Tekst mi je krajnje degutantan. Srbija leži na odru, a analitičari, komentatori, i pisci sastavljaju svoje umotvorine koje dalje šire u (v)etar. Ne zn kako je kod drugih, ali je kod mene crvena linija pređena. Ja više ne razmišljam o "demokratskoj" smeni vlasti i nikome se ne osmehujem. Nekako sam postao ćutljiv. Samog sebe brinem.
Preporuke:
0
0
2
nedelja, 08 avgust 2010 18:01
"Ja poviše nešto od vas vidim"
Komentar "Ekrem" je spasonosni lek od nadutosti i slepila za stanje u Srbiji!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!...
Preporuke:
0
0
3
ponedeljak, 09 avgust 2010 04:47
Sizif
Ja više ne razmišljam o "demokratskoj" smeni vlasti i nikome se ne osmehujem. Nekako sam postao ćutljiv. Samog sebe brinem.
Ja bih da citiram Ekrema, jer ovo osećanje u potpunosti delim.
Preporuke:
0
0
4
ponedeljak, 09 avgust 2010 15:05
Lola
Sjajno! Eto čime se Srbija zabavlja!
Preporuke:
0
0
5
ponedeljak, 09 avgust 2010 17:54
Miloš
Poštovani "Ekreme" i ostali,
niko vam ne brani da škrgućete zubima, mrštite se, protestujete i dižete revoluciju. (Videli smo dokle su nas ove do sada dovele.) Ali nemojte da nam ovde "trolujete", jalovo kritikujete i zapravo pljujete gotovo po svakom tekstu koji sde pojavi. Meni se recimo tekst g. Žanetića veoma dopada i mislim da je iskreniji, podsticajniji i beskrajno korisniji od jalove radikalske retorike.
Preporuke:
0
0
6
ponedeljak, 09 avgust 2010 22:27
Milko
Šta god mislili o ovom tekstu, ili o mom od neki dan "Ćeranisaćemo se još", ispada da se lepo nastavljaju jedan na drugi.
Naravno, ne tako blsitavo kao što se nastavlja saradnja legendarnih i umalo razdvojenih TV giganata.
Zapravo sve sam sigurniji da će glagol "ćeranisanje" zaživeti, zahvaljujući tom pomirenju.
*
Ne bih da branim autora, ali mi nije jasan Ekrem.
Smeta mu satira.Taj poslednji ventil preostalog duha u Srbiji.Zar treba da klonemo duhom?
Da li je problem u stanju kulture u državi, ili u satiričaru koji ga žigoše?
Dobro,ovo sigurno nije najbolji tekst Voje Žanetića, ali je sasvim adekvatna satira na nešto što je po svom publicitetu zasenilo predsednikovo šetanje šlema. Rasimu već ne stoji tako.
Možda sam lično očekivao da VŽ napiše nešto i o tome. Pa da pomene da takve mostove na Dunavu nemaju,ni Španija i Portugalija, a kamoli Bugarska i Rumunija. Pa da i njima udaramo zazubice.
Međutim, ja ne mogu da VŽ-u određujem teme.
Uz to, ostavio mi je prostor da napišem tekst "Na Savi ćuprija", ako se nakanim. Nekoj da mi neko mazne ideju!
Drugo, pod pretpostavkom da mu to nije pravo ime, nego pseudonim, biranje nadimka "Ekrem" je takođe neki vid satire.Bez obzira kako gledali na pomenutog junaka "jutjuba".
Moj Ekreme, ili "Ekreme", ne znam da li bi ti zbilja zabranio satiru.Koja je ionako mrtva, jer je neko prigušio. Bez batinanja, zabrana, represalija.
Dobro, postoje aforističari, BAK. Ali, nema "Ježa" ni šišanog ni brijanog, nema kabarea, nema ništa.
Ova vlast je uspela što nije ni Brozu ni SM: Ućutkala je sve.Čak i studente, od kojih je nekad zazirala svaka vlast.
*
Na kraju, u Vojinom tekstu, kroz šalu je provučeno jedno ozbiljno pitanje: A čime bi to Pink popunio program, da ostane bez Granda?
Osim partizanskim filmovima možda.."Grand Kozara", "Grand Neretva".
Ili "Grand otpisani". Daleko bilo. Pomeri se s mesta.
