субота, 08. август 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Економска политика > Тржиште у Србији – бог са много лица
Економска политика

Тржиште у Србији – бог са много лица

PDF Штампа Ел. пошта
Драшко Вуксановић   
четвртак, 05. јул 2012.

Код нас се често једним појмом обухватају разнолики садржаји. Језик нам се некако свети због лењости духа. Олако се ослањати на задати језичко-појмовни инструментаријум значи ослепети пред нијансама, па чак и пред основним бојама у политици. Тој заблуди подлегла је и именица тржиште. Ова реч обухвата макро и микро план и има најмање три значења. У првом случају, тиче се односа понуде и тражње за неком робом, у другом је то либерализација спољне трговине и економске динамике, а у трећем означава вредновање рада у истој области према томе како ко ради.

Кренимо с краја. Теоријски прилог одбрани тржишта дао је, поред осталих, амерички филозоф Роберт Нозик. Нозик за пример узима обућара који прави квалитетне и лепе ципеле – насупрот обућару чији производи нису ваљани – те закључује да је слободно тржиште корисно и праведно јер добар обућар заслужује да живи боље од лошег обућара, а у томе и успева. Иако су Нозикове шире погледе на тржиште теоретичари успешно критички анализирали, овај пример је најбоља и најједноставнија истина о праву на издвајање, то јест о корисном и праведном деловању тржишних механизама на микроплану економског живота. Нико не може спречити купца да изабере боље, а не горе, нити ико мајстору може оспорити право да своје умеће и рад поштено уновчи.

Насупрот томе, стоји глобализацијски Бехемот. „Слободан проток робе, људи и капитала” – то је, како су говорили досовци, права ствар? Јесте, али само ако је ваша национална привреда супериорна и спремна да угуши домицилну производњу, или ако сте некакав Енглез од пре стотину и шездесет година који граби на исток не би ли на слободном тржишту Британске Индије преузео рудник дијаманата. А шта тек рећи о Веслију Кларку, који након „ослобођења” Косова иде да се постара за тамошњи угаљ? Додуше, на тржишту, у овом смислу, има и неопходних ствари, као што су увоз, извоз, заједнички пројекти – али се због „Самсунга” и јужног воћа не смеју заборавити поменути fine English gentleman на путу за Индију, а још мање онај црни сват Србије из 1999. године. Тврдити, уосталом, да алавост на туђа природна богатства и њихово гутање није одлика правог слободног тржиште исто је што и тврдити да Совјетски Савез није био комунистичка, него социјалистичка земља, будући да комунизам „тек треба да дође”.

Код нас, слободно тржиште постоји само у макроекономском облику. Таква је, рецимо, пракса проистекла из ССП-а, тог једностраног документа који од готовог прави неизвесну и дозлабога мутну вересију. Ипак, ни ССП, у погледу штетности, не може да опепели приватизацији коју је, уз подршку „независних” медија, почео да спроводи ДОС, у јануару 2001. године. Недељник Време организовао је трибине где су нас „независни стручњаци” уверавали да праведна приватизација не може бити успешна, па су нам наметнули неправедну и неуспешну приватизацију. ДОС је подизао морал становништва, тврдећи да је Србија на добром путу. Димитрије Боаров из Времена хтео је да бије ако му нешто кажеш против приватизације на мађарски начин. А у Бранковој улици, веровали или не, стајао је билборд с натписом: „Зашто приватизација? Због будућности наше деце!” И слика маме с маленом ћерком, а обе загледане некуд поетично, ваљда у 2012. годину, те им осмех титра на блаженом лицу. 

С друге стране, слободно тржиште које представља вредновање индивидуалног рада и обдарености овде не постоји. Можете радити свој посао добро, савесно, али од тога вероватно ништа нећете имати. Познајем човека из унутрашњости који је отворио ресторан, где је храна била опасно добра (нешто као рекреирана верзија традиционалних источносрбијанских специјалитета), цене су биле умерене, али ресторан је после годину дана пословања морао да се затвори јер посета није цветала – људи, једноставно, немају пара. И то би било како би било да локалне власти у овом не тако малом граду, преко свога директора комесара, нашем предузетнику нису онемогућиле да понуду за доручак достави запосленима у гигантској успешној фирми, једној од ретких у својој врсти у Србији. Тражио је само да однесе флајере и договори се са заинтересованима. Није добио прилику јер је политички непоћуд, а могао је, вероватно на обострано задовољство, да снабдева солвентне одрасле људе својим куварским мађијама. Нико те пунолетне грађане није питао да ли би неко од њих волео да му у одређено време, у паузи, стиже добар залогај, уместо да трчка ка оближњој пекари. На том месту, где би тржиште требало да ради па да се разбија, чекају вас једино сива политичка подобност односно неподобност, и скривена шапа Бехемота на домаћи начин.

ДОС је тако у Србију увео тржиште какво треба одбацити или темељно кориговати, а спречио да светло дана угледа злата вредан принцип тржишног друштва. Његовим великанима и дужносницима, заједно с поворком „независних” медија, испред које, као Исус, иде особа Надежда Гаће (или је то Милош Васић после бразилског пеглања косе) – резиме под насловом Дупло голо пристајао би као властита кожа.

Још нешто па да заклопимо радњу. Да ли то што је одлучивање о моделу приватизације својевремено стављено у руке ДОС-а значи да треба да одемо у другу крајност и постанемо, на пример, троцкисти? Или супротно: да ли то што је Нозиков обућар добар и има право да брже напредује значи да је ДОС-ову приватизацију требало подржати? Не значи. И где је онда поентилизам? У језику и односу према језику, у логици и односу према појму и стварности. Служећи се опсеном, економисти ДОС-овог поретка величали су тржиште као бога, у чије име је, ваљда, губитник у транзицији требало радосно да положи главу на пањ, тај олтар неолиберализма. Језик може да се употреби и на добро и на зло, али замке зла у њему неупоредиво су јаче од труда који у рашчлањење речи, појмова и ствари улаже просечан читалац „независних” новина. 

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер