Početna strana > Debate > Crkva i politika > O knjizi Predraga Ilića „Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua“
Crkva i politika

O knjizi Predraga Ilića „Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua“

PDF Štampa El. pošta
Momčilo Zečević   
utorak, 15. januar 2008.

Prvo bih želeo da pozdravim ideju redakcije časopisa »Nova srpska politička misao« da organizuje raspravu o ovoj knjizi dr Predraga Ilića, oko koje je u javnosti bilo mnogo suprotstavljenih ocena i neobično mnogo ružnih i za naučni dijalog neprimerenih reči i kvalifikacija. Svedoci smo jedne gotovo orkestrirane kampanje, pre svega iz krugova Srpske pravoslavne crkve i to ne toliko o samoj knjizi, njenom sadržaju i istraživačkim rezultatima, koliko o stručnim, moralnim, političkim i drugim osobinama i vrednostima, tačnije manama i slabostima autora. U napadu na njega nisu se upotrebljavale reči iz uobičajenog stručnog i naučnog dijaloga,već pretežno ostrašćene diskvalifikacije, koje su zanemarivale stvarne sadržaje napisane knjige, imajući za glavni cilj omalovažavanje i kompromitovanje njenog autora. Uz to mu je onemogućeno da pruži odgovore na kritiku u listovima gde je ona objavljivana, što je bila i ostala elementarna pretpostavka za vođenje ravnopravnog i objektivnog dijaloga.

Vrhunac besprimerne kampanje protiv pisca ove knjige bilo je uplitanje bivšeg glavnog inspektora policije, koji se, umesto da zaštiti svog uglednog nastavnika na Policijskoj akademiji od neargumentovanih napada u javnosti, brutalno obrušio na njegovu ličnost, pa čak i na egzistenciju njegove porodice. U svom privatnom pismu Patrijarhu SPC, koje se odmah našlo na stranicama lista »Pravoslavlje«, inspektor obećava da će zahtevati »da se pod hitno preispita Ilićev status na Policijskoj akademiji! Jer, šta mogu nove generacije naših policajaca da nauče od jednog ovakvog profesora i čoveka?« To je i bila nekakva poenta »kritičke misli« većine Ilićevih oponenata i prava je šteta što ih danas nema na ovoj raspravi, da sučele svoje kritičke »argumente« sa prisutnim autorom, ali i sa onima koji su ozbiljno i argumentovano pisali o dometima istraživačkih rezultata u ovoj knjizi.

U čitavoj dosadašnjoj javnoj polemici pada u oči činjenica da niko nije pominjao recenzente koji su ocenili vrednost ovog Ilićevog rada i preporučili ga za objavljivanje. I to očigledno nije bilo slučajno, jer su i recenzenti odgovorni ako su stali iza nekog rukopisa koji ne sadrži naučne i stručne kvalitete ili ima bilo kakve vannaučne pobude i ciljeve. A ocenjivači su trojica profesionalnih istoričara, redovni profesori univerziteta, specijalisti za period i tematiku o kpjoj se u knjizi govori. Ako izuzmem svoju malenkost, druga dvojica recenzenata su među vodećim istoričarima savremene istorije na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Za moju odluku da se prihvatim ocene ovog rukopisa bili su značajni sledeći razlozi: dr Predrag Ilić je doktor nauka sa uglednog Pravnog fakulteta u Beogradu, svojom prethodnom knjigom i drugim radovima dokazan i uvažen naučni poslenik u svojoj oblasti; rukopis koji sam dobio na recenziju sadržao je sve odlike solidnog naučno-istraživačkog rada, korektnog u organizacionom smislu, u primeni kritičkog istoriografskog metodološkog postupka i u istraženosti arhivske građe, periodike, domaće i strane literature; pored objektivne okolnosti da istorijsku nauku sputavaju slabosti njene relativnosti i personalnosti, pregledajući Ilićev rukopis dobio sam utisak da je u pitanju ozbiljna i činjenički fundirana istraživačka radnja koju, uz manje korekcije i dopune treba štampati, jer definitivno iz naše savremene istoriografije briše jednu nejasnu i iz raznih okolnosti mistifikovanu stranicu o boravku Patrijarha Dožića i vladike Velimirovića u koncentracionom logoru Dahau; za razliku od pomenutih Ilićevih kritičara, ja sam u rukopisu video i činjenicu da su oba velikodostojnika SPC bili zatvorenici i sužnji nemačkog okupatora, koji je iz svojih interesa i ciljeva prema njima blaže postupao, ali i pored svih nastojanja nije uspeo da ih privoli na neposrednu saradnju, što je, svakako, bila i ostala značajna činjenica u njihovim biografijama. I to je bio jedan od važnih razloga da preporučim ovaj rukopis za objavljivanje, kako bi i šira javnost mogla da sazna pravu istinu, kao i razloge zašto se do nje nije ranije došlo.

Uostalom, da ne bih ponavljao neke činjenice i ocene o ovoj knjizi i nastaloj polemici oko nje, predlažem da se , kako smo se već dogovorili, umesto mog daljeg izlaganja, saopšte a zatim i objave u časopisu integralni sadržaji recenzija. Time će i naša današnja rasprava dobiti na ozbiljnosti, a šira javnost celovitu sliku o njoj.

U zajedničkoj recenziji koju smo sačinili i potpisali prof. dr Ljubodrag Dimić i ja rečeno je sledeće:

»Kolega dr Predrag Ilić dobar je poznavalac istorije verskih zajednica na prostoru jugoslovenske države, posebno sociološko-religijskih i pravno-političkih aspekata njihovog delovanja u 20. veku. Dugogodišnje istraživačko bavljenje tim širokim tematskim krugom pitanja pokazalo je da postojeća istoriografska literatura često ne pruža odgovarajuće stručne odgovore. Poluznanje, stereotipne predstave prošlosti, nedovoljna istraženost brojnih pitanja vezanih za istoriju i delatnost crkve i njenih prelata, izricanje rezolutnih »istina« u koje se ne sme sumnjati i »tvdnji« toliko različitih od znanja koje nikad nije konačno, doprinosili su nastajanju mitova. Deo njih je zatim, kako to obično biva, nekritički prihvatan od dela istoričara i bez provere »ugrađivan« u njihove naučne radove.

»Sumnja bez kraja« preduslov je naučnih istraživanja. Ona podstiče istoričara da se iznova vraća postojećoj literaturi i istorijskim izvorima. Radoznalost uvek traži nova obaveštenja – nove istorijske izvore, nove činjenice, nova tumačenja. Tako se, uz ostalo, i izlazi iz okvira već osvojenog znanja o prošlosti i kreće u istraživačku avanturu. Rukopis o kome pišemo rezultat je jedne takve »avanture«, proistekle iz činjenice da ni šest decenija posle završetka Drugog svetskog rata srpska istoriografija nije ponudila pouzdane odgovore na brojna važna pitanja vezana za zatočeništvo patrijarha Gavrila Dožića i episkopa Nikolaja Velimirovića u koncentracionom logoru Dahau. Podatak da su dva najviša predstavnika Srpske pravoslavne crkve tokom ratne 1944. godine boravila u koncentracionom logoru Dahau u postojećoj literaturi predstavlja »opšte mesto«. Šta je bio razlog deportovanja patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u logor Dahau, ko je doneo takvu odluku, koliko dugo je trajalo njihovo zatočeništvo, u kakvim uslovima su velikodostojnici SPC proživeli logorske dane, da li su bili izloženi torturi, bila su samo neka od pitanja koja istoričari nisu »otvarali«. Utisak da su prelati Srpske crkve podelili sudbinu ostalih logoraša zloglasnog logora sam se nametnuo. Činjenice i tumačenja koje prezentuje rukopis kolege Predraga Ilića umnogome menjaju postojeću istoriografsku sliku tog »isečka« istorije Drugog svetskog rata.

O interesovanjima autora rečito svedoči kompozicioni reljef rukopisa »Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua«. U njemu uz veoma instruktivni predgovor i koncizni zaključak dominira pet poglavlja posvećenih opštim prilikama pod kojim se sveštenstvo našlo u koncentracionom logoru Dahau, kratkim biografijama sveštenika SPC koji su ratne godine proveli u tom zloglasnom logoru, »ratnim godinama« patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja, utvrđivanju dužine boravka ta dva velikoodostojnika u logoru, tretmanu koji su imali u danima logorovanja.

U prvom poglavlju, naslovljenom »Sveštenici u koncentracionom logoru Dahau« (1-13 str.), autor je uopšteno progovorio o fenomenu koncentracionih logora u Drugom svetskom ratu i ponudio osnovne podatke o logoru Dahau. Koristeći dostupne brojke veoma ubedljivo je prikazao prisutnost sveštenika među logorašima (bilo je zatočeno 2.771 sveštenika iz 20 zemalja od kojih oko 100 sa najvišim rangom u crkvenoj hijerarhiji). Dužnu pažnju posvetio je razlozima hapšenja i internisanja sveštenika u Trećem Rajhu. Posebno se osvrnuo na sveštenstvo sa prostora jugoslovenske države prezentujući njihov broj, nacionalni identitet (30 Slovenaca, 5 Hrvata, 13 Srba), utvrđujući pripadnost crkvi (33 rimokatolika, 13 pravoslavaca, 1 evangelist i 1 starokatolik), dužinu boravka i uslove u kojima su proživeli logorske dane.

Drugo poglavlje (»Sveštenici Srpske pravoslavne crkve u logoru Dahau« , 13-30 str.) rekonstruiše biografije sveštenika SPC koji su u godinama 1941-1945 bili zatočenici logora Dahau. Biografije 12 sveštenika svedoče da su u pitanju bili ljudi različitog doba (dve generacije sveštenika), životnog iskustva, sudbine, političkog opredeljenja. Pokušaj da se rekonstruisane biografije sveštenika SPC nađu na jednom mestu svakako treba pohvaliti. Šteta je što autor nije učinio dodatni napor i komparativnim povezivanjem prezentovanih biografija dosegao do »grupnog portreta« zatočenih sveštenika. Mišljenja smo da delovi ovog poglavlja u kojima autor konstatuje »ćutanje« sveštenika o danima koje su proveli u logoru, izriče svoje pretpostavke o razlozima zbog kojih je to činjeno, raspravlja o »Memoarima« patrijarha Gavrila, analizira postojeću literaturu i drugo po svome karakteru više pripada predgovoru koji bi na taj način prerastao u ozbiljnu raspravu o navedenom pitanju.

U trećem poglavlju (»Sudbina patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Drugom svetskom ratu do dovođenja u Dahau «, 30-42 str.) autor rekonstruiše biografije patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja do dovođenja u manastir Vojlovica. Poseban prostor u tim delovima teksta dat je ratnim događajima (1941. i 1942. godina). Celinu za sebe predstavlja vreme konfinacije (od 21. maja 1943. do 14. septembra 1944.) koje su patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj proveli u manastiru Vojlovica kod Pančeva.

Četvrto poglavlje rada (»Koliko je trajalo zatočeništvo patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u koncentracionom logoru Dahau «, 42- 98 str.) ima karakter rasprave u kojoj autor, koristeći sve dostupne podatke, poput medijaveliste utvrđuje dužinu boravka dva velikodostojnika SPC u logoru Dahau. Ono do čega kolega Ilić dolazi kao zaključak je da se o tom pitanju nedozvoljeno »licitiralo«. Njegove analize pokazuju da utvrđivanje datuma odlaska patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahau ne prati samo zbrka u datumima (autor identifikuje tri grupe i više podgrupa autora koji licitiraju sa datumima boravka velikodostojnika u logoru) već i terminološka nepreciznost koja doprinosi » zamagljivanju« posmatrane pojave. Posebnu pažnju kolega Ilić je posvetio preciznom definisanju datuma »polaska«, »ulaska« i »izlaska« iz logora. Opisane su etape transportovanja do Dahaua, razlozi zadržavanja u Budimpešti i Beču kao i sve ono što je, kao istoriografska kontroverza, pratilo napuštanje logora. I u tim delovima teksta kolega Ilić je dosledno nastojao da ponudi brojna postojeća objašnjenja koje nudi literatura i obrazloži argumentaciju koja je njega opredeljivala u zaključivanju. Autor je podrobno analizirao okolnosti i motive koji su nemačku okupacionu vlast i njene pojedine službe (Gestapo) nagnali da patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja deportuju u Dahau kao i one koji su odredili dužinu njihovog boravka u logoru (oktobar 1944). Veoma efektnim smatramo način na koji je autor izvršio hronološku rekonstrukciju vremena omeđenog septembrom 1944 i oktobrom 1944. Deo analiza autor je potkrepio izvorima (najčešće ih preuzima iz literature i objavljenih zbornika građe) koji svojim sadržajima ubedljivo demantuju pojedine pisce sa kojima polemiše.

Rukopis kolege Ilića zasvođuje poglavlje »Tretman patrijarha Gavrila i episkopa Nikolaja u Dahauu« (98-135 ). Autor je temeljno rekonstruisao sve »reči« koje su o boravku u Dahauu izrekli ili napisali patrijarh Gavrilo i Nikolaj. Posebnu pažnju posvetio je analizi literature crkvene provenijencije, gotovo sasvim unisonoj (izuzimajući radove Đ. Slijepčevića). Sa podjednakom sistematičnošću analizirana je i istoriografska literatura. U potrebnoj meri autor je koristio izabrane citate koji oslikavaju paletu pogleda sa kojima se čitalac do sada mogao sresti u literaturi. Zaključke poput onih o smeštaju velikodostojnika u tzv. »Bunkeru«, privilegijama koje su u logoru uživali i statusa koji je govorio da oni nisu bili »logoraši u prvom smislu te reči«, autor je nastojao da što ubedljivije obrazloži i dokumentuje.

• Uz sve navedeno, treba naglasiti i sledeću činjenicu. Iako se rukopis dr Ilića bavi pre svega jednom temom vezanom za istoriju Srpske crkve i našu nacionalnu istoriju, u njoj je obrađeno i nekoliko važnih tema međunarodnopolitičkog i međunarodnopravnog karaktera. To je bilo neophodno već zbog činjenice da su glavna tema ovog rada događaji iz vremena Drugog svetskog rata, koji je, sam po sebi, međunarodnopolitički i međunarodnopravni fenomen par ekselans. U tom kontekstu dr Ilić piše i o Šestoaprilskom ratu i o okupaciji i oslobođenju Jugoslavije, kao i o politici nemačkog okupatora prema Srpskoj crkvi, srpskim kvislinškim i kolaboracionističkim strukturama i pokretima, o interniranju civilnog stanovništva itd. Sve su to značajne teme jugoslovensko-nemačkih i srpsko-nemačkih odnosa za vreme Drugog svetskog rata, ali i teme međunarodnog ratnog i međunarodnog humanitarnog prava. Budući da mu je to uža stručna oblast, dr Ilić je ove teme obradio na sažet, ali jasan i ubedljiv način.

Smatramo potrebnim da autoru skrenemo pažnju na sledeće:

• Nameće se potreba da se istraživanje ovog tipa, koje na momente ima oblik rasprave, prezentuje kao jasno određen teorijski okvir za koji se autor zalaže i koji sledi;

• dobro je što je autor promenio raniji naslov knjige (»Nacisti i Srpska crkva – tajna Dahaua«) u daleko adekvatniji i precizniji i što je zamenio reč »licitiranje« iz nekih podnaslova iz IV poglavlja;

• potrebno je poraditi na strukturi rukopisa koji u ovakvom obliku iskazuje izvesnu neuravnoteženost i neravnomernost. U rukopisu ima na više mesta ponavljanja već saopštenih podataka i ocena, kao npr. na stranicama 105 (citiranje Vasilija Kostića i dr.), str. 100-101, 106-107 (R. Bigović i dr). Potrebno je ponovo razmotriti celishodnost ovakvih ponavljanja, ostaviti samo ona koja su u funkciji novih dokazivanja. Isto tako treba ujednačiti i napomene ispod teksta kao npr. br. 219 dr M Stefanović ili M Stefanović umesto Stefanović dr M. Slično i npr. br. 114, 202 i dr. Kroz čitav rukopis potrebno je rešiti i pitanje titulisanja pojedinih autora, npr: dr R. Radić, doktorka Radić (str. 70), i dr. Sve ove i slične nedoslednosti i nesaglasnosti oko napomena i titulisanja treba usaglasiti prema poznatim stručnim normama;

