Црква и политика

Један век Патријарха Павла

Штампа
Јелена Тасић   
субота, 19. април 2014.

„Као патријарх српски, своје првенство међу једнакима, а и свако првенство међу људима, схватам као првенство служења, жртве и Крста. Нису наше, него Христове речи које кажу: 'Ко хоће да буде међу вама први, нека буде свима слуга!' Жртва је темељ јединства и у црквеном и у народном саборном животу, као и у свим областима друштвеног делања, а Крст је једина непролазна слава човекова."

Тако је говорио патријарх Павле, 44. поглавар Српске православне цркве, који је још за живота проглашен за "светитеља који хода" и "јединог небеског Србина". Ове године навршава се век од његовог рођења, а 15. новембра пола деценије од упокојења.

Родио се у години у којој је почео Велики рат. Несуђени лекар безмало скоро три и по деценије бдио је као епископ рашко-призренски над Косовом и Метохијом, а 19 година колико је био на челу СПЦ обележили су крвави распад некадашње СФР Југославије, политичка превирања у Србији, НАТО бомбардовање, међународни протекторат на КиМ... Трудио се да залечи класне, идеолошке и политичке раздоре међу Србима и сачува јединство Цркве.

Чак и из болничке постеље на ВМА, где је провео последње две године живота, које неки у СПЦ називају и "принудним притвором", његов ауторитет држао је Цркву на окупу, а бескрајни вишедневни мимоход поред његовог одра у Саборној цркви у Београду, као и сахрана на којој је било пола милиона људи показали су колико су грешили они који су више пута безуспешно покушали да га смене са доживотне дужности патријарха српског. Процене из времена када је ступио на трон Светог Саве крајем 1990, да је у том тренутку био "најбоље, ако не и једино решење за очување 'мира у црквеној кући", потврдиле су се одмах после његове смрти када је у СПЦ почело расуло.

- То су људи посебног кова. Таквих више нема - каже један од његових блиских и дугогодишњих сарадника у Патријаршији.

Патријарх Павле родио се као Гојко Стојчевић у Кућанцима у западној Славонији, на "црвено слово" - 11. септембра на празник Усековања главе светог Јована Крститеља. У последњем рату Хрвати су, како је покојни патријарх причао, "срушили цркву у његовом селу само зато што се ту родио, иако никаквих борби тамо није било". Одгајала га је тетка, јер је остао без родитеља. Основну школу завршио је у родном месту, нижу гимназију у коју је ишао и Меша Селимовић у Тузли, а вишу у Београду. Његови званични биографи тврде да је као дете био надарен за математику и физику, али да је упркос двојци из веронауке, под утицајем родбине превагнуо да његов коначан избор буде богословија. Похађао је у то време престижну Сарајевску богословију, а после завршеног Богословског факултета у Београду, постдипломске богословске студије наставио је у Атини.

Замонашио се 1946, добивши духовно име по свом "небеском покровитељу" апостолу Павлу. За епископа рашко-призренског изабран је 11 година касније. На КиМ је провео 34 године. Надао се да ће у Призрену остати до краја живота, али је за архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског изабран 1. децембра 1990. године. За свој патријарашки програм дан касније на устоличењу прогласио је "Јеванђеље Христово, благу вест о Богу и Царству Божјем међу нама". Преседан - избор и ступање на трон за живота његовог претходника патријарха Германа изазвало је многе спекулације, а после је коришћен као аргумент за његово повлачење. Прича се да патријарх Павле у болничку собу свог претходника никада није ушао с белом паном - знаком патријарашког достојанства.

Стари Београђани нису најбоље разумели његов аскетизам, одсуство протокола, одлазак "на ноге" политичарима, а ни у Патријаршији нису били одушевљени навикама новог поглавара који је у Раковички манастир ишао трамвајем, брао младу коприву подно Калемегдана, службени аутомобил користио само кад је то неопходно, сам крпио обућу и одећу, спремао себи храну, био штедљив, знао да буде и строг, упоран, па и непопустљив, мада и духовит. "Све је то светска сујета", одговарао је патријарх на примедбе.