Preporuke:
0
0
7
utorak, 10 avgust 2010 02:24
Ekrem
Nema nikakvog potencijala za revolucije, a da su kod mene crvene linije pređene - jesu. Nemam više toleranciju ni za satiru, ni za mentalne masturbacije, dolazile one od prve, druge ili stote Srbije, bez obzira. "Trolovanje"? "Škrgutanje zubima"? Kad budem procenio da mi treba psihijatrijski savet, obratiću se kod onih koji za to imaju akreditive i potrebno iskustvo. Smatram da je vreme za satiru prošlo. I sami kažete da je to "ventil". Pa zar treba ventilirati i pri tome se anestezirati, kako bi se lakše istrpelo ovo psihofizičko ludilo i destrukcija koje se u Srbiji dešavaju? To da mi se tekst čini degutantnim, to je moje privatno mišljenje. Cenim činjenicu da ima i onih kojima je ovaj tekst simpatičan, stvar ukusa, ne vredi raspravljati. "Ekrem" ne bi zabranio satiru, kao što ne bi zabranio bilo koji vid masturbacije, brakove istog pola, gej paradu, pečenje belih vešalica i bubrega ispred Doma Sindikata. Umesto satire, ili paralelno njoj, potrebni su konkretne ideje o tome šta i kako da se radi ne bi li se srpska nacija na noge postavila. Ne vidim da bilo ko bilo gde nudi rešenje. Svaka krpa nađe zakrpu. Možda ovo i ovakvo stanje, u kom vlada negativna selekcija, kič i šund, nedostatak radnih navika, sklonost korupciji i ispoljavanju razumevanja za istu, nedostatak elementarnog dostojanstva, neznanje, nezainteresovanost i apatija, debeli jastuci na kafanskim stolicama, nerazvijeni jug i otuđeni sever, blanko dopuštenje da diletanti vode kolo, možda to i takvo stanje i treba da bude. Možda je onaj engleski fašista bio u pravu kad je "obznanio" kako su Srbi nacija najmanjeg IQ-a u Evropi. Ne znam. Kad bih mogao da pritisnem na dugme i da odstranim sve te koji vode to i takvo kolo u Srbiji već decenijama, učinio bih to s osmehom na licu i orgazmičnim podrhtavanjem tela. Kakva je to nacija koja nema nacionalnu viziju? Kakva je to nacija koja ne može da istisne na površinu kvalitet, da je povede napred? Po mojim merilima (vaša mogu biti drugačija i ja to poštujem)- baš nikakva.
Preporuke:
0
0
8
utorak, 10 avgust 2010 14:02
Miloš
Slažem se sa Urošem i Milkom... Satira i smeh su nas održali, a tako se često i kaže i odradi više nego "ozbiljnim" i namrgođenim komentarima. Veliki pozdrav za gospodina Žanetića.
Preporuke:
0
0
9
utorak, 10 avgust 2010 14:29
Milko
"Ekreme", u dosta stvari se slažem s tobom.Ne baš u nekim emtodama...
Nešto od toga sam rekao u svojim tekstoivma na ovom sajtu. Ako te zanima, naći ćeš recimo "O nacionalizmu", ili ovaj najnoviji.
Pišem satiru od 81-e i nikada je nije blo teže objaviti nego danas, a nikada lakše napisati.
Znaš, nekada je satira služla da narodu otvori oči. Danas je to nemoguća misija.
Prva seckanja sam doživeo pre neku godinu u Politikinom "Satirikonu" a ne 80-ih recimo.
*
Vidiš kako nas hrabre sa tim mostovima.
Vraćaju ans u vreme kada nas je ona vlast tešila što imamo „Najdublju stanicu u Evropi“. Kakva sreća!
Pre svega, kad god sam u nekoj metropoli koja ima metro, lagodnije se osećam kada naiđem na nadezemnu deonicu. Ne volim baš dubine.
A zamislite koja je dubina kad se negde seku čak 5 linija. Ne mogu na istom novu, nego sve jedna ispod druge. Koja je to dubina?
I na kraju, šta mi znači dubina stanice kod Vuka, ako mi treba nekoliko sati da se od se prebacim, recimo, do Zemuna.
