понедељак, 19. април 2021.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Андреј Ивањи: Све је толико једноставно
Хроника

Андреј Ивањи: Све је толико једноставно

PDF Штампа Ел. пошта
среда, 03. март 2021.

 Првог марта званично је почео процес под називом "Међустраначки дијалог". Између странака на власти и странака у опозицији посредују представници Европког парламента. До принудног дијалога под арбитражом ЕУ је дошло због тога што је један део опозиције бојкотовао претходне парламентарне изборе, други део опозиције није успео да пређе ни цензус смањен на 3 одсто, па сада Народна скупштина претендента на чланство у ЕУ Србије наликује парламенту Северне Кореје.

Почетак "Међустраначког дијалога" треба схватити као званичан почетак кампање за редовне председничке и београдске и ванредне парламентране изборе који би требало да се одрже на пролеће 2022. Осим ако власт не процени да јој више одоговара неки други термин.

Самим тим што је до оваквог кризног дијалога дошло, власт је дефакто признала да нешто у српском политичком систему који се формално води као "парламентарна демократија" није у реду. То је сићушна победа опозиционих странака које су бојкотовале изборе.

Да и то мало победе не би прокоцкале, опозиционе партије би требало да се договоре, а још увек нису, око заједничких услова за своје учешће на тројним изборима и ко ће их представљати у дијалогу. Ти услови би требало да буду јасно дефинисани, једноставни и реални, да би се придобила преко потребна наклоност представника ЕУ. Од дијалога опозоционе партије не би требало да праве козачку скупштину, већ да покажу минимум јединства и међусобног поверења и делегирају двоје-троје по могућности хладнокрвних представника правничког ума који ће показати вољу за разговор.

Реални захтеви би били: Равноправна заступљеност свих политичких партија на свим телевизијама са националном фреквенцијом; забрана функционерске кампање и злоупотребе државних ресурса у партијске сврхе; формирање мешовите комисије која би надгледала спровођење договореног и законитост комплетног изборног процеса, а у којој би био и један представник ЕУ, кад већ Европа мора да посредују у комуникацији између српске власти и српске опозиције.

Са једне стране српског политичког спектра маршира монолитна колона сабијена иза Александра Вучића, са разгранатом партијском инфраструктуром, армијом активиста и батинаша које (за сада) држи на ланцу и неограниченим финансијским средствима

Нереални захтеви, типа формирање некаквог министратства за изборе, представницима власти само могу да олакшају да минирају дијалог и за то окриве опозицију, а и доводе у питање сувислост опозиционих стратега.

Чак и да напредњачка власт пристане на ове или сличне изборне услове и да не покушава на сваком кораку да минира договорено, уколико нешто буде договорено, то још ни изблиза не значи да би грађани Србије одушевљено похрлили на бирачка места да свој глас дају Ђиласу, Јеремићу, Обрадовићу, Лутовцу, Тадићу, Живковићу... & Цо. и неком имагинарном председничком кандидату, рецимо Ђорђу Вукадиновићу, иза кога би стале све опозиционе партије.

Са једне стране српског политичког спектра маршира монолитна колона сабијена иза Александра Вучића, са разгранатом партијском инфраструктуром, армијом активиста и батинаша које (за сада) држи на ланцу и неограниченим финансијским средствима.

Са друге стране се налазе опзиционе партије чију су репутацију искасапили масовни медији под контролом СНС-а, од којих многе немају никакву инсфраструктуру и практично се састоје од својих пресујетних лидера, немају ни чету активиста и готово да не располажу било каквим озбиљнијим финансијским средствима

Са друге стране се налазе опзиционе партије чију су репутацију искасапили масовни медији под контролом СНС-а, од којих многе немају никакву инсфраструктуру и практично се састоје од својих пресујетних лидера, немају ни чету активиста и готово да не располажу било каквим озбиљнијим финансијским средствима.

Са једне стране бирачког спектра налазе се мотивисани бирачи којима ова власт обезбеђује веће или мање привилигије, или су их убедили да је Вучић српски месија, а Ђилас отеловљење сотоне у Србији.

Са друге стране се налазе бирачи којима се Вучић и вулини или они млађани скупштински напредњачки војници буквално гаде, јер изазивају тешко сварљив осећај срамоте и презира, који препознају клептократску и криминалну суштину напредњачке власти, али који због избора недовољно убедљивих алтернатива нису довољно мотивисани да се одвуку до бирачких места.

Баш као што је након деветогодишње напредњачке власти једноставно извући закључак да ће репресија режима пропорционално расти паду популарности Александа Вучића и СНС-а. "Међустраначки дијалог" ту му дође тек као једна представа на малој сцени српског политичког апсурда која се игра за пробрану публику

До њих би опозиционе партије и покрети некако морали да продру, да их убеде да желе и могу нешто да промене и да их извуку на биралишта или на улице, већ према томе како се "Међустраначки дијалог" буде завршио или спроводио.

Има ту безброј нијанси и финеса, у друштву постоји велики потенцијал за неочекиване и неконтролисане обрте, али је у суштини све баш овако једноставно постављено.

Баш као што је након деветогодишње напредњачке власти једноставно извући закључак да ће репресија режима пропорционално расти паду популарности Александа Вучића и СНС-а. "Међустраначки дијалог" ту му дође тек као једна представа на малој сцени српског политичког апсурда која се игра за пробрану публику.

(Време)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће ЕУ признати руску и кинеску вакцину против коронавируса?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер