Александар Мезјајев: Нирнберг и историја која траје

„Прошлост  треба познавати не зато што је она прошла, већ зато
да, одлазећи, не би  избрисала своје последице“.

(В.О-Кључевски)

Двадесетог новембра навршава се 65 година од почетка рада Нирнбершког трибунала. Управо тог дана је почео  први велики међународни судски процес, који је окончан након једанаест месеци осудом на смрт дванаесторице главних ратних злочинаца фашистичке Немачке.

Међутим у, рекло би се, тако добро познатом догађају какав је Нирнбершки процес,  још увек остају „беле мрље“ или добро организовани стереотипи. На пример, данас се мало ко сећа да је трибунал био створен на инсистирање управо СССР, да би се опонирало савезничком ставу. Рецимо, премијер Британије Винстон Черчил је у више наврата тврдио да нацистичко руководство треба да буде кажњено без суђења.  Истог става су биле и САД. У марту 1943. године државни секретар САД је у присуству амбасадора Британије изјавио  да треба „физички уништити  целокупно фашистичко руководство“. Већ у јулу 1944. године генерал Двајт Ајзенхауер је предложио да се стрељају представници непријатељског руководства „при покушају бекства“. Тадашњи председник САД Френклин Рузвелт у потпуности је делио такав став.[1]

Другачија је била позиција  СССР.  Захтев за стварање Међународног војног трибунала садржао се још у изјави совјетске владе од 14. oктобра 1942. године  „О одговорности хитлеровских освајача и њихових помагача за злодела која су извршили у окупираним земљама Европе“.  Борба  ставова настављена је све до Јалтинске конференције! Тек су напори Јосифа Висарионовича Стаљина приморали западне „демократе“ да пристану на одржавање судског процеса.

Упорност наших англо-саксонских савезника у њиховој идеји о уништењу највишег војног и политичког руководства фашистичке Немачке без суђења и истраге објашњавана је не толико њиховом крвожедношћу, већ такође и сасвим основаном бојазношћу да за време јавних саслушања могу бити предочени докази о извршењу ратних злочина, које су они сами починили. Дрезден, Хирошима, Нагасаки – само су најпознатији у том низу. Наши савезници имали су и озбиљније разлоге за бојазан од  предочавања чињеница да су сами финансирали хитлеровску ратну машинерију и провоцирали напад на Совјетски Савез. С тим у вези веома је  индикативна чињеница, да су се на оптуженичкој клупи нашли, уопште узев, не највећи  злочинци (Хитлер, Химлер и Гебелс, као што је познато, избегли су суђење), већ управо они, који чак нису ни покушавали да побегну (осим Кателбрунера), или они, који су директно ишли у сусрет англо-америчкој војсци.  Не треба занемарити ни чињеницу  да је на самом Нирнбершком трибуналу ослобођен министар за војну економију и председник Рајхсбанке Алберт Шпер. А он је ослобођен управо захваљујући англо-америчким гласовима (као што је познато, судија представник СССР И.Т.Никитченко је гласао против те одлуке).[2]  Те чињенице још треба осмислити у њиховом пуном значењу.

Сада многи говоре о томе да је Нирнберг – догађај из далеке прошлости.  Али, да ли тај догађај, безусловно историјски, има и још неке последице у нашем данашњем животу? Да, и таквих је последица много. Ако говоримо о међународно-правним последицама, у првом реду треба навести проблем такозваног „Тајног протокола“  уз Споразум о ненападању између СССР и Немачке од 23. aвгуста 1939. године (познатијем као „Пакт Молотов – Рибентроп“) и проблем Катиња. Оба ова питања су по први пут на високом међународном нивоу покренута управо у време Нирнбершког трибунала.

