Početna strana > Štampana izdanja > Edicija "Politički život" > Igor Ivanović: Kultura i identitet
Edicija "Politički život"

Igor Ivanović: Kultura i identitet

PDF Štampa El. pošta

 

Igor Ivanović: Kultura i identitet

Pogovor Miše Đurkovića

IGOR IVANOVIĆ U POTRAZI ZA VRLINOM

Rukopis koji Igor Ivanović iznosi pred javnost predstavlja, za današnje vreme, krajnje neobično štivo. Iako je autor član Udruženja književnika Srbije, on nije akademski građanin po profesiji; nije ni publicista, novinar, niko ko svoju egzistenciju obezbeđuje pisanjem. Dakle, cilj ovog objavljivanja, svakako, nije rutinsko saopštavanje naučenog niti obezbeđivanje još jedne reference u bibliografiji. Ivanovićevi motivi su na sasvim drugoj strani.

Autor ove knjige je, po osnovnoj vokaciji, preduzetnik u građevinskim poslovima, dakle čovek koji gradi zgrade i kuće u kojima ljudi mogu da žive i da stvaraju svoje potomstvo. Poput svih tih građevina, i njegova misao i viđenje sveta koje se u knjizi predstavlja duboko je utemeljeno u zemlji, iskustvu, tradiciji. Njegova misao ne dolazi od apstrakcije i logičkih formi, već iz čvrstine svakodnevnog života obeleženog radom, stvaranjem nove vrednosti, iz mučnine čoveka zabrinutog za sudbinu svoje zemlje, one koju su nam dedovi i očevi ostavili na brigu.

Ovo ukazivanje na Ivanovićevu profesiju značajano je ne samo da bi se razumela pozadina knjige već i zato što simbolički pokazuje njegov povratak na same temelje zapadnog kapitalizma. Ono što se danas olako zaboravlja jeste da su svi važni teoretičari političke ekonomije, prava i političke teorije koji stoje na izvoru modernog sveta bili pre svega praktičari, koji su svojim radom u osnovnoj delatnosti zarađivali hleb, a knjige pisali želeći da izlože svoje viđenje sveta i odbrane načela u koja su verovali i prema kojima su oblikovali živote svoje porodice, lokalne zajednice i nacije. Paradigma takvog čoveka bio je Bendžamen Frenklin, istraživač, inženjer, novinar, pisac, preduzetnik i veliki erudita. Ovo je tradicija koju Ivanović svojim delom i pismom pokušava da oživi.

Drugi momenat koji se lako uočava čitanjem rukopisa jeste da svaka reč izvire iz autorovog stomaka, da uglavnom iz njega govori muka. Ivanović predstavlja klasu skromnih, radnih i poštenih preduzetnika koja se u Srbiji podiže uz neverovatne opstrukcije raznoraznih struktura i koja uprkos svemu počinje da stvara značajan ekonomski, politički i energetski potencijal. Ova klasa, nažalost, danas u Srbiji nema svoje predstavnike u političkom svetu, a u smislu organizovane škole ni u intelektualnom. U zemlji u kojoj su kapitalizam i desnica i dalje proskribovane reči Ivanović je prinuđen da govori sam i u svoje ime. Njegove reči nisu pažljivo odmereni akademski slogani kojima autor želi da pokaže svoju erudiciju, već su to razorne i oštre poruke koje vape za normalnim poretkom, pre svega u sistemu vrednosti, razorenom višedecenijskom diktaturom i dalje živog titoizma. Autor vapi za stvaranjem normalnog kapitalističkog sistema liberalne demokratije, zasnovanog na jednakim pravilima za sve i na mogućnosti da se privatna inicijativa vrednuje. Ivanović s pravom traži da se ova država vrati Srbima, narodu koji ju je krvavo pravio i održavao vekovima.

U ovom rukopisu se takođe vidi sazrelo iskustvo realnog odnosa prema okruženju i prema mogućnostima za razvoj srpskog naroda i države. Iskustvo poraza će čitava jedna genracija koja je odrastala u poslednjih dvadeset godina morati da nosi. Ali Ivanović je uočio najvažniji zadatak i poentu borbe koja ne prestaje. Političke i vojne borbe u novom milenijumu postaju privilegija velikih sila. Svi mi ostali moramo da vodimo mnogo važniju i težu bitku, bitku za odbranu i stalnu redefiniciju svog identiteta, a to se radi preko kulture. Kultura je, uz ekonomiju, najveća šansa srpskog naroda u predstojećem razdoblju. Ona je očuvala srpsko ime tokom vekova preživljavanja pod tuđom vlašću i zavet je koji se s kolena na koleno prenosi kao večiti zadatak za nove naraštaje Srba. Kultura, obrazovanje i vera moraju biti u nekoj novoj percepciji politike prioriteti svake ozbiljne vlasti.