I danas, akda se priča o koridorima, milijardama uloženim u puteve, ne mogu da sastave onaj deo od Orlovače do Bubanj-potoka. A sećamo li se bombasto objavljene i snimane one petlje kod Orlovače? Šta vredi ta petlja i cela obilaznica ako to ne sastaviš, eto ti šlepera kroz centar grada.
Nisam inžinjer, ali pomislimo koliko bi bila manja gužva na „Gazeli“ da je prvo dovršen taj deo obilaznice, pa se krenulo sa radovima na „Gazeli“.
A i na tom delu su se mogli slikati sa sve šlemovima, svi do jednog.
*
I,ja sam se malo obaćao tebi, a više autoru Voji, koji je zašiljio pero kao koplje, uzeo metu i napravio efektan pogodak. Međutim, ne u centar. Nije tamo ni ciljao, nego u neki 4-ti ili 5-i krug.
Otuda nije ni pogodio za desetku.
Preporuke:
0
0
10
utorak, 10 avgust 2010 17:46
Ekrem
Veliko je pitanje koliko efektno se može promeniti svest naroda, i koji procenat naroda može biti "zahvaćen". Pretpostavljam da je broj onih koji čitaju štampu, pa i NSPM, relativno mali pa nema kritične mase. Satira sama po sebi ima veliku snagu, verovatno u onim društvima u kojima je potrebno izvršiti male korekcije. U duboko bolesnom društvu, kao što je to slučaj sa Srbijom, veoma je diskutabilno kolika je moć satire. Voleo bih da nisam u pravu, voleo bih da se preko noći stvari promene, ali se bojim da je deformacija našeg društva toliko plastična da jedino jak i efektan udar, ako i on, može eventualno da ispegla stvar. Što se tiče koridora, petlji, lakog metroa, infrastrukture, slikanja u šlemovima, kupljenje kajmaka sa mleka koje su neki drugi proizveli svojim pregalaštvom, pa to je šarena laža. Postoji samo jedan način da se svi ti koridori i sve te petlje naprave, a to je da se to jednostavno u jednom dahu uradi. Posle može da se slika ko god hoće, u šlemovima ili bez njih, Mika Motika, Boris Tadić, ili bilo koji drugi beznačajni lik. Zbog čega koridori nisu napravljeni? Da li je to zato što je neko popljačkao fondove? Da li je to zato što je Srbija zapravo beskonačno siromašna zemlja? Da li zbog nedostatka elementarnih organizacionih sposobnosti? Da li zbog sabotaže kroz političke strukture, orkestrirano spolja ili ne - sve jedno? Ja ne znam koji je odgovor na to pitanje, a kao stanovnika ove zemlje nije me ni briga. Ja želim da moja zemlja bude prosperitetna, da se kreće uzlaznom putanjom. Ne želim da slušam izgovore kako je za ovo kriv Slobodan Milošević, a za ono Mlađan Dinkić, Koštunica, Tadić, Ilić, ili koji god bezvredni šuplji karakter. Svi oni do sad, u poslednjih 20 godina nisu vredni da im se ime prelomi preko mojih usta. Za vaše ne znam. Problem je u tome što ti i takvi šuplji karakteri direktno utiču na prosperitet i život mene, moje porodice, moje dece. I to utiču na negativan način. To nas dovodi na suprotne strane crte. Egzistencijalno. Mi smo neprijatelji.
Preporuke:
0
0
11
sreda, 11 avgust 2010 11:23
gorštak
Ja volim duhovite ljude, volim i satiru, Domanović mi je bio jedan od omiljenijih pisaca. Ali slažem se sa onim što je u svojim komentarima rekao Ekrem.
Ekremov pesimizam je iskren, dubok i potpuno opravdan, on je veoma jasno izrazio ono što danas oseća ceo narod, manje-više svako od nas. Nije tu u pitanju samo ekonomska kriza, nego jedna potpuna obesmišljenost života, trijumf niskosti, nakaznosti, sveopšte pokvarenosti, bespoštedni udar na samu čovekovu dušu koja pod pritiskom svih tih razornih sila jednostavno gubi volju za bilo čim. U takvoj situaciji, humoreska poput Žanetićeve, koja se bavi nekakvim površnim dnevno-političkim razmiricama, koje više nikoga ne zanimaju, zaista može da deluje degutantno. On čak njome kao da nam i nehotice želi učiniti simpatičnim aktere sa javne scene. Ali nema tog humora koji bi Tadića, Čedomira Jovanovića, Nenada Čanka, Tomislava Nikolića ili bilo koga drugog, mogao prikazati u svetlu običnih ljudskih slabosti( koje su nam, eto, u suštini svima svojstvene ). Ne može se više na taj način govoriti o onima koji su u poslednjih 20 godina izdali, prodali, popljačkali, rasturili, obeščastili i obesvetili sve što su mogli. To je kao da čoveka kome su opustošili kuću, čeljad odveli u ropstvo, a njega isprebijali i ponizili na sve moguće načine, pokušavaš da oraspoložiš tako što ćeš mu ispričati vic o onima koji su mu to učinili.