• potrebno je izbaciti razvrstavanje na grupe i podgrupe brojevima (A, A1, B i sl.) i ostaviti samo opise iskazane rečima. Smatramo, takođe, da je rukopis pre objavljivanja potrebno lektorisati;

• potrebno je učiniti dodatni napor da pojedini delovi (I, II i III poglavlje) budu urađeni sa više ambicije kako bi bila prekoračena kompilativna ravan istraživanja koja opstaje na nivou već dostupne i šture informacije;

• potrebno je uneti više komparativnosti u pristupu i ne samo uzgredno sagledati sudbine drugih najviših velikodostojnika na prostoru Jugoslavije i Evrope;

• potrebno je napraviti jasnu razliku između onoga što je istoriografija i onog njenog dela koji možemo smatrati naučnom istoriografijom (»istoričari« i/ili istoričari – u kojoj meri se nešto htelo sakriti a u kojoj meri, baveći se znatno širim temama, autori preuzimaju već postojeće stavove; postoji i mogućnost utvrđivanja ko šta od koga preuzima);

• potrebno je osloboditi se u pisanju svega što može ličiti na »malicioznost« i »omalovažavanje« onih sa kojima se stručno spori, što se može izbeći i doslednim titulisanjem;

• potrebno je osloboditi se svake tendenciznosti u tekstu;

• potrebno je još jednom temeljno pretresti stranu literaturu koja govori o Drugom svetskom ratu i fenomenu logora;

• neophodno je učiniti istraživački napor i dodatno pretresti sadržaje jugoslovenskih, nemačkih, austrijskih i, eventualno, sovjetskih arhiva kao i građe koje te institucije u kontinuitetu objavljuju (npr. deo dosijea koje je sačinila UDB-a odnedavno se nalaze u Arhivu Srbije i Istorijskom arhivu Beograda; nedavno je u Arhivu VII pronađeno više stotina neregistrovanih fascikli; nedavno je Arhiv SAN-u dobio preko 200 kg građe čiji se jedan deo tiče radio emisija koje je objavljivao srpski radio iz zarobljeničkih logora u Nemačkoj i Austriji a kasnije i iz SAD; treba uporediti sadržaje objavljenih dokumenata u Zbornicima VII i originala i drugo).

Mišljenja smo da rukopis kolege Ilića ima snagu veće rasprave koja se može objaviti i kao posebno – samostalno izdanje. Smatramo da osetljivost teme zahteva izvesne dorade. I pored ovih primedbi i sugestija, koje su date isključivo u cilju podizanja kvaliteta naučne i stručne vrednosti ove studije, želimo još jednom istaći da je u pitanju vredan istraživački rezultat koji je i u ovom obliku dao argumentovan dopinos demistifikaciji jedne značajne i zanimljive teme iz naše novije istorije. Autor je svojim istraživanjima, uporednom analizom i kritičkim odnosom prema izvorima i postojećoj literaturi, kao i svojom objektivnom interpretacijom, omogućio čitaocu da i sam dođe do uverenja šta je istina u vrlo složenoj misteriji teme, koja je tako dugo čekala svog istoričara.« (Beograd, 20. 5. 2006.)

Mišljenje koje je o ovoj Ilićevoj knjizi napisao i potpisao prof. dr Milan Ristović u celini glasi:

»Rukopis koji sam imao priliku da pročitam, nastao je kao rezultat pažljivog i obimnog istraživanja svih autoru dostupnih neobjavljenih izvora domaće i strane provenijencije, kao i duge liste različitih tekstova (monografija, kraćih studija, članaka, rasprava, memoarske literature, novinskih članaka), koji se bave ratnom sudbinom najistaknutijih ličnosti Srpske pravoslavne crkve, patrijarha Gavrila (Dožića) i episkopa Nikolaja (Velimirovića), tačnije, onim delom njihovog sužanjstva, provedenog u nemačkom koncentracionom logoru u Dahau.