Ivanović se u prvom delu knjige posebno usredsređuje na problem kulturne politike. Nažalost, u Srbiji ne postoji nijedna ozbiljna studija koja bi analizirala domete zvanične kulturne politike u poslednjih sedam godina. Jedna takva taksativna analiza pokazala bi potpunu bezidejnost i čak veoma opasne tendencije da se novac srbijanskih poreskih obveznika manijački troši na pljuvanje po sopstvenoj tradiciji i vrednostima, a da se sistematski falsifikuju i pogrešno tumače vrednosti i autori iz naše tradicije (npr.Sterija). Vladavina radikalno levičarskog i titoističkog modela u kulturi dostigla je, nažalost, mamutske razmere u postmiloševićevsko doba.

Još veći problem je to što su povremene i retke kritike zdesna uglavnom ostajale na nivou kukanja, zanimljive deskripcije i raskrinkavanja, ali se gotovo nikad nije nudila nova, drugačija koncpecija s konkretnim idejama preuređenja javnog prostora u Srbiji, s resursima na kojima valja graditi, s konkretnim predlozima za brendiranje artefakata, urbanih mitova, seoskih pogodnosti i silnih istorijskih, verskih i ostalih lokaliteta koje ova zemlja ima i koji se mogu trasformisati u neverovatnu turističku i kulturnu ponudu. Igor Ivanović u ovoj knjizi iznosi jedan potpuni i detaljno razvijeni program kulturne redefinicje Srbije, koji se bez ikakve zadrške i uz tek delimičnu formalizaciju i razradu može ponuditi kao jasan desni kulturni program.

Prednost i značaj ovog programa je što, iako tradicionalistički na produktivan način, ne prezire sadašnjost, već upravo obrnuto: on je neverovatno živ i zanimljiv upravo stoga što se bazira na jeziku i nasleđu savremene popularne kulture i što na savršen način nudi preradu tradiconalnih simbola u skladu s jezikom i metodama savremene popularne i praktične kulture (sjajna ideja o podizanju kule simbola koja bi ležala na stilizovanim opancima a na vrhu imala stilizovanu šajkaču). Ovo je i najvredniji deo ove veoma zanimljive i provokativne knjige. On je manifest za novu kulturnu politiku, koji novoj srpskoj desnici može da da novi jezik i nove mehanizme za rad i kreaciju. Na nihilizam levice mora se odgovoriti najvećim darom koji je čovek dobio od Boga: mogućnošću da ga podražava i da stvara u Božje ime, šireći radost i Njegovu slavu.

Drugi deo rukopisa predstavlja Ivanovićevo intimno razračunavanje sa senima prošlosti i pokušaj da se na jednom primeru samom sebi i svojim prijateljima i istomišljenicima razjasne načela ideologije ili sistema vrednosti kome se pripada. Nakon izlaganja ideja nekolicine desnih mislilaca i posle zanimljivog, jasno ideološki profilisanog čitanja Milijusovog Konana, te lika inspektora Harija Kalahana, Ivanović je za razvijanje svojih ideja izabrao figuru američkog predsednika Ričarda Niksona i način na koji je ona obrađena i predstavljena u istoimenom filmu Olivera Stouna. U nizu poglavlja autor razvija postulate i praksu Ričarda Niksona, stvarajući od njega idealtipski model narodnjačkog konzervativca, predstavnika radnih ljudi utemeljenih u čvrstini zemlje i svom znoju, koji nikad ne odustaju i koji svoju čvrstinu duguju istinskoj veri u Boga, porodicu i rad. Slikajući Niksona, Ivanović kao da slika model čoveka kakav bi vodeo da vidi u Srbiji koja se vraća svojim nekadašnjim izvornim vrednostima.

Poznavaoci političke teorije i istorije ideja možda neće biti zadovoljni nekim autorovim kvalifikacijama i klasifikacijama, ali ne sme se zaboraviti da ovo nije akademska knjiga iz političke teorije ili teorija kulture. Ovo je krajnje praktična knjiga, kakve su Srbiji danas izuzetno potrebne, knjiga s jasnom porukom i jasnim modelima i primerima kako i šta graditi. Ivanović ima sasvim legitimno pravo da svog junaka modelira prema idealtipskom obrascu, pokušavajući da ponudi zdraviji model čoveka, koji bi mogao da parira hedonističkom kenedijevskom praznom lepotanu, koji i kod nas ima svoje parnjake.

Ovo je knjiga koja sa svim svojim idejama, pitanjima, otvorenim pozivima na dijalog i na razmenu stvaralačke energije uliva nadu i poziva na borbu, podsećajući da će Srbija biti onoliko jaka koliko to budu njena verna deca.

 

Anketa

Da li podržavate formiranje „malog Šengena“ između Srbije, Makedonije i Albanije?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner