петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Економска политика

Капитал у 21. веку

PDF Штампа Ел. пошта
Јован Б. Душанић   
уторак, 24. јун 2014.

Једна од економских књига која је у последње време у свету имала изузетан одјек јесте Капитал у XXI веку[1] чији је аутор Томас Пикети (Thomas Piketty), професор Париске школе економије, а која је посвећена питањима неједнакости, односно прерасподели доходака и богатства у капитализму. У овој књизи од скоро 700 страница аутор користи статистичке податке које је целу деценију прикупљао и обрађивао са својим сарадницима Емануелом Саезом (Emmanuel Saez) из Оксфорда и Ентонијем Аткинсоном  (Anthony Atkinson) са Берклија како би могао да прати прерасподелу и концентрацију доходака и богатства на примеру великог броја земаља (20-ак) у дугом временском периоду (три века уназад) и утврди одређене законитости.

На бази обраде овако богате базе података аутор егзактно доказује да је просечна стопа приноса на капитал 3 до 4 пута већа од просечне стопе раста продуктивности, што значи да знатно брже расте приход од капитала него приход од рада (плате запослених). Пошто у укупним приходима богатих доминирају приходи од капитала, а веома мали проценат отпада на приходе од рада (док је ситуација код сиромашнијих слојева становништва супротна), Т. Пикети закључује да дубинске силе капитализма воде огромном расту неједнакости и концентрацији богатства на врху социјалне пирамиде и  ми се тако враћамо не само назад у XIX век, него идемо још даље уназад ка патримонијалном капитализму, где доминира наследно богатство у коме кључне позиције у економској, социјалној и политичкој структури друштва заузимају не талентовани појединци него богате династије.

Т. Пикети сматра да овако велика прерасподела доходака и концентрација богатства има негативне економске, социјалне и политичке последице, те да је (насупрот неолибералној догми о потреби снижавање пореза и одустајање од прогресивног опорезивања) неопходно повећање пореза и прогресивно опорезивање – али не само текућих доходака него и акумулираног богатства. Он предлаже да се уведе порез од 1% за домаћинства која имају имовину вредно од 1 до 5 милиона долара, 2% на имовину већу од 5 милиона долара и пореска стопа би прогресивно расла, те би на имовину преко милијарду долара она могла да буде и 10%.

Књига је прво објављена (2013) на француском, а недавно (2014) и на енглеском језику и одмах је постала прави бестселер – прва на листи Амазона и ушла на Топ 10 у TheNewYorkTimes. Књига је добила све похвале од најпознатијих савремених економиста као што су нобеловци Џ. Стиглиц, Р. Солоу и П. Кругман, али је и изазвала и многе критике које (по правилу, уместо оспоравања навођених чињеница и изведених закључака) често иду на идеолошку дисквалификацију самог аутора. Опонентима се не свиђа и сам назив књиге (асоцира на Капитал К. Маркса), а за аутора тврде да је марксиста, да има негативан однос према тржишту и антипатију према богатима. Веома утицајни неолиберални Wall Street Journal истиче да је ова књига испуњена средњовековном мржњом према чињеници да се финансијским  капиталом остварује профит.

Штавише, оспоравање до сада владајуће основне неолибералне догме о богатству и богатим квалификују се као атак на богате и пореди са нападима на Јевреје у време Хитлера. Тако један од познатих капиталиста из Силиконске долине Том Перкинс (Tom Ј. Perkins) у Wall Street Journal[2] упоређује атаке на један проценат најбогатијих са ратом коју је нацистичка Немачка водила против својих 1% Јевреја. Слично томе Кен Ленгоун (Ken Langone)[3], оснивач трговинског ланца Home Depot, истиче да је то исто, мада другим речима, говорио и Хитлер у Немачкој.

Нобеловац П. Кругман је у New York Times објавио колумну под симболичним називом Паника због Пикетија (The Piketty Panic)[4] у којој пише о ужасу који је захватио многе[5] због чињенице је он аргументовано разрушио мит о томе како су огромна богатства заслужено стечена. П. Кругман подсећа да је, историјски гледано, било неколико линија одбране да се озбиљно расправља о проблему огромног богаћења уског слоја друштва. Прво се негирало да долази до све веће концентрације доходака и богатства, па када ови покушаји нису крунисани успехом тврди се како је то оправдано – повећани дохоци на врху социјалне пирамиде су заслужена награда[6] за пружене услуге и због тога богате не треба називати олигарсима него ствараоци радних места. Сада када се показало да извор великих богатстава није предузетништво него наследство, у немогућности да Пикетија аргументовано оповргну његови опоненти, истиче П. Кругман, иду на његову идеолошку дисквалификацију називајући га марксистом.[7]

На крају ове колумне П. Кругман пише да чињеница што апологети америчких олигарха не могу наћи разумне аргументе не значи да ће они у политичком смислу одустати. Новац још увек о много чему одлучује...[8] Ипак, идеје такође имају утицај на то како ми говоримо о друштву и шта на крају крајева предузимамо, а паника због Пикетија показује да код опонената понестаје идеја. 


[1] Видети књигу: Thomas Piketty, Capital in the Twenty-First Century, 2014.

[5] Као пример П. Кругман наводи Џејмса Петкокукиса (James Pethokoukis) из Америчког института за предузетништво који у часопису NationalReview пише да ставови Пикетија морају да буду оповргнута јер ће у супротном она да се шире у кругу образованих људи и довешће до промене политичког и економског пејзажа на фону кога ће се водити све будуће политичке битке.

[6] Познати економиста Ха-Џун Чанг, професор на Универзитету у Кембриџу,  у  тексту Гребатори и лењивци 

(http://www.freitag.de/autoren/der-freitag/penner-und-gammler)

пише: „Баук кружи Европом“. Овом чувеном реченицом почиње Комунистички манифест. Данас Европу поново прогони баук. Али за разлику од 1848, када су Маркс и Енгелс написали овај текст, сада није реч о комунизму већ о – бауку лењости. Прошли су дани када су се више класе плашили разјарене руље која ће им поразбијати главе и одузети имовину. Данас је њихов највећи непријатељ армија лењих гребатора, чији хедонистички животни стил – финансиран несносним порезима на богатство – паралише развој економије... Многи у еврозони верују да су за еврокризу одговорни лењи Медитеранци из Грчке и Шпаније. Они су годинама живели на рачун вредних Немаца и време проводили пијуцкајући еспресо. И све док се они не приморају да засучу рукаве, од еврозоне неће бити ништа. Проблем са овом причом јесте у томе што је она само прича... Према ОЕЦД-у људи у Грчкој, нацији забушаната, радили су у 2011. просечно 2.023 сата, тек нешто мање од радохоличара из Јужне Кореје са 2.090 сати. У истој години, Немци су „рмбачили“ 1.413 сати (30% мање од Грка), док су Холанђани званично нација највећих лењиваца на свету, са 1.379 радних сати годишње...Ако су легенде о лењости до те мере провидне, зашто људи у њих верују? Зато што су многи током периода тржишнолибералне доминације подлегли миту о томе да сваки појединац сноси искључиву одговорност за своју судбину. То је почело са Дизнијевим филмовима које смо гледали као деца и који су нам говорили: „Ако верујеш у себе, све можеш да постигнеш!“ Бомбардовани смо порукама да су појединци – и само они – заслужни за све што им се догоди у животу. L’Oreal принцип: „Ако неко годишње зарађује милионе, то је због тога штотолико вреди. А ако је неко сиромашан, то је зато што није довољно добар или се није довољно трудио“. Будући да је политички рискантно критиковати сиромашне због њихове неспособности, напад се усмерава на лење гребаторе без трунке морала, да би се на крају, у име борбе против лењиваца, уништавале институције које помажу сиромашнима. Онима који од тог система неумерено профитирају, предности оваквог погледа на свет су очигледне: они свет редукују на појединце и тиме скрећу пажњу са структурних узрока сиромаштва и неједнакости.

Говорећи недавно  (http://pescanik.net/2014/05/o-ekonomiji) о својој новој књизи Economics: The User’s Guide – Економија упутство за употребу, 2014. професор Ха-Џун Чанг каже: У недавним вестима о кризи, многи су, нарочито Немци, критиковали Грке зато што су лењи. Ако погледате радне сате, Грци раде 30% више него Немци. Ко је ту онда лењ? Ствар је у продуктивности. Грци су непродуктивни, а нису лењи. Затим се постављају многа питања. Индивидуална продуктивност није одређена једноставно тиме колико је неко паметан или вешт, него има ли везе са инфраструктуром, институцијама, друштвеним поверењем и низом других ствари над којима појединци немају контролу, које су колективна одговорност. Ако је неко за то крив, крива је грчка елита, а не грчки народ.

[7] У наставку, П. Кругман пише да то не треба да чуди, те да и његово искуство из многобројних расправа које је имао показује да се у недостатку аргумената оптужују за пристрасност црвеној идеологије оне који доводе у питање било који аспект догме о слободном тржишту.

[8] Анализирајући књигу Т. Пикетија на другом месту (The New York Review of Books) П. Кругман пише: У принципу, ранијекао и сада, уз помоћ великог богатства може се остварити велики утицај,не само названичну политику него и на јавно мњење.Аптон Синклер је једномрекао како је „тешко натерати човека да разуме било што, уколико његова плата зависи од способности да ништа не разуме“. (Видети:

http://www.nybooks.com/articles/archives/2014/may/08/thomas-piketty-

new-gilded-age/?insrc=whc)

 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер