Изузетно поштујем г-дина Вукадиновића и г-дина Антонића, исто тако и г-дина Ђурковића. Убеђен сам да је овог пута преоштар и да греши.
Ово говорим из свог угла. Иако сам био противник Слобине политике, увек сам се потајно надао да ће "коначно да пресече". Прво сам се надао да се неће поновити Шпегељ, затим Книн и санкције на Дрини, на крају сам опет желео да верујем да ће по питању Космета ићи до краја.
Исто сам тако и поред изручења генерала Хагу, као и почетка разбијања војске желео да верујем Коштуници, али је ту илузију разбило потписивање споразума с НАТО пактом за његове владавине. Такође, иако сам од самог почетка против политике Бориса Тадића, желео сам да верујем да му се смучило, као и да ће "пресећи" у корист Србије. Сада се види да је Тадић спреман да се обрачуна једино са сопственим народом.
Г-дине Ђурковићу, ако господа Вукадиновић и Антонић по неким Вашим критеријумима раде за Тадића, по тим истим критеријумима Ви радите за МИ6, а ја радим за ЦИА, МИ6, БНД, шиптарску, хрватску и геј обавештајну службу.
Хајде мало да спустимо лопту и смиримо страсти, не смемо дозволити да нас посвађају, јер Енглези, Амери, Швабе, Шиптари и Хрвати заједно, са све домаћим издајницима, ипак нису интелигентнији од Срба.

"Слоба", "ићи на ганглије". . . Да ли то речник некога ко пише за било какве новине? Вратите се у основну школу!

Pocinje lepom distinkcijom: Дакле, на интелектуалној и свакој другој сцени имали смо заправо две државе, једну Слобину, другу Соросеву. За оне који нису припадали ни једној ни другој, попут потписника ових редова, није било „шаше“, али је било слободе да се цео систем разуме и захвати.

A onda pojmovni mrak. Govoreci o "структурација нове политике идентитета, која осваја све поре под фирмом „модернизације“" kaze: "ту сам дефинисао позицију ове структуре као радикалну левицу." A nda precizira: "највећи проблем Србије није шачица извиканих неотроцкиста, већ онај ко њима омогућује да несметано делују преко медија, државних институција, државних фондова итд." Ovo vidjenje trockista kao radikalne levice promovisu na najperfidniji nacin upravo trockisti koji su najgrozniji, retrogradni, reakcionarni, imperialisti (zagovornici agresivnih interesa americke iperije).

Dakle, trockisti posleratnog zapada zavrsavaju na krajnjoj korporatno-fasistickoj desnici, a cesto sa klerofasistickim crtama. Nigde se ovo poslednje jasnije ne vidi nego u grupi koja stoji iza pojave "Molitvenog dorucka" u Beloj kuci, ciji je vodja zaljubljenik u Hitlera i evangelisticki propovednik Dag Ko (Doug Coe). (O ovoj pojavi vidi knjigu: Jeff Sharlet, THE FAMILY: The secret Fundamentalism at the Heart of American Power.) A ove kripto-nacisticke zamlate su stigle i u Beograd 2008 da organizuju konferenciju koja promovise krajnju reakcionarnu desnicu, klerofasistickog tipa, naravno uvek i u potpunosti u skladu sa americkim imperijalistickim interesima. I gle cuda, na toj konferenciji je i nas autor, Djurkovic, vidi ovde:

http://www.ecpm.info/l/en/library/download/290016?format=save_to_disk

Dakle: Levicar ne moze biti neko ko je imperijalisticki nastojen; trockisti su boric za interese americkog imperijalizma (a la ceda Jovanovic, po autoru); dakle, trockisti nisu levica, vec najreakcionarnija levica, pogotovu kad se to pomesa sa klero-protestnaskim fasizmom novoredjenih americkih evangelista).

Мој утисак је да је овај текст погодио у срж, што би неки овде рекли у центар, проблематике. Он даје недоказиво, али веома плаузибилно објашњење зашто је у Србији на "политичкој" сцени тако како јесте - медиокритетско и јалово. Да постоје разне врсте "спин доктора" и "спиновања" и то је постало јасно. У америци би се то рекло "money talks, bullshit walks". Е сад, ако је народ недовољно паметан, или недовољно заинтересован, или оба, то онда може да прође некажњено. А казна не сме да буде мања од најстроже. Оне у време друга Тите.

Još jedan u nizu besmislenih napada na NSPM. Ljudi koji su posle petog oktobra ponovo rehabilitovali jedan pristojan, umereno nacionalni diskurs na javnoj sceni danas bivaju sumnjičeni od strane koristoljubivih kvazi-intelektualaca i pseudo desničara kao što je autor.

Insinuacije gospodina Đurkovića su zaista smešne i smatram da njih niko ne može uzeti za ozbiljno.

Apsoltuno se slazem. I da - Koštunica je najgori!

Кажу то и Ђурковић и Басара, Батић и Протић, Јовановић, Прокић и Остојић, Бисерко и Кандић ..., па како онда човек да посумња у то?!

Slobo je imao srce ali ne i duboku državničku mudrost. Slično Šešelju. A dosmanlije nemaju ni srce ni mudrost.Imaju samo bakaliski sitnošičardžijski mentalitet, šuplju poropagandu i uobraženost, koji su grobar srpske države i srpskog naroda.

Не може се рећи да Ђурковић није написао занимљив и проницљив текст. Бојим се да већина коментатора није схватила његову поенту, а из Антонићевог одговора се види да га, упркос његовим сазнајним капацитетима, ни он није схватио. Или јесте, али је заменом теза покушао да се ескивира основну и убојиту Ђурковићеву примедбу. Јер, нигде Ђурковић не каже нити сугерише да су Антонић или НСПМ издајнички фактори у смислу у којем су то Друга Србија, односно ЛДП. Он чак каже да греше сви они који ове прве нападају за (наводну) издају. Зато је и Антонићев одговор који хоће да читаву ствар премести на план (наводне) издаје, на коме се заиста свашта може исконструисати (али и на исти начин побијати), промашен. Ђурковић само тврди да је систематско подметање Друге Србије као наводног главног противника ОБЈЕКТИВНО имало за учинак прикривање и легитимисање истински главног противника, а то су биле актуелне власти које су У СУШТИНИ спроводиле политику Друге Србије, на овај или онај начин, пре или касније.

Дакле, није реч толико о нечијим субјективним намерама, било владајућих политичара, било аналитичара, колико о (штетним) политичким учинцима једних, односно идеолошким учинцима других. Морам признати да се и мени нападно оспоравање Друге Србије, у чему Антонић предњачи, последњих година почело увелико да чини као прећутно амнестирање објективно издајничке политике актуелних власти. Ако Антонић и није свестан овог идеолошког механизма у коме усредсређивање пажње на једног противника, има за последицу одвлачење пажње са другог (или "другог"), битнијег и опаснијег, то га не оправдава. Исправна анализа налаже да се сви елементи контекста узму у обзир и правилно распореди њихов утицај и тежина. У Антонићевим последњим текстовима видели смо, међутим, да има превише разумевања и изговора за накарадну Тадићеву политику, и да се непрестаним упирањем у Чеду као веће зло, веће јер је једнобојно, на проблематичан начин оправдава мање зло (Тадићево), мање само зато што је изнијансирано.

Зато се може рећи да је представљање Друге Србије као лажне левичарске "фортификације" начин да се прикрије десничарска блискост између ње и њених доминантних јавних критичара. Из перспективе истинске радикалне левице, сви спорови налик овом између Антонића и тврдих "патриота", или свих њих заједно против Друге Србије, јесу спорови унутар десничарске породице. И сви су они, од данашњих националиста до либерала, у једном периоду били мање-више у истом, заједничком фронту против левице, док је она била на власти, када је "ваљало" срушити је да би се друштвени плен поделио унутар ове десничарске фамилије.

Био је то период о коме Ђурковић говори на почетку текста. Видимо Ђурковића да га је занимало како променити Милошевићев "режим", и да се, временом разочаран у политичку опозицију и "невладин" сектор, субјективно позиционирао подједнако изван "Слобине" државе и Сорошеве парадржаве, у неком простору слободно лебдеће интелигенције који му је омогућавао да "цео систем разуме и захвати". Али, оно што Ђурковић очигледно још увек не схвата и не разуме, а што ипак постепено допире до све већег броја људи, јесте да је таква "слободна" позиција пука самообмана и да је он био заробљеник једне од сукобљених страна. Јер, ни тада, као ни сада, није могућ трећи пут о коме је Ђурковић сањао или сања; то је кардинална илузија свих националиста којима Милошевић није (био) по вољи. Укратко речено, бити ПРОТИВ "Слобине" државе (о том ангажману Ђурковић овде лично сведочи) значи бити објективно ЗА Сорошеву парадржаву, ма шта Ђурковић или било ко други о томе субјективно мислио. То је зато што они други нису нападали Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије. Као што су нападали касније и све оне, дојучерашње Милошевићеве противнике и њихове фаворите, на сваком месту и у сваком тренутку ако би почели да воде макар минималну патриотску политику. Зато је било какво довођење у везу самог Милошевића са нашим непријатељима смешна заблуда. Те две стране се напросто искључују...

Konacno da neko pomene da je ustav usvojen na falsifikovanom referendumu.
Umesto jalovih rasprava,nama je potrebna nacionalna ideologija na cijoj osnovi mozemo da izgradimo jaku, nacionalnu drzavu.

"Уосталом, њих двојица (В. Коштуница и Б. тадић) су производ истих структура, које ће овом земљом и даље да владају чак и кад Тома дође да одради следећу фазу. А шта са тим структурама да радимо? "Питајте Душана Михајловића, он зна!!!!