Kapital u 21. veku

Jedna od ekonomskih knjiga koja je u poslednje vreme u svetu imala izuzetan odjek jeste Kapital u XXI veku[1] čiji je autor Tomas Piketi (Thomas Piketty), profesor Pariske škole ekonomije, a koja je posvećena pitanjima nejednakosti, odnosno preraspodeli dohodaka i bogatstva u kapitalizmu. U ovoj knjizi od skoro 700 stranica autor koristi statističke podatke koje je celu deceniju prikupljao i obrađivao sa svojim saradnicima Emanuelom Saezom (Emmanuel Saez) iz Oksforda i Entonijem Atkinsonom  (Anthony Atkinson) sa Berklija kako bi mogao da prati preraspodelu i koncentraciju dohodaka i bogatstva na primeru velikog broja zemalja (20-ak) u dugom vremenskom periodu (tri veka unazad) i utvrdi određene zakonitosti.

Na bazi obrade ovako bogate baze podataka autor egzaktno dokazuje da je prosečna stopa prinosa na kapital 3 do 4 puta veća od prosečne stope rasta produktivnosti, što znači da znatno brže raste prihod od kapitala nego prihod od rada (plate zaposlenih). Pošto u ukupnim prihodima bogatih dominiraju prihodi od kapitala, a veoma mali procenat otpada na prihode od rada (dok je situacija kod siromašnijih slojeva stanovništva suprotna), T. Piketi zaključuje da dubinske sile kapitalizma vode ogromnom rastu nejednakosti i koncentraciji bogatstva na vrhu socijalne piramide i  mi se tako vraćamo ne samo nazad u XIX vek, nego idemo još dalje unazad – ka patrimonijalnom kapitalizmu, gde dominira nasledno bogatstvo u kome ključne pozicije u ekonomskoj, socijalnoj i političkoj strukturi društva zauzimaju ne talentovani pojedinci nego bogate dinastije.

T. Piketi smatra da ovako velika preraspodela dohodaka i koncentracija bogatstva ima negativne ekonomske, socijalne i političke posledice, te da je (nasuprot neoliberalnoj dogmi o potrebi snižavanje poreza i odustajanje od progresivnog oporezivanja) neophodno povećanje poreza i progresivno oporezivanje – ali ne samo tekućih dohodaka nego i akumuliranog bogatstva. On predlaže da se uvede porez od 1% za domaćinstva koja imaju imovinu vredno od 1 do 5 miliona dolara, 2% na imovinu veću od 5 miliona dolara i poreska stopa bi progresivno rasla, te bi na imovinu preko milijardu dolara ona mogla da bude i 10%.

Knjiga je prvo objavljena (2013) na francuskom, a nedavno (2014) i na engleskom jeziku i odmah je postala pravi bestseler – prva na listi Amazona i ušla na Top 10 u TheNewYorkTimes. Knjiga je dobila sve pohvale od najpoznatijih savremenih ekonomista kao što su nobelovci DŽ. Stiglic, R. Solou i P. Krugman, ali je i izazvala i mnoge kritike koje (po pravilu, umesto osporavanja navođenih činjenica i izvedenih zaključaka) često idu na ideološku diskvalifikaciju samog autora. Oponentima se ne sviđa i sam naziv knjige (asocira na Kapital K. Marksa), a za autora tvrde da je marksista, da ima negativan odnos prema tržištu i antipatiju prema bogatima. Veoma uticajni neoliberalni Wall Street Journal ističe da je ova knjiga ispunjena srednjovekovnom mržnjom prema činjenici da se finansijskim  kapitalom ostvaruje profit.

Štaviše, osporavanje do sada vladajuće osnovne neoliberalne dogme o bogatstvu i bogatim kvalifikuju se kao atak na bogate i poredi sa napadima na Jevreje u vreme Hitlera. Tako jedan od poznatih kapitalista iz Silikonske doline Tom Perkins (Tom J. Perkins) u Wall Street Journal[2] upoređuje atake na jedan procenat najbogatijih sa ratom koju je nacistička Nemačka vodila protiv svojih 1% Jevreja. Slično tome Ken Lengoun (Ken Langone)[3], osnivač trgovinskog lanca Home Depot, ističe da je to isto, mada drugim rečima, govorio i Hitler u Nemačkoj.

Nobelovac P. Krugman je u New York Times objavio kolumnu pod simboličnim nazivom Panika zbog Piketija (The Piketty Panic)[4] u kojoj piše o užasu koji je zahvatio mnoge[5] zbog činjenice je on argumentovano razrušio mit o tome kako su ogromna bogatstva zasluženo stečena. P. Krugman podseća da je, istorijski gledano, bilo nekoliko linija odbrane da se ozbiljno raspravlja o problemu ogromnog bogaćenja uskog sloja društva. Prvo se negiralo da dolazi do sve veće koncentracije dohodaka i bogatstva, pa kada ovi pokušaji nisu krunisani uspehom tvrdi se kako je to opravdano – povećani dohoci na vrhu socijalne piramide su zaslužena nagrada[6] za pružene usluge i zbog toga bogate ne treba nazivati oligarsima nego stvaraoci radnih mesta. Sada kada se pokazalo da izvor velikih bogatstava nije preduzetništvo nego nasledstvo, u nemogućnosti da Piketija argumentovano opovrgnu njegovi oponenti, ističe P. Krugman, idu na njegovu ideološku diskvalifikaciju nazivajući ga marksistom.[7]

Na kraju ove kolumne P. Krugman piše da činjenica što apologeti američkih oligarha ne mogu naći razumne argumente ne znači da će oni u političkom smislu odustati. Novac još uvek o mnogo čemu odlučuje...[8] Ipak, ideje takođe imaju uticaj na to kako mi govorimo o društvu i šta na kraju krajeva preduzimamo, a panika zbog Piketija pokazuje da kod oponenata ponestaje ideja.