Совјетски тужилац Р.Руденко је 14. фебруара 1946. године предочио доказе о кривици фашиста за стрељања у Катињу.[3] Без обзира на очигледно кршење Статута трибунала о усвајању  извештаја владиних комисија[4], без предочавања доказа, управо  је англо-франко-америчка већина у суду дозволила адвокату Геринга да  позове „сведоке“ стрељања у Катињу, које су учиниле, тобоже, совјетске власти. И не чуди што је западна већина суда на крају одлучила да је кривица била „недовољно убедљиво доказана“.[5]

Ништа мање значајан ударац по историји, а то значи и по нашем народу у Нирнбергу, било је подношење „доказа“ о закључивању такозваног „тајног протокола“ уз Пакт из 1939. године. Одмах након објављивања хладног рата први озбиљнији пуцањ дошао је управо од стране западних судија на Нирнбершком процесу, који су допустили разматрање те провокације.[6]

Наредни ударац  по Нирнбершким принципима данас је одлука Европског суда за права човека у процесу против В.М.Кононова. Већином гласова, која се састоји, између осталог, од гласова земаља хитлеровске колиције  обрасца из 1940-их година, а такође њихових духовних наследника у лику НАТО, Европски суд је, у суштини, поништио оправданост  партизанске борбе против фашизма. Као што видимо, Нирнберг је актуелан и данас!

Међународни кривични трибунали данас, који су били створени за, тобоже, кажњавање главних криваца за извршење ратних злочина у бившој Југославији и Руанди, сматрају себе правним наследником Нирнберга. Али они на то немају права! Ових дана је у Москву, на конференцију посвећену Нирнбершком процесу, коју су организовале важне руске научне институције, позван главни тужилац Међународног трибунала за бившу Југославију (МТБЈ) Серж Брамерц. Тај позив је резултат или неопростивог незнања, или отворена провокација. 

Трибунал за бившу Југославију створен је  као наставак рата против земаља региона. Он и није био замишљен као правни наследник Нирнберга из једног простог разлога: за разлику од Нирнбершког трибунала, МТБЈ чак нема јурисдикцију која се односи на злочине против мира! Испада да МТБЈ суди онима који су ратовали, а нису му важни они који су рат почели. Уосталом, творци МТБЈ су одлично знали ко је организовао и ко почео рат, па су зато и скресали јурисдикцију трибунала на тако сраман начин. Као изазов делатности МТБЈ ове године су државе света усвојиле допуну Статуту Међународног кривичног суда, која се тиче квалификације „агресије“. И поново је  та квалификација била усвојена у кусом облику због блокаде од стране истих тих САД, Британије и других главних агресора тог истог света.

То је Нирнберг данас... Али очигледно да ће и сутра ти проблеми  доносити своје отровне плодове. Данас се у Европском суду за права човека разматра међудржавна жалба „Пољска против Русије“. Погодите о чему је она? Наравно, о Катињу. Погодите који су захтеви Пољака? Наравно, новчана компензација! И захтев Пољака је такав, да ће ако добије спор, сваки грађанин Русије то осетити на себи, зато што  та накнада чини веома суштински део руског годишњег буџета!

Један од идеолога нацизма, А.Розенберг, који је у Нирнбергу осуђен на смртну казну, а био је на  функцији „министра окупираних источних области“, изнео је поуку: „Лишите народ његове историје и већ након две генерације он ће се претворити у послушне робове“.

На жалост, предмет Кононова и катињски случај у Европском суду за права човека карике су у истом ланцу у разарању наслеђа Нирнберга. На тај начин, специјалну операцију фашиста против наше историје, а значи и против нашег народа, успешно настављају данашњи духовни наследници нацизма.

(Фонд стратешке културе)

[1] Види: Д.Ирвинг, «Нирнберг: последња битка», М. Јауза. 2005 (посебно види главу 1 - «Глава, у којој Стаљин говори «њет» убиствима».

[2] Види: Посебно мишљење члана Међународног војног трибунала од стране СССР // Нирнбершки процес. Збирка материјала у 8 томова, том 6, М.,  Правна литература. 1999. С. 722-727.

[3] Види стенограм заседања НТ од 14. фебруара 1946. године: http://www.nizkor.org/hweb/imt/tgmwc/tgmwc-07/tgmwc-07-59-07.shtml

[4] Члан 21 Статута Нирнбершког трибунала гласи: «Трибунал ће без доказа усвајати званична владина документа … укључујући документа комитета, створених у различитим савезничким државама у истрази против ратних злочина“..

[5] Детаљније види: Мухин Ј.А., Главна антируска подлост. М. Јауза-Пресс. 2010. С.280-303.

[6] Детаљније види: Кунгуров А., Тајни Протоколи или ко је фалсификовао Пакт Молотов-Рибентроп?  М. Ексмо. Алгоритам. 2009.