj dionizija dekadentan ili destruktivan, na isti način na koji savremeni Hrišćani, na primer, ne smatraju da je Božić dekadentan.
Препоруке:
0
0
19
петак, 20 март 2009 08:00
Dragan Ilić
…Upravo zbog toga je paralela između drevne dionizijske procesije, koja je prevshodno religioznog karaktera, i savremene gej-parade koja je svetovna manifestacija par excellence neodrživa.
U nastavku svog teksta gospodin Grbić ističe kako su autori zakona, već u toku njegove izrade, bili u obavezi da uzmu u obzir stanovišta kanonskih crkava (u pogledu diskriminacione politike). Neosporna je činjenica da zakon može biti funkcionalan, to jest smislen, u onoj meri u kojoj počiva na sistemu vrednosti koji neguje zajednica koja zakon donosi. Drugim rečima, nesumnjivo je da stanovišta kanonskih crkava treba da se, bar implicitno, ogledaju u zakonu. Međutim, budući da se savremena demokratska uređenja baziraju na prosvetiteljskom modelu razdvojenosti sekularne od crkvene vlasti, stavovi crkve, sa stanovišta legislatora, nisu apriorni već aposteriorni, pa je ono što postulira gospodin Grbić prosto anahrono.
Autor teksta dalje navodi dve primedbe čiji je adresant takozvana koalicija Protiv diskriminacije. Prvu od ovih primedbi ne želi da komentariše smatrajući da ona predstavlja nonsens. Izbegavanje argumentovane analize dovoljno govori samo po sebi. Bilo kako bilo, značajnije je to što sadržaj druge primedbe Grbić iznosi prilično apstraktno, bolje rečeno oskudno. Sve što autor kaže je da se ona tiče „поимања друштва“, nakon čega prelazi na osporavanje pozicije koju prethodno nije dovoljno precizno definisao. Ukoliko dovoljno dobro razumem ovaj deo argumenta, Grbić ne spori homoseksualizam kao pojavu, ali ne odobrava javno eksponiranje homoseksualizma. Problem je u tome što autor, u ovom trenutku, u diskurs uvodi figuru ateiste i pojam ateizma, po mom mišljenju nimalo slučajno.
Препоруке:
0
0
20
петак, 20 март 2009 08:32
Dragan Ilić
Gospodin Grbić, na primer, govori o „ateističkim misionarima“, a ne „gej misionarima“, iako pitanje ateizma nije predmet diskusije njegovog kratkog kritičkog osvrta. Gospodin Stojanović je, sa druge strane, lucidno skrenuo pažnju na to da homoseksualna osoba može biti i teist i ateist, te da je simbioza, čak i pod sintaksičkom formom disjunkcije (veznik ili), na šta se u svom odgovoru pozivao autor teksta, više nego diskutabilna. Ja bih želeo da dodam da prikrivena veza između ateizma i homoseksualizma, kao i ničim izazvana pojava figure nevernika na kraju teksta, nedvosmisleno govore o tome da je gej ideologija, bar u shvatanju gospodina Grbića, protivna ne samo crkvi kao instituciji, već i samom fenomenu religioznosti onako kako je tumače dogme kanonskih crkava. Ovo shvatanje je, dakako, potpuno neosnovano i pogrešno.
.jpg)
Naravno jasno je meni zasto autor ponavlja ovaj naivni mit. Ponavlja ga zato sto mu je potreban dokaz da seksualne slobode vode u propast civilizacije. Kad neko svoj tekst zapocne ovako naivnim i neznalackim pozivanjem na Antiku, onda je njegovom sudu i u ostalim stvarima veoma tesko verovati. Jednom recju, kako je autor napisao o Dionisu i dionizijama, tako i o svemu ostalom.
Na fantastican nacin ste izneli nukleus naseg problema.
U potpunosti stojim iza Vaseg teksta, a narocito na deo u kojem pisete kako se treba ugledati na Grke ili pak nama slicnije narode po tom pitanju.
Svako dobro!
Naime, osnovni problem teksta nije u transliteraciji imena grčkog božanstva (Διόνυσος bi najviše u duhu srpskog jezika bilo "Dionizije", mada je dozvoljeno i Dionis i Dionizis).
1) Paralela između antičkih rituala vezanih za Dionizija i Bahusa i savremenih gej manifestacija pati od ozbiljnog pojednostavljivanja i nerazumevanja uloge i smisla ovih antičkih rituala, kako je već primetio Jovan;
2) u demokratskim društvima, osnovni izvor legitimiteta i autoriteta stava većine je volja birača izražena na izborima. U tom smislu, u načelu, većina narodnih poslanika i Vlada Srbije (kao ustanova zasnovana na toj većini) su jedini proceduralni legitimni entiteti koji izražavaju stav većine kada je reč o pitanjima načina političkog i pravnog uređenja. Međutim, na najmanje dva mesta (2. i 6. pasus), autor teksta sugeriše da većina poslanika i Vlada nisu pravi (legitimni) predstavnici većinskog stava građana Srbije, več da su to neki drugi entiteti (institucije verskih zajednica);
3) autor pogrešno analizira osnovni prigovor "druge strane" (pasus 5.). Osnovni prigovor upravo jeste proceduralni, tj. način na koji je povučen predlog zakona, a ne to što neki ljudi ("manjina") žele da na "nelegitiman" način nametnu svoje stavove "većini";
4) veza između osnovne teme teksta i naslova je nejasna, jer nije jasno kako je homoseksualizam povezan sa ateizmom. Kontra-primer: i ateisti mogu biti protiv homoseksualizma, npr. zato što je protiv-prirodan (recimo, u slučaju darvinizma koji može biti vrsta ateizma ali protiv homoseksualizma, što autor i sam navodi ali ne izvodi adekvatne analitičke zaključke).
1) Паралела између баханалија и парада поноса је (наравно) поједностављена, јер је написана у уводном делу чија сврха и није да буде опширан и заморан за читање. Читава тема заслужује (барем један) читав нови текст, а није било планирано да то буде овај.
Али, теза је јасна, иако апстрахована за потребе обичног увода у текст – борба против ,,лажног морала'', за слободно изражавање, по правилу води у декаденцију.
Ако неко не разуме и не види ту везу, узалудно је да се до у детаље појашњава разлика у обележавањима свечаности. Резултат је исти.
2) Признајем да нисам раније чуо фразу ,,једини процедурални легитимни ентитет'', али изгледа да тиме мислите да једино они имају легитимно право да улажу примедбе, и монопол на одређивање правила по којима се уређује друштво. Желео бих да подсетим да је тако било само у време социјализма. Само у том систему је Партија, преко изабраних представника народа (,,делегата'') доносила законе, подразумевајући да су једино ти делегати меродаван одраз воље грађана.Тада нису постојала разна удружења грађана, невладине организације, лобији, преко којих је могло да се утиче на одлуке законодавног тела. Тада није постојало чак ни право на штрајк, а и једини синдикат је био под контролом власти.
Данас, не само што постоје бројне невладине организације које утичу на власт, разни независни синдикати и удружења, него постоје и моћни појединци који, ван институција система, утичу на одлуке државног врха.
Према томе, чини се да тај ,,једини процедурални легитимни ентитет'' не важи у овом систему, чак ни за појединце, па је нејасно зашто би важио за представнике неколико милиона верника.
4) Још једно (не)намерно позивање на нешто чега у тексту нема. Нигде у тексту атеизам није изједначен са хомосексуализмом. Не знам ни зашто би? У јединој реченици у којој су те две именице заједно, чак стоји ,,хомосексуалац или атеста''. То је ваљда довољно раздвојено.
Ако баш тражите додирну тачку, а припадате мањини која је није разумела из текста, она је у томе што постоје плаћене невладине организације, које прилику за своју промоцију налазе и у томе што непрекидно нападају Српску православну цркву, често се (као сад) служећи изговором одбране права ЛБГТ популације. Мислим да ово није јасно само некоме ко не живи у Србији.
Такође, да искористим прилику, неко је раније погрешно представио нешто што је написано. Да не буде забуне: ,,Квирија'' је организација, ,,Квир'' је именица, ,,Квири'' је заједничка именица (Queeria, Queer, Queers). Да парафразирам коментар, ,,ако не знате оно на шта се позивате, немојте ни да се позивате''. Ако аутора коментара занима нешто више на сличну тему, постоји текст од пре 15 месеци на http://starisajt.nspm.rs/koment_2007/2007_grbic3.htm
Za svakog ko je malo video sveta, nije nepoznanica da su takozvane gej-zajednice u zapadnom svetu, uprkos neprijateljstvu mnogih, i činjenici da ne troše novac na decu koju ne mogu da rađaju, svoj novac troše na razne humanitarne i komunalne potrebe mesta u kojem žive, kupujući time valjda i toleranciju za sopstveno postojanje. I lokalni političari zato i žele da ih imaju na svojoj strani ma šta o njima privatno mislili.
Ad 1): slažem se, ova tačka nije centralna za osnovni tekst, i neću je dalje komentarisati.
Ad 2): kada sam rekao da je odluka većine narodnih poslanika u Skupštini Srbije jedini legitimni izraz stava većine građana u jednoj predstavničkoj demokratiji, time sam želeo da kažem da iz prihvatanja predstavničkog demoktatskog sistema upravljanja državom sledi prihvatanje odluke većine poslanika kao poslednje i najviše (tj. jedine prave) odluke većine građana/naroda. Ova implikacija je "proceduralne" prirode jer ne pretenduje da definiše odluku većine poslanika kao "stvarnu" odluku većine građana u bilo kom smislu koji bi prevazilazio proceduru zacrtanu samim sistemom predstavničke demokratije. Na primer, ako većina poslanika odluči da Srbija pristupi NATO-u, ta odluka je jedini legitimni odraz većinske volje građana (u tom trenutku) u proceduralnom smislu, bez obzira što vi kao pojedinac, grupa istomišljenika kojoj pripadate, ili čak većina građana u nekom istraživanju javnog mnjenja smatra da Srbija ne treba da pristupi NATO-u. (Za potrebe potpunosti, ovde treba dodati i institut referenduma kao takođe jednog od načina izražavanja većinske volje građana.) To ne znači da drugi entiteti (pojedinci, nevladine organizacije, sindikati, verske zajednice, ekonomski i ostali lobiji, itd.) ne mogu da izražavaju svoje stavove i preporuke u vezi sa različitim državnim odlukama. Naprotiv. Ipak, svi ovi entiteti, AKO prihvataju demokratsko uređenje i njegovu proceduru donošenja odluka, ONDA moraju prihvatiti i odluku većine poslanika (ili referenduma) kao jedinu pravu i konačnu (u datom trenutku). Pošto je ova definicija legitimne većinske volje građana hipotetička, ona se, naravno, može i negirati, ali samo po cenu odbacivanja antecedensa, tj. demokratskog uređenja države.
Na samom početku gospodin Grbić tvrdi da je „neumereno“ praktikovanje dionizija i bahanalija dovelo do urušavanja prvo grčke a zatim i rimske civilizacije. Zapravo, ne postoji ni jedan relevantan istorijski izvor koji dovodi u vezu ova dva fenomena. Uzroci opadanja moći obe države su uglavnom političko-ekonomske prirode. Tačnije, oni nemaju nikakve niti sa formom niti sa sadržajem oba ova karnevala. Teza da su „oбе свечаности, и сва декаденција која је ишла уз њих, један . . . од главних разлога за урушавање те две цивилизације“ više je nego proizvoljna.
Zatim, gospodin Grbić stavlja poseban akcenat na hedonistički aspekat dionizija. Problem je u tome što autor ima sasvim pogrešnu predstavu o poreklu i funkciji dionizijskog hedonizma. On je, razume se, kultnog porekla a funkcija mu je prevashodno religiozna, to jest „obožavalačka“ ili idolopoklonička. Prema tome, „раскалашне свечаности“ ili „параде разврата“, da upotrebim samo dve kvalifikacije koje se pojavljuju u Grbićevom tekstu, nemaju nikakve veze sa dekadencijom u današnjem značenju ovog pojma. Drugim rečima, stari Grci, a posebno sledbenici Dionisovog kulta čija je popularnost, kako svedoče istorijski izvori, bila više nego velika, nisu smatrali da je sadržaj dionizija dekadentan ili destruktivan, na isti način na koji savremeni Hrišćani, na primer, ne smatraju da je Božić dekadentan.
U nastavku svog teksta gospodin Grbić ističe kako su autori zakona, već u toku njegove izrade, bili u obavezi da uzmu u obzir stanovišta kanonskih crkava (u pogledu diskriminacione politike). Neosporna je činjenica da zakon može biti funkcionalan, to jest smislen, u onoj meri u kojoj počiva na sistemu vrednosti koji neguje zajednica koja zakon donosi. Drugim rečima, nesumnjivo je da stanovišta kanonskih crkava treba da se, bar implicitno, ogledaju u zakonu. Međutim, budući da se savremena demokratska uređenja baziraju na prosvetiteljskom modelu razdvojenosti sekularne od crkvene vlasti, stavovi crkve, sa stanovišta legislatora, nisu apriorni već aposteriorni, pa je ono što postulira gospodin Grbić prosto anahrono.
Autor teksta dalje navodi dve primedbe čiji je adresant takozvana koalicija Protiv diskriminacije. Prvu od ovih primedbi ne želi da komentariše smatrajući da ona predstavlja nonsens. Izbegavanje argumentovane analize dovoljno govori samo po sebi. Bilo kako bilo, značajnije je to što sadržaj druge primedbe Grbić iznosi prilično apstraktno, bolje rečeno oskudno. Sve što autor kaže je da se ona tiče „поимања друштва“, nakon čega prelazi na osporavanje pozicije koju prethodno nije dovoljno precizno definisao. Ukoliko dovoljno dobro razumem ovaj deo argumenta, Grbić ne spori homoseksualizam kao pojavu, ali ne odobrava javno eksponiranje homoseksualizma. Problem je u tome što autor, u ovom trenutku, u diskurs uvodi figuru ateiste i pojam ateizma, po mom mišljenju nimalo slučajno.