Иако се у политичким, а и појединим црквеним круговима рачунало на "његове године", показао се као "тврд орах". За сабраћу архијереје, свештенике, монаштво, па и "црквене" новинаре био је "деда", иза чијег ауторитета су се у одсудним ситуацијама крили и "велики црквени играчи" из сенке, који кроз себе воле да виде целу СПЦ.

Први пут уживо видела сам га неколико месеци после његовог доласка на трон Светог Саве. У препуној Саборној цркви 10. марта 1991. служио је парастос полицајцу Недељку Косовићу и 17-годишњем Бранивоју Милиновићу, који су дан раније страдали на демонстрацијама опозиције у Београду, због којих је тадашња власт на улице извела тенкове. Испоставило се да нови поглавар СПЦ није унапред писао беседе, већ из срца позивао вернике да "буду људи, чувају веру и живе по њој", што је упорно понављао и наредних 19 година.

Имао је важну улогу у догађајима који су уследили после демонстрација 9. марта 1991, а његова спремност да отворено појасни своје ставове после неспоразума са студентима на Теразијама, учинила је да постане једна од најпопуларнијих јавних личности. Заједно са грађанством учествовао је у јавним протестима студената и опозиције: предводио је прву послератну литију средином јуна 1992, која се спојила са протестним скупом "Последње звоно", учествовао на Видовданском сабору. Био је на челу Светосавске литије, која је на Савиндан 1997. "пробила" полицијски кордон у Коларчевој улици. Верујући да је у питању судбина Србије, а пре свега КиМ, први пут у животу гласао је на референдуму за нови Устав Србије. Незванично се причало да је доскорашњи лидер ДСС Војислав Коштуница политичар у кога је имао највише поверења.

Ипак, покојном патријарху никад није заборављено да је "ставио зелени крстић" и потпис на предејтонски споразум босанских Срба и Слободана Милошевића, да је одлазио на Милошевићеве пријеме и покојног председника Србије и СРЈ једном чак и примио у Патријаршијском двору у Београду.

- Толико је вођа политичких странака опозиције долазило код мене, неки су ме звали и да их посетим у затворским болницама. Протестују потом што примам њихове противнике. А нико не говори шта је коме речено у тим сусретима; најважније им је да су били у Патријаршији. Бити изван политике за мене значи не правити разлике међу странкама. Црква не одбија ни оне који мисле да су неверници, поготову кад и они траже начина да дођу у Патријаршију, свеједно из каквих намера. Уосталом, ја сам свештено лице, а света тајна свештенства не прави одабир кога ћете примити и саслушати ако га нека мука води до вас. А и грешници су углавном веома несрећни људи, нарочито кад су препуни себе - објашњавао је патријарх Павле, чији се потпис нашао и на апелима за заштиту хашког оптуженика Радована Караџића.

Поред националног, трудио се да обнови и духовно јединство српског народа. Као једини епископ који је 1963. опоменуо Сабор да тадашњем епископу америчко-канадском Дионисију (Миливојевићу) "суди без саслушања за грехе, које мање-више сви међу присутним владикама имају", пресудно је допринео превазилажењу "америчког раскола". Заслужан је и за обнављање преговора и са у православном свету непризнате Македонске православне цркве. Иако је у православном свету важио за једног од највећих литургичара, ипак није могао да утиче на сабраћу архијере којима се журило с променама у богослужењу и по цену кршења више пута потврђене одлуке Сабора која је говорила другачије.

На примедбе да СПЦ треба "чвршћа рука" одговарао је да "у Православној цркви нико не треба да буде ауторитаран, него само еванђеоским и канонским приступом ваља приволети другог на опште добро Цркве".

Иако су патријаршијску атмосферу у време патријарха Павла и поједине српске владике описивале као "православни хаос", у њој су се сви сналазили, укључујући и "црквене" новинаре. Патријарх Павле се није устручавао да критикује медије, али је по питању сарадње са новинарима био један од најотворенијих архијереја СПЦ, укључујући и такозване "младе лавове" међу епископима, који су се окупљали око бившег председника Србије Бориса Тадића док је био на власти, а од којих су неки себе видели и као патријарховог "наследника".

Патријарх Павле није крио да "нема ни телевизор ни радио и да не чита новине", али поштовање које исказује према људима, без предрасуда, чинило га је врхунским професионалцем у контакту с медијима. Стрпљиво је чекао да се новинске екипе припреме за читање посланице, ни замор од далеког пута није га спречавао да се поздрави и разговара с новинарима који га чекају, чак и кад је његова пратња желела то да избегне. Држећи се правила да се "владичанска реч не пориче", давао је интервјуе које је сам обећао, чак и ситуацијама када су поједини утицајни црквени кругови желели да га држе подаље од јавности. Поштовао је тачности, није било "незгодних" питања, а кад је сматрао да није време да се о нечему јавно говори, очинским тоном објашњавао је своје разлоге. Са ауторизацијом никад није каснио, исправке је уносио сам, обичном оловком или зеленим мастилом, читко, ћирилицом.

Иако је у 76. години живота изабран за поглавара, обишао је све епархије СПЦ. Посетио је и већину сестринских православних цркава, код куће и у иностранству разговарао је са многобројним верским поглаварима и државницима, али се упркос труду домаћих државних и појединих црквених кругова никад није срео са поглаваром Римокатоличке цркве, а многи сматрају да је био главна брана олаког односа СПЦ према помодном екуменизму.

Овај свет напустио је тихо, дан након што је тадашњи председник Борис Тадић позвао папу Бенедикта XVI у посету Србији и у тренутку кад су се Срби на КиМ спремали да изађу на прве локалне изборе које је организовала власт самопроглашене косовске државе. Одмах после његове смрти, док још није сахрањен у порти Раковичког манастира, у народу се појавила молитва светом патријарху Павлу. У СПЦ се већ пет година размишља о његовој канонизацији, мада, како се прича, још није поднет званичан предлог.

"Бог га видео..."

Мој први интервју с патријархом Павлом трајао је готово четири сата, због чега је констатовао да смо се, "Бог га видео, задржали дуже него на Сабору СПЦ". Највећи део времена провели смо у приватном разговору у четири ока и са искљученим диктафоном, јер је желео да ме, као новог црквеног извештача, детаљније упути у црквене (не)прилике. Пре тога смо се већ срели - накратко, јер сам као нови "црквени новинар", без довољно знања о патријаршијским правилима тражила да од поглавара СПЦ из прве руке чујем зашто је уместо званично најављене посете Пожаревцу отишао у тајну посету Палама са неким руским владикама, пошто у његовој Канцеларији о томе нису могли ништа да кажу. Упркос свим обавезама и бригама, у цик зоре смирено је саслушао моју новинарску жалопојку на коју је узвратио са: "Синко, Бог га видео..." Касније смо се често виђали и на Косову и Метохији: у Грачаници, Пећкој патријаршији, Високим Дечанима ...

Незахвалне дужности су једине праве

"Често ми замерају што допуштам да будем злоупотребљаван, како кажу, али ја радије мислим на народно искуство: Ко се врабаца боји, тај просо не сије. Морам рећи да сву пажњу поклањам мишљењима сабраће архијереја, јер је њихово и право и дужност да буду отворени... Сматрају ме, верујем, за неодлучног. Само, ја ту слабост видим и као обавезу да схватим сваку од страна које различито виде тако замршене појаве и догађаје у нашем времену. Када треба да се донесе каква крупна одлука, приклањам се углавном оној која и мени пада најтеже. Али, незахвалне дужности су једине праве дужности којих се ваља прихватати", објашњавао је патријарх Павле у својој Аутобиографији.

(Данас) 

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]