Satiričari ipak treba da rade ono što umeju, ali sa mnogo više strasti i gneva od ovog Žanetićevog teksta. Njihov humor treba da bude oštar poput žileta, takoreći osvetnički, treba bespoštedno da zdere svačije maske. Ne samo političara, nego i novinara, voditelja, glumaca, pevača, intelektualaca, pa i samog naroda ako se prepušta lažima i zlu.
Preporuke:
0
0
12
ponedeljak, 16 avgust 2010 19:18
Pera
Slazem se sa Ekremom,Gorstakom i...setite se,sloboda, jednakost ibratstvo ideje Francuske revolucije zar se nije ispostavila laznom.:"Sloboda licnosti je moguca samo tamo gde postoje moralni autoriteti,(kralj,car),koji je brane od pogresnih postupaka".Na takvom tlu moze da jedan,nas narod,razvija zdrav nacionalan duh.A do tada...?Cinimo svako po svojoj svesti i savesti da do toga pre dodje zarad nas i nasih.Ne dozvolimo da nas svadjaju jer razvitak jednog naroda moze biti samo u miru,verujemda se to vreme blizi.
.jpg)
Ja bih da citiram Ekrema, jer ovo osećanje u potpunosti delim.
niko vam ne brani da škrgućete zubima, mrštite se, protestujete i dižete revoluciju. (Videli smo dokle su nas ove do sada dovele.) Ali nemojte da nam ovde "trolujete", jalovo kritikujete i zapravo pljujete gotovo po svakom tekstu koji sde pojavi. Meni se recimo tekst g. Žanetića veoma dopada i mislim da je iskreniji, podsticajniji i beskrajno korisniji od jalove radikalske retorike.
Naravno, ne tako blsitavo kao što se nastavlja saradnja legendarnih i umalo razdvojenih TV giganata.
Zapravo sve sam sigurniji da će glagol "ćeranisanje" zaživeti, zahvaljujući tom pomirenju.
*
Ne bih da branim autora, ali mi nije jasan Ekrem.
Smeta mu satira.Taj poslednji ventil preostalog duha u Srbiji.Zar treba da klonemo duhom?
Da li je problem u stanju kulture u državi, ili u satiričaru koji ga žigoše?
Dobro,ovo sigurno nije najbolji tekst Voje Žanetića, ali je sasvim adekvatna satira na nešto što je po svom publicitetu zasenilo predsednikovo šetanje šlema. Rasimu već ne stoji tako.
Možda sam lično očekivao da VŽ napiše nešto i o tome. Pa da pomene da takve mostove na Dunavu nemaju,ni Španija i Portugalija, a kamoli Bugarska i Rumunija. Pa da i njima udaramo zazubice.
Međutim, ja ne mogu da VŽ-u određujem teme.
Uz to, ostavio mi je prostor da napišem tekst "Na Savi ćuprija", ako se nakanim. Nekoj da mi neko mazne ideju!
Drugo, pod pretpostavkom da mu to nije pravo ime, nego pseudonim, biranje nadimka "Ekrem" je takođe neki vid satire.Bez obzira kako gledali na pomenutog junaka "jutjuba".
Moj Ekreme, ili "Ekreme", ne znam da li bi ti zbilja zabranio satiru.Koja je ionako mrtva, jer je neko prigušio. Bez batinanja, zabrana, represalija.
Dobro, postoje aforističari, BAK. Ali, nema "Ježa" ni šišanog ni brijanog, nema kabarea, nema ništa.
Ova vlast je uspela što nije ni Brozu ni SM: Ućutkala je sve.Čak i studente, od kojih je nekad zazirala svaka vlast.
