Ана Филимонова: Руководство СПЦ срља у раскол

Деветнаестог новембра 2010. године завршено је ванредно заседање архијерејског сабора СПЦ. Сабор је донео неколико одлука са далекосежним, не само религиозним, него и политичким последицама: формирање Крушевачке и подела највеће Београдско-карловачке епархије; нов начин организовања цркве у Јужној Америци, формирање комитета за припреме празновања годишњице закључивања Миланског едикта 2013. године; лишавање чина владике Рашко-призренског Артемија.

Уместо канонског, живог и здравог епископа Рашко-призренског Артемија, за шефа епархије постављен је претходни епископ Липљански Теодосије (Шибалић). Наименовање је само по себи у колизији са канонима, са Статутом СПЦ и црквеним правом, којим се забрањује да се поред живог и здравог епископа на тај положај именује друго лице. Али шеф ЦПС се одлучио на такав корак, изазвавши самим тим веома тешку по својим историјским последицама појаву – раскол Српске православне цркве.

Епископ Артемије био је заједно са својом паством у најсуровијим годинама искушења – војне аагресије НАТО; прогона и погрома Срба Косова и Метохије, разарања православних светиња и, најзад, проглашења независности Косова. Његова борба за православље, за православне светиње, за српски народ, а такође против независности Косова, била је нашироко позната свету, од Америке до Аустралије.

Након антисрпских погрома 2004. године епископ Артемије је изнео оптужбу против четири земље НАТО за разарање косовских православих светиња и тврдио, да они који су их рушили не могу и да их обнављају (како је то стајало у Меморандуму Савета Европе о обнављању порушених светиња).

У свом говору неколико дана пре проглашења независности Косова, 12. фебруара 2008. године, он је упозоравао, да су се балкански регион, Европа и свет у целини суочуили са агресивном методиком стварања на територији независне, суверене државе – Србије – „џихадијско-терористичке освајачке администрације у Приштини“. Воља за отпором српског народа толико је угушена, истицао је еписикоп, да су апологети антисрпске политике веровали: своје циљеве они ће постићи, Срби ће се повити и неће пружити никакав отпор, неће се обазирати ни на какве потезе противника. Владика Артемије је са тугом наглашавао да је „много пута слушао, како је низ српских политичара, чија имена је наводио јавно, износио уверавања, да ће српски одговор на агресију и окупацију бити знатно слабији, него у случају било које друге независне државе“, те стога Вашингтон тако чврсто верује, да ће се „српска армија моћи држати на краткој узди“.

Позиција владике сводила се на то да се не смеју допуштати напади на веру, на државу и народ, да криза владе не треба да паралише способности Срба да се супроставе намерама противника, Срби нису дужни да постану лак залогај, или ће их проклети будућа поколења. Епископ је позивао да се „заведе ред у народном дому“ и убеђивао, да нелегална окупација дела српске свете Отаџбине, тачније, безбожна агресија, не може и бити победнник на крају. Мир и безбедност, сматра владика Артемије, могу донети једино принципи права, морала и мирне коегзистенције. Али у резултату окупације српски народ ће, упозоравао је он, истрпети још веома много бола.

Уочи проглашења независности Косова владика је био једини који је позивао да се предузму државне мере у циљу заштите уставног поретка, територијалне целовитости и суверенитета земље – да се прекину међустраначке распре и формира влада националног спаса; да се не потписију никакви споразуми ни са организацијама, ни са државама, које представљају опасност по суверенитет Србије; да се упуте у заштиту српских структура управе, православних светиња и православног живља, у складу са српским Уставом, Повељом ОУН, Завршним Хелсиншким актом и Резолуцијом СБ ОУН 1244 армијске и полицијске снаге; да се за помоћ обрати Русији; да се позову посматрачи из пријатељских земаља ради фиксирања случајева диверзантско-терористичких напада од стране нелегалних формација у циљу да се онемогући легална одбрана; да се мобилишу све друштвене снаге Србије у циљу супротстављања било каквом насиљу[1].

Владика Артемије увек је био на оштрици одбране Косова и Метохије, управо се он противио посети потпредседника САД Џ. Бајдена манастиру Високи Дечани, што је представљало врхунац цинизма према Србима. Он је такође увек иступао и иступа као непомирљиви противник новина у богослужби, потивник је екуменизма, папизма и глобализма.

Притисак на владику Артемија одвијао се у неколико етапа: у мају 2010. године он је уклоњен са службе под изговором „одласка у пензију“ – након 33-годишње службе на Косову и Метохији (13 година као игуман манастира Црна Река, годину као професор у Призрену и 19 година као владика Рашко-призренски). Затим је против владике покренута вишемесечна кампања у медијима, пуна лажи и клевета, пре свега, за финансијске малверзације. Црквене власти су са своје стране игнорисале све народне петиције и протесте у одбрану Артемија, против екуменизма и посете папе, називајући протестанте „хулиганима и мафијом“. Најзад, у новембру 2010. године уследило је лишавање владике и чина.

Ова мера наговештава јасно декларисање курса новог руководства СПЦ, усмереног у правцу пружања подршке владајућој коалицији Србије за „меко признавање“ независности Косова. Са одузимањем чина владики Артемију минира се и последњи црквено-духовни ослонац за заштиту српског становништва, православних светиња и, у целини, Косова и Метохије као саставног дела Србије. Антидржавна, антинационална линија Вашингтон-Брисел-режим Бориса Тадића, и сада придружено им руководство СПЦ, почистила је са свог пута и владику Артемија као оваплоћење борбе, пре свега духовне, за национално-државне интересе српског народа, па и само питање о заштити Косова и Метохије, српског суверенитета и независности.

_______________________

[1] Конференцију за новинаре Епархије Рашко-призренске, 12. фебруар 2008 // Ресурс доступа http://www.svetigora.com/node/3199

Извор: Фонд стратешке културе – Москва (http://srb.fondsk.ru)

Превод: Рајко Досковић