Tako jeste kako kaže Jovana Papan: krivica je u drugima, a odgovornost za moj život je u nekim okolnostima, i na drugima - ne moja. To je nevidljiva mantra koja odzvanja kroz većinu naših ljudi već 20 godina najmanje, čekajući pri tome da neko drugi, neki predsednik, neka država, neka EU neman, reši njihove probleme. Takvim narodom se lako i vlada, jer mu samo treba pokazati neke lažne krivce da o tome jalovo pričaju i ispune svoj dan i svoju noć sa TV hipnozom.

Није проблем толико у томе што људи траже изговоре за покојников чин, али јесте проблем у томе што то чине можда мање из сажаљења и милости коју заслужује сваки покојник (да му се не суди превише строго, јер то није у нашој надлежности), а више из поменуте жеље да оправдају сопствено очајавање и јадиковање.

Појединца-покојника са таквим осећањима треба жалити, и његове грешке можемо приписати околностима и очајању, али када је реч о ДРУШТВЕНОЈ ПОЈАВИ која се назире у целим слојевима друштва, као и о појединцу за кога стрепимо да ће кренути истим путем, онда је потребна оштрина: Окослонисти РАЗУМЕМ, али НИКО осим вас самих, није крив за ВАШЕ очајавање. Очајавање НИЈЕ ничије ПРАВО! Очајавање је само објашњив и разумљив, али НИКАДА оправдан, грех, и морално посрнуће. За то НЕМА оправдања, драги моји, па таман вас циглама гађали. Зато имамо разумевања, посебно ако је реч о покојнику, али то НЕ оправдавамо, и НЕ оправдавајМО!

Оно што мене конкретно више забрињава је могућа чињеница да су овај чин Поњигера људи масовно оправдали делимично због тога што су се у некој мери идентификовали са њим, односно, зато што су у његовом потезу препознали и сопствене мисли из својих тешких тренутака.

Кад помислим не само на људе који су и по десеторо деце гајили у условима које би данас сматрали за "немогуће", већ и за неке историјске тренутке наших војника (зато што је и Поњигер то био) попут оног кад су прелазили Албанију у знате већ каквим условима, не знајући шта им се дешава код куће, и ово што се данас сматра за "минимум" животног задовољства, могу само да дођем до закључка да смо постали сувише размажени и патетични. Сличним трагом је кренуо и онај штрајкач прошле године кад је себи одсекао прст (и ваљда га појео).

Што је најгоре, првих дана се нико није сетио да каже шта је са дечаком, који је ето, са непуне 4 године успео да направи 2 чуда - прво што се уопште родио, друго што је преживео тај пад.

Јована- потпуно сте у праву! Размазио се народ, постао мек и њањав, кука и богорада, и сви су му криви, и за шта јесу, и за шта нису.
Онима који су били за Броза, крив је Слоба; Слобинима су криви жути, жутима су за полупане шерпе и зарђале пиштаљке и олуке крив опет Слоба, и тако у круг. Нико код себе не види никакву кривицу, сви показују на неког другог и очекују да им се цео свет извини и надокнади "штету".
Хоћемо да идемо на "шатро-посао", на коме се преблеји дан, и да од тога зарађујемо довољно за стан, кола, летовање, зимовање, швалерацију, и да то буде свима доступна и нормална ствар...
Заборавили смо, брже боље, да су наши родитељи (о бабама и дедама да и не говоримо!) неколико деценија штедели за стан или кућу, а за фићу, који је коштао реално 5 пута мање од Пунта- штедели годинама...
На море се ишло једном у деценији, а између тога- на село, код рођака.
Побеснео свет, постао лењ и дрзак.
Дакле- у праву сте, Јована.

Tipicno za patrijarhalno drustvo.

U postmodernom drustvu medutim, stvari stoje malo drugacije:

Svako ima pravo da odlucuje o sebi i da se baca odakle hoce, ako je dovoljno ocajan.

Ali nema pravo da donosi arbitrarne odluke o zivotu i smrti drugih ljudi npr svoje zene i dece. To nije ocajanje ni ludilo, nego sebicnost i odsustvo elementarne humanosti.

Волим псе, али, прилично ми смета када тај исти пас у земљи Србији има повољнији статус од хомо сапијенса. Људи овде, поготову они разумнији и поштенији, нису пожељна категорија. Када се живи у таквом окружењу, где ви свакога тренутка наилазите на разноразне отпоре када желите да остварите нешто што је у сваком цивилизованом друштву сасвим нормална ствар, шта очекујете? Да човек по коме се свакодневно гази и пљује буде нормалан! Тако нешто је просто немогуће. Земља у којој владају мито и корупција, где грађанске парнице трају дуже од десет година, земља у којој буџет не пуни привреда него ММФ, не може, нажалост, произвести ништа здраво и нормално. Отуда су, на неки начин, и сасвим разумљиве последице које нам се дешавају. Многи људи не само да нису у прилици да се баве нормалним стварима, него се грчевито боре за одржавање голе егзистенције. Неки на том путу не истрају. Још увек нисам чуо да је неко због све чешћих појава самоубистава поднео оставку, а то би био морални чин.

Prvi plus za Marka Gay-a. Tacno je da otac nije imao pravo oduzeti buducnost svom trogodisnjem sinu, jer su ljudi prezivljavali i logore, stratista, gubili bliznje gledajuci vlastitim ocima, pa opet pronalazili snage za zivot. Ono sto se danas cini kao neresiva enigma se vrlo lako moze resiti u buducnosti, nasom ili voljom "svevisnjeg" (zivota). Nikad nemojte pomisliti da znate VISE OD ZIVOTA. Koliko sam razumeo, vojnik je imao platu oko 50.000 dinara ili priblizno 500 evra. Koliko se ja razumem u aritmetiku, veci stan bi se mogao iznajmiti za 200 evra, (ko kaze da se MORA ziveti u Bg). Opet ostaje vise nego sto ogroman broj zaposlenih u Srbiji prima mesecno (150-200 evra). Treba biti iskren prema sebi; covek je bio poremecen, jer samo poremecen moze oduzeti zivot svom trogodsnjem sinu, cije su zivotne stranice bile neispisane. Ono sto je uradio svojoj porodice NIJE ljubav i ne moze se opravdati nikakvim okolnostima.

Ех, да смо ушли у ЕУ, све би било другачије. Били би и бољи и виши и плављи...

Да ли сте приметили да је после провале незадовољства у народу на рачун Шутановца, и онога што се ради свим војним несрећницима из свих крајева бивше СФРЈ,одједном појавила крпа на прозору , која је требало да посведочи причу о наводном паду са прозора због прања тог прозора ?

За Меургуса

У праву сте, коментар је почео са одговорм Вама, али је после захватио мало ширу причу. Дакле, није да нисам прочитао Ваш коментар.

Не замерам ја Вама директно ништа, само ми је интересантно да се уопште расправља о томе да ли је имао или није имао права да убије своју супругу и дете. Јер, некако испада да би у принципу и могао имати право, али ето нема јер... то није љубав (!?), на пример, или у постмодерном друштву то није тако (!!?) и тако те приче.

Да резимирам, нисте само Ви учествоволи у расправи која ми је засметала, али сам на Ваш коментар кренуо са одговором, јер је легла шала, која се мени баш свиђа, али наравно, немамо сви исти смисао за хумор.

Samoubistvo je lična odluka, pa neka pravoslavci to osudjuju, drugi podržavaju, to ostaje lični čin. Ubistvo nije. I tu je autorka zajedno sa MarkoGay u pravu. Ali kako niko ne reaguje na ubistva tudje dece, npr u Srebrenici? To je jedna vrsta licemerja. Baš me zanima koliko će sad minusa dobiti ovaj komentar.

...upravo je vaš komentar dobar uzorak....quod erat demonstrandum