*
Na kraju, u Vojinom tekstu, kroz šalu je provučeno jedno ozbiljno pitanje: A čime bi to Pink popunio program, da ostane bez Granda?
Osim partizanskim filmovima možda.."Grand Kozara", "Grand Neretva".
Ili "Grand otpisani". Daleko bilo. Pomeri se s mesta.
Nešto od toga sam rekao u svojim tekstoivma na ovom sajtu. Ako te zanima, naći ćeš recimo "O nacionalizmu", ili ovaj najnoviji.
Pišem satiru od 81-e i nikada je nije blo teže objaviti nego danas, a nikada lakše napisati.
Znaš, nekada je satira služla da narodu otvori oči. Danas je to nemoguća misija.
Prva seckanja sam doživeo pre neku godinu u Politikinom "Satirikonu" a ne 80-ih recimo.
*
Vidiš kako nas hrabre sa tim mostovima.
Vraćaju ans u vreme kada nas je ona vlast tešila što imamo „Najdublju stanicu u Evropi“. Kakva sreća!
Pre svega, kad god sam u nekoj metropoli koja ima metro, lagodnije se osećam kada naiđem na nadezemnu deonicu. Ne volim baš dubine.
A zamislite koja je dubina kad se negde seku čak 5 linija. Ne mogu na istom novu, nego sve jedna ispod druge. Koja je to dubina?
I na kraju, šta mi znači dubina stanice kod Vuka, ako mi treba nekoliko sati da se od se prebacim, recimo, do Zemuna.
I danas, akda se priča o koridorima, milijardama uloženim u puteve, ne mogu da sastave onaj deo od Orlovače do Bubanj-potoka. A sećamo li se bombasto objavljene i snimane one petlje kod Orlovače? Šta vredi ta petlja i cela obilaznica ako to ne sastaviš, eto ti šlepera kroz centar grada.
Nisam inžinjer, ali pomislimo koliko bi bila manja gužva na „Gazeli“ da je prvo dovršen taj deo obilaznice, pa se krenulo sa radovima na „Gazeli“.
A i na tom delu su se mogli slikati sa sve šlemovima, svi do jednog.
*
I,ja sam se malo obaćao tebi, a više autoru Voji, koji je zašiljio pero kao koplje, uzeo metu i napravio efektan pogodak. Međutim, ne u centar. Nije tamo ni ciljao, nego u neki 4-ti ili 5-i krug.
Otuda nije ni pogodio za desetku.
Ekremov pesimizam je iskren, dubok i potpuno opravdan, on je veoma jasno izrazio ono što danas oseća ceo narod, manje-više svako od nas. Nije tu u pitanju samo ekonomska kriza, nego jedna potpuna obesmišljenost života, trijumf niskosti, nakaznosti, sveopšte pokvarenosti, bespoštedni udar na samu čovekovu dušu koja pod pritiskom svih tih razornih sila jednostavno gubi volju za bilo čim. U takvoj situaciji, humoreska poput Žanetićeve, koja se bavi nekakvim površnim dnevno-političkim razmiricama, koje više nikoga ne zanimaju, zaista može da deluje degutantno. On čak njome kao da nam i nehotice želi učiniti simpatičnim aktere sa javne scene. Ali nema tog humora koji bi Tadića, Čedomira Jovanovića, Nenada Čanka, Tomislava Nikolića ili bilo koga drugog, mogao prikazati u svetlu običnih ljudskih slabosti( koje su nam, eto, u suštini svima svojstvene ). Ne može se više na taj način govoriti o onima koji su u poslednjih 20 godina izdali, prodali, popljačkali, rasturili, obeščastili i obesvetili sve što su mogli. To je kao da čoveka kome su opustošili kuću, čeljad odveli u ropstvo, a njega isprebijali i ponizili na sve moguće načine, pokušavaš da oraspoložiš tako što ćeš mu ispričati vic o onima koji su mu to učinili.
Satiričari ipak treba da rade ono što umeju, ali sa mnogo više strasti i gneva od ovog Žanetićevog teksta. Njihov humor treba da bude oštar poput žileta, takoreći osvetnički, treba bespoštedno da zdere svačije maske. Ne samo političara, nego i novinara, voditelja, glumaca, pevača, intelektualaca, pa i samog naroda ako se prepušta lažima i zlu.