Kako je Srpska pravoslavna crkva bila stavljena na sam vrh liste srpskih nacionalnih institucija neprijateljskih prema nacionalsocijalističkom okupacionom režimu i osovinskoj okupaciji, ona je na svim jugoslovenskim teritorijama od početka aprila 1941. godine bila izložena brutalnim merama progona, uništavanja hramova, ubijanju i deportaciji sveštenstva i pastve. Nemačke okupacione vlasti u Srbiji smatrale su da SPC predstavlja neposrednu opasnost koju treba neutralisati, uključujući i hapšenje patrijarha Gavrila i najuticajnijeg među pripadnicima episkopata vladike Nikolaja Velimirovića.

Njihova ratna sudbina je do sada bila detaljno, u više mahova, istraživana, ali su do danas ostale upadljive kontradiktornosti i nepodudarnosti podataka vezanih za poslednji period njihovog boravka pod nadzorom nemačkih vlasti, od odvođenja iz Srbije u jesen 1944. godine do kraja Drugog svetskog rata. To je, imajući u vidu i neizbežno uključivanje i ideoloških i političkih razloga, koji su proteklih decenija dodatno komplikovali i »bojili« diskusiju otvorenu oko dahauskog sužanjstva dva najviša velikodotojnika SPC, stvorilo još jednu, po količini nepreciznosti i kontradiktornosti u našoj novijoj istoriji (i istoriografiji) konfuznu situaciju. Na taj način je stanje puno nagađanja, neproverenih tvrdnji, netačnosti, instrumentalizovanja i politizacije pogodovalo da se cela stvar udalji od onoga što se, u ovakvoj situaciji, nametalo kao potrebno za njeno razrešenje: pažljivo, nepristrasno istraživanje, motivisano pre svega potrebom da se utvrdi istorijska istina.

Jedan od mnogih paradoksa, na koji je u svom rukopisu ukazao dr Ilić, jeste da je dosta rano najuravnoteženiji i najpribližniji opis zatočeništva patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja u Dahau dao odličan i pouzdan poznavalac istorije SPC, Đoka Slijepčević, ali je, vremenom na neobjašnjiv način, taj njegov rezultat sve više previđan.

Ukrštajući mišljenja, tvrdnje i rezultate velikog broja autora o prirodi i motivima nemačkih vlasti da donesu odluku o prebacivanju dva srpska crkvena velikodostojnika u Dahau, kao i njihovom položaju u logoru, dužini i uslovima zatočeništva, dr Ilić je kroz rukopis svoje knjige uspeo da razmrsi i uverljivo objasni, oslanjajući se isključivo na proverene podatke iz izvora različitog porekla, složeno klupko upleteno od svega onoga što je on nazvao »dahauskim mitom«.

Ako ovom mozaiku nedostaje nekoliko kamenčića za potpunu sliku, razlog je samo u nepostojanju ili nedostupnosti nekih od dokumenata.

Ovo osetljivo pitanje osvetljeno je na takav način, da – na jednoj strani, uklanja mnoge od postojećih dilema i nejasnoća, dok na drugoj, ne umanjuje ozbiljnost stanja, specifičnost i težinu položaja u kojem su se dva velikodostojnika SPC nalazila tokom Drugog svetskog rata, što je, bez sumnje, ostavilo dubokog traga na njihove živote.

Imajući u vidu sve izloženo, slobodan sam da iznesem mišljenje, da je dr Ilić ovom svojom knjigom uspeo da jasno osvetli ovaj deo ratne biografije patrijarha SPC Gavrila i vladike Nikolaja Velimirovića, ali i da ukaže na neke od motiva koji su uticali da on postane predmet sporova, zamagljivanja i instrumentalizacije.

Autoru je sugerisano da izvrši neke manje intervencije i pojašnjenja u tekstu. Rukopis dr Ilića svakako zaslužuje da bude objavljen.«

Na kraju želim da istaknem da je u objavljenoj knjizi autor uvažio najveći deo recenzentskih primedbi i sugestija, ali je isto tako ostao pri nekim svojim »tvrdim« stavovima i zaključcima, na šta je kao naučni radnik i pisac imao pravo. O izvesnim digresijama i propustima u knjizi, koje su na taj način, uprkos sugestijama recenzenata ostale, može se reći da nisu ugrozile celinu istraživačkog rezultata i da su ostavile razlog za stručni i naučni dijalog.

 

 

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će EU priznati rusku i kinesku vakcinu protiv koronavirusa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner