Економска политика

Одрешене руке Млађана Динкића

Штампа
Јован Б. Душанић   
понедељак, 16. јул 2012.

У недавном (13. 6. 2012) интервјуу[1] Млађан Динкић је потврдио да ће у новој влади водити ресоре привреде и финансија, те да је са коалиционим партнерима постигао договор којим ће имати апсолутно одрешене руке да би систем довео у ред. То да ће имати одрешене руке не представља неку новост јер је Динкић у свим владама од 2000. године био у сличној позицији и (налазећи се на кључним економским позицијама у Влади или Народној банци, где је спроводећи погубну – по српску привреду и њене грађане – економску политику) домаћу привреду довео на ивицу колапса. Међутим, није реално очекивати да иста особа која је у пракси реализовала невероватну деструкцију економије сада може исти тај систем да доведе у ред.

И поред тога, Динкић нас годинама неуморно убеђује у изузетну успешност у свом досадашњем раду, а оно на шта је посебно поносан јесте стабилан курс динара и „здрав“ банкарски систем (који је скоро у целини у рукама иностраног капитала). Невероватно али истинито он покушава да докаже како може постојати стабилан новац и здраве банке у презадуженој држави у којој је привредна активност замрла, а незапосленост достигла огромне размере. Штавише, јавно је истицао да очекује да ће за то добити и Нобелову награду из економије.

За сада се не може похвалити Нобеловом наградом, али је од представника светске олигархије и крупног капитала проглашен за најбољег министра финансија на свету. То је очекивано и логично „признање“ јер се у Србији више од једне деценије доследно спроводи економска политика коју протежира, и која је у интересу светске олигархије и крупног капитала. Као што сам раније већ писао[2] економска политика која се од 2000. године спроводи у Србији реализована је у складу са Вашингтонским договором који, пре свега, води рачуна о интересима светске олигархије и крупног капитала (а на штету наших грађана). Овим програмом Србију, као, уосталом, и друге постсоцијалистичке земље, требало је лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Пошто сам недавно на овом месту писао о политици курса динара[3], сада бих нешто рекао о „здравом“ банкарском систему, који Млађан Динкић сматра својим великим достигнућем. Када је он, као гувернер Народне банке, почињао са реформама у банкарској сфери била су позната, како позитивна тако и негативна, искуства других земаља у транзицији, али и чињеница да је у свим земљама чланицама ЕУ, најмање 80 процената капитала водећих банака у домаћем власништву. Тада сам упозоравао (наводећи негативна искуства других држава) да банке у већинском власништву странаца неће финансирати развој, производњу, извоз, модернизацију привреде и отварање нових радних места, него ће становништву одобравати скупе кредите (по зеленашким каматним стопама) за куповину, углавном, увезених роба, те ће на тај начин остварене огромне профите на суптилне начине трансферисати у иностранство.

Ипак у Србији је одмах после петооктобарског преврата омогућен једноставан и лак улазак страног капитала у банкарску сферу чиме се желео створити и привид брзог оздрављења банкарског сектора. Да би се што боље «раскрчио простор» за улазак иностраног капитала у банкарску сферу, Народна банка је средином 2001. године покренула поступак санације четири највеће српске банке (Београдска банка, Инвестбанка, Беобанка и Југобанка), које су до тада покривале око 90% послова привреде и штедње становништва. Наивни су то схватили као жељу Народне банке да се изврши рехабилитација кључних српских банака и сачува домаћи банкарски систем који би могао да допринесе ефикасној државној стратегији економског развоја. Међутим, креатори ове “операције” имали су сасвим друге намере и не чекајући ни истек једногодишњег законског рока о санацији, Народна банка, првих дана 2002. године, доноси одлуку о покретању стечајног поступка у наведене четири банке. Тако је створен огроман слободан простор за оснивање нових банака са иностраним капиталом, које су са релативно малим оснивачким капиталом (цензус за оснивање нових банака износио је тада само пет милиона долара) могле да преузму комплетне послове “угашене” четири банке.

Од тада банке уживају изузетно повољан третман наших монетарних власти. Добро организован платни промет пренет је на банке и по том основу им се омогућава остваривање значајних прихода. Банкама је такође омогућено да готово све кредитне операције обављају у страној валути и тако девизни ризик пребаце на привреду и грађане, те потпуно маргинализују и обесмисле постојање динара. Банкама је допуштено да каматне стопе, марже и провизије утврђују на астрономски високом нивоу, који је и неколико пута – не процената – већи од просека у ЕУ. У Србији банке могу лако да мењају своју кредитну политику па када каматне стопе у свету падају оне повећавају марже и на тај начин надокнађују пад базних (либор, еуролибор) каматних стопа. Када исцрпљена привреда и осиромашено становништво више нису могли да плаћају високе накнаде по банкарским кредитима, држава је притекла у помоћ и кроз систем каматног субвенционирања (на терет буџета, тачније свих грађана) омогућила банкама да и даље наплаћују астрономске камате и увећавају свој профит.

Огромни профити које банке остварују подстакли су значајан прилив шпекулативног банкарског капитала који врши притисак на инфлацију и курс динара, а који се неутралише кроз веома проблематичан механизам репооперацијама центалне банке, а преко којих банке остварују огромне профите (каматна стопа по репооперацијама је износила ефективно и 20%). И поред свега наведеног, банке у Србији треба да плаћају порез по изузетно ниској стопи од само 10% (у Хрватској он, например, износи 20%). Користећи разне пореске погодности банке у буџет Србије уплаћују ефективно најмањи порез у Европи, а који је знатно нижи и од прописаних 10%. На бази свега до сада реченог, јасно је да су оваквом политиком банке више од једне деценије немилосрдно исисавале капитал привреде и грађана, па се може разумети како се привреда нашла у колапсу и зашто су грађани све сиромашнији, а банке одлично послују.

Због тога је многима тешко разумети да онај ко је за такво стање најодговорнији поново у Србији добија апсолутно одрешене руке да би систем довео у ред. Да је сличну шансу добио, од стране светске олигархије и крупног капитала, негде ван Србије (као његов колега Божидар Ђелић у Тунису, Либији и Египту)[4] то не би било ништа ново. Подсетићу да сам раније већ писао[5] да је Вашингтонски договор један универзалан програм који се реализује у интересу светске олигархије и крупног капитала, а они имају огромну финансијску моћ и у стању су да у многим земљама обликују политички и медијски простор, те наметну економску политику која њима одговара, те у складу са тим креирају и кадровска решења која ће то у пракси реализовати.

На крају, само да констатујем да истог дана када М. Динкић даје изјаву коју анализирамо у овом тексту, лидери странака СНС и СПС (са којима Динкићев УРС кроз десет дана треба да формира нову српску владу) се налазе у САД (Александар Вучић) и Немачкој (Ивица Дачић). Лидер СНС нам из САД, након сусрета у Стејт департменту, саопштава[6] да је пред Србијом тежак пут и мукотрпан посао и да ће нова влада морати да буде спремна да уради много тога што није популарно, додајући  да је било речи о Косову, и да по том питању Србију чека тежак пут. Лидер СПС је изјавио[7] да је Берлин задовољан на који начин су у коалиционом споразуму Српска напредна странка, Социјалистичка партија Србије и Уједињени региони Србије дефинисани оквирни циљеви политике нове Владе Србије, те када смо питали да ли има проблема да идемо са једнима или другима, овога пута се нису опредељивали за Демократску странку и Тадића, а да би за њих проблем био само ако би у владу ушла Демократска странка Србије.


[4] Подсетићу да је (како извештава Танјуг, 14.01.2012), Европска банка за обнову и развој изабрала Божидара Ђелића за члана саветодавне групе „Од транзиције ка транзицији“ која пружа помоћ новим арапским владама у економским реформама. Танјуг је такође известио да је Божидар Ђелић у писаној изјави достављеној медијима навео да се нада да ће његово искуство, стеченопретходних година, не сaмо у Србији, већ и у Пољској и Русији, допринети бољем раду саветодавне групе. (Видети детаљније у освртима:

http://www.slobodanjovanovic.org/2012/01/24/jovan-b-dusanic-nova-radna-destinacija-bozidara-delica/

http://www.slobodanjovanovic.org/2012/06/05/jovan-b-dusanic-blistava-karijera-bozidara-delica/

[5] Видети детаљније у књизи: Јован Б. Душанић, Washington consensusкодификовани програм економског неоколонијализма, Београд, 2007.

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]