Tako jeste kako kaže Jovana Papan: krivica je u drugima, a odgovornost za moj život je u nekim okolnostima, i na drugima - ne moja. To je nevidljiva mantra koja odzvanja kroz većinu naših ljudi već 20 godina najmanje, čekajući pri tome da neko drugi, neki predsednik, neka država, neka EU neman, reši njihove probleme. Takvim narodom se lako i vlada, jer mu samo treba pokazati neke lažne krivce da o tome jalovo pričaju i ispune svoj dan i svoju noć sa TV hipnozom.

Nije problem toliko u tome što ljudi traže izgovore za pokojnikov čin, ali jeste problem u tome što to čine možda manje iz sažaljenja i milosti koju zaslužuje svaki pokojnik (da mu se ne sudi previše strogo, jer to nije u našoj nadležnosti), a više iz pomenute želje da opravdaju sopstveno očajavanje i jadikovanje.

Pojedinca-pokojnika sa takvim osećanjima treba žaliti, i njegove greške možemo pripisati okolnostima i očajanju, ali kada je reč o DRUŠTVENOJ POJAVI koja se nazire u celim slojevima društva, kao i o pojedincu za koga strepimo da će krenuti istim putem, onda je potrebna oštrina: Okoslonisti RAZUMEM, ali NIKO osim vas samih, nije kriv za VAŠE očajavanje. Očajavanje NIJE ničije PRAVO! Očajavanje je samo objašnjiv i razumljiv, ali NIKADA opravdan, greh, i moralno posrnuće. Za to NEMA opravdanja, dragi moji, pa taman vas ciglama gađali. Zato imamo razumevanja, posebno ako je reč o pokojniku, ali to NE opravdavamo, i NE opravdavajMO!

Ono što mene konkretno više zabrinjava je moguća činjenica da su ovaj čin Ponjigera ljudi masovno opravdali delimično zbog toga što su se u nekoj meri identifikovali sa njim, odnosno, zato što su u njegovom potezu prepoznali i sopstvene misli iz svojih teških trenutaka.

Kad pomislim ne samo na ljude koji su i po desetoro dece gajili u uslovima koje bi danas smatrali za "nemoguće", već i za neke istorijske trenutke naših vojnika (zato što je i Ponjiger to bio) poput onog kad su prelazili Albaniju u znate već kakvim uslovima, ne znajući šta im se dešava kod kuće, i ovo što se danas smatra za "minimum" životnog zadovoljstva, mogu samo da dođem do zaključka da smo postali suviše razmaženi i patetični. Sličnim tragom je krenuo i onaj štrajkač prošle godine kad je sebi odsekao prst (i valjda ga pojeo).

Što je najgore, prvih dana se niko nije setio da kaže šta je sa dečakom, koji je eto, sa nepune 4 godine uspeo da napravi 2 čuda - prvo što se uopšte rodio, drugo što je preživeo taj pad.

Jovana- potpuno ste u pravu! Razmazio se narod, postao mek i njanjav, kuka i bogorada, i svi su mu krivi, i za šta jesu, i za šta nisu.
Onima koji su bili za Broza, kriv je Sloba; Slobinima su krivi žuti, žutima su za polupane šerpe i zarđale pištaljke i oluke kriv opet Sloba, i tako u krug. Niko kod sebe ne vidi nikakvu krivicu, svi pokazuju na nekog drugog i očekuju da im se ceo svet izvini i nadoknadi "štetu".
Hoćemo da idemo na "šatro-posao", na kome se prebleji dan, i da od toga zarađujemo dovoljno za stan, kola, letovanje, zimovanje, švaleraciju, i da to bude svima dostupna i normalna stvar...
Zaboravili smo, brže bolje, da su naši roditelji (o babama i dedama da i ne govorimo!) nekoliko decenija štedeli za stan ili kuću, a za fiću, koji je koštao realno 5 puta manje od Punta- štedeli godinama...
Na more se išlo jednom u deceniji, a između toga- na selo, kod rođaka.
Pobesneo svet, postao lenj i drzak.
Dakle- u pravu ste, Jovana.

Tipicno za patrijarhalno drustvo.

U postmodernom drustvu medutim, stvari stoje malo drugacije:

Svako ima pravo da odlucuje o sebi i da se baca odakle hoce, ako je dovoljno ocajan.

Ali nema pravo da donosi arbitrarne odluke o zivotu i smrti drugih ljudi npr svoje zene i dece. To nije ocajanje ni ludilo, nego sebicnost i odsustvo elementarne humanosti.

Volim pse, ali, prilično mi smeta kada taj isti pas u zemlji Srbiji ima povoljniji status od homo sapijensa. Ljudi ovde, pogotovu oni razumniji i pošteniji, nisu poželjna kategorija. Kada se živi u takvom okruženju, gde vi svakoga trenutka nailazite na raznorazne otpore kada želite da ostvarite nešto što je u svakom civilizovanom društvu sasvim normalna stvar, šta očekujete? Da čovek po kome se svakodnevno gazi i pljuje bude normalan! Tako nešto je prosto nemoguće. Zemlja u kojoj vladaju mito i korupcija, gde građanske parnice traju duže od deset godina, zemlja u kojoj budžet ne puni privreda nego MMF, ne može, nažalost, proizvesti ništa zdravo i normalno. Otuda su, na neki način, i sasvim razumljive posledice koje nam se dešavaju. Mnogi ljudi ne samo da nisu u prilici da se bave normalnim stvarima, nego se grčevito bore za održavanje gole egzistencije. Neki na tom putu ne istraju. Još uvek nisam čuo da je neko zbog sve češćih pojava samoubistava podneo ostavku, a to bi bio moralni čin.

Prvi plus za Marka Gay-a. Tacno je da otac nije imao pravo oduzeti buducnost svom trogodisnjem sinu, jer su ljudi prezivljavali i logore, stratista, gubili bliznje gledajuci vlastitim ocima, pa opet pronalazili snage za zivot. Ono sto se danas cini kao neresiva enigma se vrlo lako moze resiti u buducnosti, nasom ili voljom "svevisnjeg" (zivota). Nikad nemojte pomisliti da znate VISE OD ZIVOTA. Koliko sam razumeo, vojnik je imao platu oko 50.000 dinara ili priblizno 500 evra. Koliko se ja razumem u aritmetiku, veci stan bi se mogao iznajmiti za 200 evra, (ko kaze da se MORA ziveti u Bg). Opet ostaje vise nego sto ogroman broj zaposlenih u Srbiji prima mesecno (150-200 evra). Treba biti iskren prema sebi; covek je bio poremecen, jer samo poremecen moze oduzeti zivot svom trogodsnjem sinu, cije su zivotne stranice bile neispisane. Ono sto je uradio svojoj porodice NIJE ljubav i ne moze se opravdati nikakvim okolnostima.

Eh, da smo ušli u EU, sve bi bilo drugačije. Bili bi i bolji i viši i plavlji...

Da li ste primetili da je posle provale nezadovoljstva u narodu na račun Šutanovca, i onoga što se radi svim vojnim nesrećnicima iz svih krajeva bivše SFRJ,odjednom pojavila krpa na prozoru , koja je trebalo da posvedoči priču o navodnom padu sa prozora zbog pranja tog prozora ?

Za Meurgusa

U pravu ste, komentar je počeo sa odgovorm Vama, ali je posle zahvatio malo širu priču. Dakle, nije da nisam pročitao Vaš komentar.

Ne zameram ja Vama direktno ništa, samo mi je interesantno da se uopšte raspravlja o tome da li je imao ili nije imao prava da ubije svoju suprugu i dete. Jer, nekako ispada da bi u principu i mogao imati pravo, ali eto nema jer... to nije ljubav (!?), na primer, ili u postmodernom društvu to nije tako (!!?) i tako te priče.

Da rezimiram, niste samo Vi učestvovoli u raspravi koja mi je zasmetala, ali sam na Vaš komentar krenuo sa odgovorom, jer je legla šala, koja se meni baš sviđa, ali naravno, nemamo svi isti smisao za humor.

Samoubistvo je lična odluka, pa neka pravoslavci to osudjuju, drugi podržavaju, to ostaje lični čin. Ubistvo nije. I tu je autorka zajedno sa MarkoGay u pravu. Ali kako niko ne reaguje na ubistva tudje dece, npr u Srebrenici? To je jedna vrsta licemerja. Baš me zanima koliko će sad minusa dobiti ovaj komentar.

...upravo je vaš komentar dobar uzorak....quod erat demonstrandum