Економска политика

Време спорог технолошког напретка пред нама?

Штампа
Горан Николић   
субота, 15. август 2015.

Раст привредне активности зависи од броја радника и од тога колико посла су они способни да ураде.[1] Поједностављено, раст производње (БДП-а) може проистећи из већег броја ангажованих радника или веће продуктивности истих. Како пораст запослености[2], карактеристичан за послератни период, не само у Србији, није реално очекивати, раст продуктивности упослених (односно производња по радном сату) остаје главни генератор будућег економског напретка.

Нажалост, све је више показатеља да се технолошки прогрес (коме базично доприносе иновације), главни покретач раста продуктивности рада, значајно успорио. Да ли ће 21. век бити сличан 19. столећу, када је у питању раст продуктивности или БДП-а, који је просечно износио тек око 1% годишње?[3] Да ли је талас великих открића, који је комерцијализован током технолошки ‘сјајног’ 20. века, данас непоновљив у таквом обиму?

Ово многима изгледа контраинтуитивно, јер имају утисак да живимо у свету невероватних, скоро свакодневних, открића. У ствари, разлог зашто смо импресионирани релативно скромним иновацијама нашег времена је да узимамо здраво за готово иновације из прошлости.

Ако је тачна претпоставка о технолошком успоравању, онда имајући у виду снажан пад наталитета у већем делу света (са негативном реперкусијама на регрутовање нових припадника радне снаге), те убрзано старење популације (са пратећим веома неповољним последицаима по буџете држава и њихове јавне дугове), можемо очекивати драматично успоравање раста БДП-а у деценијама пред нама. Једноставно речено, (ниске) стопе раста у еврозони, САД, Јапану или Србији током пострецесионог периода (након 2009), могу постати наша ‘нова нормалност’. У ствари, можда је пред нама ‘секуларна (вековна) стагнација’, како би то амерички економиста Лари Самерс рекао.[4]

Драматично успоравање продуктивности рада

Ипак, можда ће се Србија релативно лако привићи на све извесније успоравање економског раста на глобалном нивоу. Наша земља се после стагнације 80-их, економског краха 90-их, почетка опоравка од 2000. до Велике рецесије 2008-09, суочава са фактичким одсуством раста након тога (стопа просечног раста домаћег БДП-а износи тек 0,3% у раздобљу 2009-2015). Средњорочне перспективе нису сјајне (Министарство финансија РС предвиђа да ће раст 2016. бити 1,5%, а 2017. 2%, те наредних година око 3%[5]). Оно што више забрињава је да би све јаснији знаци да је технолошки прогрес знатно успорио, и то већ од почетка овог века, могли да значе да ни дугорочне перспективе привреде Србије нису обећавајуће. Ако је утешно, ово важи за читаву планету. 

Истина, значајнији раст продуктивности може се остварити кроз усвајање приступа који су већ били успешни на другом месту, са новим технолошким, оперативних и пословним иновацијама (нпр. у малопродаји, у производњи хране кроз поболјшање ефикасности преко механизације полјопривреде, кроз иновације у здравству).

Економиста Роберт Гордон, доајен скептицизма, истакао је да просечни годишњи раст америчке производње по раднику износио 2,33% 1891-1972. Између 1972. и 1996. раст је био 1,4%, да би пао на 1,3% у периоду 2004-2012. У 2013 и 2014. раст продуктивности рада био је по 0,5%.[6] Изузетак је само период почевши од 1997, који се завршио 2003, када је интернет, е-маил и е-трговина имала снажнији утицај.[7]

Ако је ово успоравање продуктивности рада резултат трајног застоја у технолошком прогресу и иновативности у САД, односно ако је почело знатно пре рецесије, то би значило да су високе стопе раста продуктивности прошлост. То опет указује да је потенцијални раст привреде смањен. С овим су сагласне и процене америчке централне банке да је дугорочни потенцијални раст привреде тек 2% до 2,3%.[8] 

Могуће да су тзв. "техно-оптимисти" у праву, односно да је "потрошачки вишак" који стварају дигитални производи, односно разлика између цене и вредности роба и услуга за потрошаче, велика и да је раст продуктивности потцењен (нпр. цена компјутера или аутомобила данас је слична цени од пре деценију, иако су њихове перформансе неупоредиво боље). Међутим, то није ништа ново, јер се исто дешавало од 19. века (нпр. прелазак у свет са телефонима или аутомобилима). То указује да иако је раст продуктивности можда реално већи, успоравање његовог раста уопште није спорно.

Друга индустријска револуција, која се одиграла од 1870. до почетка 20. столећа подразумевала је, поред осталог: електрификацију, мотор са унутрашњим сагоревањем, револуцију у хемијској индустрији… Технологије уведене крајем 19. века учиниле су да имамо деценијама висок раст продуктивности. Оне су такође биле главни узрок снажних друштвених и економских промена.[9] Пад смртности деце је сигурно најкориснија друштвена промена у последња два века, која је ослободила жене терета, трауме и опасности од честих трудноћа. Број завршених средњошколаца у САД, који су чинили мање од десетине младих 1900. достигао је приближно 80% 1970, и био је један од главних покретача економског раста у 20. веку. Ово важи и за улазак жена у радну снагу, што је феномен након Другог светског рата, који се природно не може поновити (јер нпр. сада не могу ући деца у радну снагу).

Тзв. "Трећа индустријска револуција" (рачунари, мобилне телекомуникације, интернет, е-commerce) је већ релативно стара (око две деценије). Индикативно је да су транспортна средства и њихова брзина у суштини исти као што су били пре пола века. Доминантан комерцијални извор енергије остаје сагоревање фосилних горива (иако је фрекинг важан, он се не може поредити са отварањем нафтног доба у позном 19. веку). "Три де" штампа је тржишна ниша које је многима забава, али мало вероватно да ће изазвати револуцију у производњи. Исто важи и за аутомобиле без возача, који ће бити бити много мања промена него што су били аутомобили сами.

Једноставно, постизање раста продуктивности рада од 2% постаје много већи изазов него што је био у прошлости. Удео укупне производње од сектора са најбржим растом продуктивности има тенденцију да опада током времена, док је учешће сектора у којима је раст продуктивности спорији има тенденцију да расте. Могуће је и да ће раст продуктивности суштински нестати, јер економски допринос сектора где је он најбржи ће постати мали. Нпр. подизање продуктивности у индустрији је од много мањег значаја данас, када она генерише тек осмину америчког БДП-а. С друге стране, подизање продуктивности у бризи за немоћне и старије особе је тешко (ако не и немогуће), а те врсте услуга чине све већи део БДП-а.

Информациона револуција се поклопила, а у извесној мери и изазвала, негативне економске трендове: стагнацију медијалних реалних доходака, раст дугорочне незапослености, неправеднију расподелу дохотка између рада и капитала, те пораст неједнакост прихода од рада.[10] Пораст значаја информационих технологија је подстакао глобализацију (нпр. лакше је организовати глобалне ланце снабдевања), што је посебно утицало на снажан напредак Кине и Индије (која се појавила као значајан извозник технолошких услуга).[11]

Оно што данас имамо је дакле комбинација слабог раста и значајног повећања неједнакости. Резултат свега овога може бити мала мањина великих победника и велики број губитника. Али, такав исход би био избор, а не судбина. "Техно-феудализам" није неизбежан резултат. Сама технологија не диктира резултате. То раде политичке и интелектуалне елите, које нису нужно наклоњене интересима капиталиста. У ствари, можда ће управо дигитална револуција, која није дала снажан подстицај расту укупне продуктивности, због великог значаја друштвених мрежа бити катализатор друштвених промена које би водиле ка већој редистрибуцији.

Кретање продуктивности рада у Србији

Све до осамдесетих раст броја запослених у Србији био је веома снажан; нпр. скоро је учетворостручен број радника у непољопривредном сектору Србије између 1950. и 1989! Индикативно је да је број радника у српској индустрији (поред прерађивачке индустрије, укључена је енергетика и рударство) средином 2015. тек око 350 хиљада, колико је износио и крајем 50-их.[12]

У периоду 1955-2011. Србија је остварила скроман раст БДП од 2,3% просечно годишње, уз раст запослености од 1,6% и раст продуктивности рада од само 0,7% просечно годишње. Релативно брз послератни економски развој постигнут је индустријализацијом и електрификацијом. Већ почетком шесдесетих година удео индустрије у БДП-у је надмашио удео пољопривреде, а не много касније и број радника премашио је број сељака. У другој половини 50-их, при стопи раста БДП-а од 9,1%, запосленост је расла по фантастичној стопи од 7,4%. Продуктивност рада је расла по скромној стопи (1,6%) упркос чињеници да се радило о великим капитално-интензивним инвестицијама.

Током 60-их стопа раста продуктивности је удвостручена, али је цена за њено повећање била раст незапослености, уз пад стопе раста запошљавања на 2,9%. Седамдесетих је убрзано запошљавање, уз успоравање раста продуктивности, а све ово су пратила велика инвестициона улагања финансирана спољним задуживањем. Немогућност да се настави са задуживањем, тачније потреба да се сервисира постојећи ниво дуга утицала је на пад увоза, а преко пада увоза и на пад стандарда грађана, као и увозно-зависних активности. При просечном смањивању БДП-а од 0,3% број запослених лица је повећаван по 1,4% просечно годишње, те је продуктивност рада смањивана по 1,7% годишње током 80-их (те су гомилани су вишкови радника по предузећима).

Много озбиљнији проблем настао је са падом економске активности током деведесетих година, а 1993. посебно: у кратком року је дошло до обрушавања економских активности које није било праћено отпуштањем новостворених вишкова запослених. Током 90-их запосленост је смањивана по стопи од 1,1%. Вишак запослених, под претпоставком да је након 1980. продуктивност рада имала просечну годишњу стопу раста од 2%, је већ 1989. био око 600 хиљада, да би достигао максимум 1993. (1,5 милиона), те да би 2000. завршили са вишком запослених од 1,4 милиона лица.

Након 2000. остварен је просечан раст БДП-а од око 3% годишње, што је при смањивању броја запослених од 1,6% утицало на изузетно висок раст продуктивности од 4,8% годишње (од 2000. до 2008. просечан раст продуктивности износио је 5,5%). Раст продуктивности у домаћој прерађивачкој индустрији у последњих деценију и по је износио преко 100% кумулативно, али је био последица пада запослености, а не раста производње.

У 2011. у односу на 1980, БДП је био мањи за 29,3%, запосленост за 13,5%, а продуктивност рада за 18,4%. Ниво БДП-а био је упоредив је са нивоом из 1974, запосленост са 1976, а продуктивност рада са 1970. Током 2012-15. није се десила битнија промена (кумулативно БДП је опао за скоро 2%, запосленост се благо смањује из године у годину, док продуктивност рада минимално расте), тако ‘да смо и даље у раним 70-им’.

На нивоу целе привреде продуктивност рада у Србији је повећана за 66,7% у периоду 2000-2012, што даје изузетно високу просечну годишњу стопу раста од 4,3%. Нажалост, она је последица изузетно ниске продуктивности из 2000. и отпуштања радника. Пад броја запослених био је 17,4% (а раст БДП 37,6%). Уколико у укупан број запослених унесемо и процењени број индивидуалних пољопривредника, који је према подацима УНЦТАД-а смањен са 957 на 563 хиљаде, долазимо до смањења броја запослених лица за четвртину и раста укупне продуктивности рада за чак 83% (5,2% просечно годишње).

Оно што је интересантно је да је раст продуктивности, мерен променом БДП-а по запосленом, у Србији био знатно бржи него у било којој развијеној земљи током кризе. При паду броја запослених за 18%, и расту БДП-а у текућим доларима по куповној снази за 14,5%, БДП по запосленом је од 2008. до 2012. у Србији повећан за 39,8%, док је највећи раст међу развијеним земљама био у Шпанији (плус од 18,3%). Најбржи раст продуктивности је имао као последицу повећање српске продуктивности са 32,9% просечне у развијеним земљама 2008, на 41,9% 2012. (у 2002. Србија је имала тачно четвртину просечне продуктивности у развијеним земљама).[13]

Ако посматрамо податке за 2011. године (БДП по куповној моћи) Србија има око 37 хиљада долара годишње по запосленом и нижу продуктивност рада остварују само у Македонији и Албанији у Европи. БиХ и Црна Гора су незнатно изнад Србије по овом показатељу, Хрватска је била боља за преко 50%, а Словенија за 70%.

Суморне перспективе Србије

У Србији је продуктивност рада снажно расла након 2000, и то највећим делом захваљући паду број запослених, па тек расту БДП-а. Током Велике рецесије (2008-09) пад запослених, и поред пада БДП, утицао је на даљи раст продуктивности (БДП по запосленом је растао). Продуктивност рада је посебно интезивно расла 2004. (скоро 14%) и 2010. (близу 11%). У 2012. продуктивност рада је била већа за чак 72% у односу на 2002. Током 2013, 2014 и 2015. БДП је благо пао у кумулативу, док се запосленост нешто брже смањивала, што указује да се продуктивност рада спорије повећала. Генерално, кључ раста продуктивности био је у отпуштању радника, које су имали добрим делом фиктивне послове.

Србија има неповољнију демографску структуру, неповољнију и од индустријски развијених земаља. Удео радне снаге снажно пада, док се истовремено смањује и укупна популација, и то за пола процента годишње у просеку. Оно што би могло да погура домаћу продуктивност је све мања расположивост радне снаге, која ће доћи до изражаја 20-их година овога века, када ће стопа незапослености извесно пасти испод просека ЕУ, под условом да Србија оствари скроман просечни привредни раст од 1% до 2% годишње.   

Како се Србија суочава са падом расположивих људи у радном добу (због негативног природног прираштаја и емиграције), у одсуству имиграције, остају нам две могућности за привредни раст. Прва је да се повећа број запослених, што је нереално, а друга је раст продуктивности. Спровођење тзв. структурних реформи током 2015. и 2016. ће додатно подстаћи рат продуктивности, на уштрб радника који ће изгубити посао. Наиме, у нешто преко 500 предузећа којима се спрема банкротство упослено је 92 хиљаде радника, од којих би око десетина могла да сачува посао. Не треба бити много разборит па уочити да ће минимално смањивање привредне активности, уз отпуштање око 80 хиљада запослених, на папиру донети значајан раст продуктивности, као што је то било у првих осам година овога века.

***

Златно доба је завршено

Многа од највећих културних и технолошких достигнућа догодили су се између 1945. и 1971, током ‘Golden Quarter’. Прогрес успорава, а једно од објашњења је да златно доба је једноставно резултат економског раста, односно технолошког успона услед Другог светског рата. Ипак, пеницилин, млазни мотор, нуклеарна бомба су били у фази развоја пре рата. Извесно, сукоби подстичу иновације, и Хладни рат је одиграо своју улогу. [14]

Cowen (2011) тврди да је напредак успорио јер је "ниско-висеће воће' већ убрано. Дакле, плодови неискоришћеног земљишта, масовног образовања, капитализација научних открића из 19. века се већ десила. Прелазак из авиона 30-их до млазних 60-их је био лакши него од данашњег авиона на неки попут новог Цонцорда. Аполло готово сигурно не би могао да се догоди данас, због високог ризика по безбедност, а и Боинг је преузео огроман ризик када је развио 747 шездесетих, коме је од модела до комерцијализације требало само пет година. [15]

И Нобеловац Кругман (2009) примећује да темпо промена успорава из генерације у генерацију.[16] На успоравање технолошког прогреса јасно указују све спорије стопе раста продуктивности рада у најразвијенијим земљама након 1960. 


[1] JOSH ZUMBRUN, 2015. ‘Whatever Happened to 4% Growth? And Could Jeb Bush Bring It Back?’ Jun 15, 2015 WSJ. blogs.wsj.com/economics/2015/06/15/what-ever-happened-to-4-growth-and-could-jeb-bush-bring-it-back/ 

[2] У последњих пола века годишњи просечни раст становништва планете од 1,6% подстакао је снажно повећање расположиве радне снаге, те и убрзани раст БДП-а у многим земљама у развоју. Међутим, како се раст становништва снажно успорава, просечан годишњи раст запослености у земљама у развоју се очекује да опадне са 1,9% на тек 0,4%, док је слика за индустријски развијене земље још суморнија. .

[3] На 19. век тренутно нас подсећају и веома ниске стопе инфлације и често негативне реалне камате..

[6] Од 1972. до 2012. раст продуктивности рада је просечно износио тек 1,55%. .

[7] Иначе, продуктивност рада је под снажним утицајем пословних циклуса. Када економија почиње опоравак фирме оклевају да запошљавају нове раднике, што подиже продуктивност, јер се раст производње постиже са постојећим радницима. Ипак, како се опоравак наставља предузећа почињу запошљавање, што успорава раст продуктивности.

[8] Grand Central: U.S. Productivity Slowdown Lurks as Wildcard on Fed Meeting Day. 17.6.2015. WSJ.

http://blogs.wsj.com/economics/2015/06/17/grand-central-u-s-productivity-slowdown-lurks-as-wildcard-on-fed-meeting-day/

[9] Древни Римљанин би прилично добро разумео начин живота у САД око 1840, док би открио да је Америка 1940. свет изван његове маште..

[10] ‘Skills-biased’ технолошке промене последица су потражње и стимулација које се нуде високо квалификованим радницима (нпр. софтверским програмерим). И вредност интелектуалне својине, такође, расте..

[11] Martin Wolf, 2015. Same as It Ever Was-Why the Techno-optimists Are Wrong. Foreign Affairs, July/August 2015 Issue.

[12] Иначе, број запослених у индустрији Србије је бележио снажан раст од краја 40-их, а 1990. износио је један милион..

[13] Индикативно је да је до Велике рецесије Србија имала спори релативан раст продуктивности у односу на Словенију: продуктивност је порасла са 39% словеначке 2002. на 44,5% 2008. Већ 2012. достигли смо 60% словеначке продуктивности.

[14] Michael Hanlon, 2014. Why has human progress ground to a halt, AEON, December 3, 2014. http://aeon.co/magazine/science/why-has-human-progress-ground-to-a-halt/

[15] The Great Stagnation: How America Ate All the Low-Hanging Fruit of Modern History, Got Sick, and Will (Eventually) Feel Better, Tyler Cowen 2011. Dutton Adult, US. http://digamo.free.fr/cowen11.pdf

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]