Биљана Степановић: Два корисна предлога за опозицију - да избегнемо непалски случај

Непалски је случај врло поучан и врло упозоравајући, ако је овим радикалским мозговима остала мрвица разума у глави.

Власт Александра Вучића тешко је уздрмана политичком кризом која траје већ 10 месеци. Њу уопште не могу да сачувају тенкови који већ данима раскопавају асфалт по Новом Београду, а још мање хеликоптери и авиони који прелећу непрестано изнад центра града, као никад до сад. То је само манифестација његовог страха и покушај плашења грађана.

Стално заоштравање сукоба уместо политичког дијалога може лако да доведе земљу до ситуације коју смо могли да видимо у Непалу. Вучић ће, треба се надати, на крају морати да прихвати захтев за ванредне изборе. Зна то и он, па повећава минималце и пензије, појефтињује намирнице по продавницама, обећава канализацију, још да претвори воду у вино.

Зато би, ако је дозвољено предложити, и опозиција морала да се припрема за изборе и то под условима који сигурно не могу да буду поштени. Никад под напредњацима нису ни били, а сад поготову неће бити. Прича о ревизији бирачких спискова у овом тренутку и под овим условима је узалудна јер се то, да будемо искрени, не може спровести у року краћем од годину дана, ако уопште почне и то колико сутра. А неће.

Треба се, дакле, концентрисати на оно што је остварљиво, а што би режиму значајно сузило маневарски простор за крађе и манипулације. Ти захтеви морају да буду једноставни и лако проверљиви, за разлику од приче о бирачким списковима, где се налази бар милион спорних грађана који нису у земљи, па надаље.

Разумне захтеве ће сигурно подржати и европски политичари, којима је очигледно све теже да игноришу сцене из Србије где се власт месецима обрачунава са демонстрантима уз помоћ полиције, али и својих фаланги. Идеална прилика за то била је током обраћања дела српске опозиције у Стразбуру пред посланицима Европског парламента, али она нажалост није искоришћена. Оно што је речено јесте добро, али је било добро да су изнети и конкретни захтеви око наредних избора.

Прво и основно, зашто се не би тражило електронско очитавање личних карата или пасоша на свим бирачким местима? Тиме се процедура убрзава и сужава се простор за манипулације, јер више неће бити могуће да се у одсуству контролора опозиције на бирачком месту убаце листићи рецимо мртвих душа или неисцрпног резервоара дијаспоре.

Како? Па тако што може да се убаци листић само ако је на бирачком месту електронски очитана лична карта, односно, неће бити могуће да „неко“, ако рецимо опозициони контролор изађе да попуши цигарету или телефонира, убаци „пар листића“ са заокруженим бројем 1. Него на крају дана, колико има очитаних докумената, толико у кутијама мора бити листића. Ни један више.

Поред тога, треба тражити радикално смањење броја бирачких места: изговор да би то довело до великих гужви на биралиштима једноставно не стоји, јер би се због електронског очитавања личних карата убрзало и гласање, пошто више не морају да се окрећу папирни спискови и бирачи потписују, што узима пуно времена.

На тај начин би се смањио проблем обезбеђивања контролора за опозицију, који је сад драматичан. Ако имамо око 8.300 бирачких места, на сваком треба да буде по два контролора из једне листе. Ако имамо само две опозиционе листе, треба да обезбеде око 33.000 људи, а то су скоро три дивизије.

Познато је да су контролори најслабија тачка опозиције. Она нема те три дивизије обучених, мотивисаних, непоткупљивих контролора, способних да се боре и спречавају малверзације на бирачким местима. Посебно у наелектрисаној атмосфери која ће овога пута бити већа него икад.

Многа места су на ранијим изборима била непокривена или слабо покривена, идеална за малверзације које нема ко ни да види, ни да спречи. Ако би се преполовио број изборних места, преполовио би се и број потребних контролора.

Власт нимало случајно дестимулише контролоре мизерном накнадом за рад у одбору од свега 3.000 динара (то је посао који захтева ангажовање од 6 ујутру до 23х увече, уз додатно време за обуку), а то је дупло ниже него што износи минималац за тај број сати. Власт, знамо, има начина да и своје и контролоре опозиције „додатно стимулише“.

Смањењем броја биралишта би се, без додатног трошка за буџет, омогућило да се надокнада за рад чланова одбор повећа са 3.000 на 6.000 динара, односно да буде бар на нивоу минималца за проведено време.

А опозиција је за протекле изборе урадила управо супротно – тражила је повећање броја изборних места у Београду за додатних 85, како би се наводно смањиле гужве. Власт је то једва дочекала и брже боље испунила.

Напредњаци имају све податке и ништа не раде напамет. Знају тачно како се где гласало, ко из дијаспоре годинама не гласа а води се у бирачком списку, на којим местима опозиција обично нема контролоре или где су контролори непоуздани и немотивисани, односно где су малверзације најлакше, па се тако и организују. Не треба их потцењивати, они се изборним инжењерингом озбиљно баве и захваљујући томе обезбеђују победу и пре самог дана гласања.

Поменути предлози су једноставни и разумљиви и велика је шанса да би их подржали и европски политичари који су већ почели да се комешају пред све већим ауторитарним понашањем Александра Вучића. Те захтеве, који би рецимо добили подршку из Европе, власт не може да одбаци. Како неко може да одбије електронско очитавање личних карата, уместо бесконачног превртања папира са списковима, кад се на сва уста хвали дигитализацијом? Како се може избећи смањивање броја бирачких места када је, ако ништа друго, због све мањег броја становника број бирача мањи за 30% него 1990. године, када су формирана садашња бирачка места.

Зато би опозиција на томе требало да инсистира као минимуму минимума који власт мора да омогући, ако хоће изборе. То јој није лако, јер би се ударило по кључним механизмима изборне крађе до које долази, да поновимо, понајвише зато што нема адекватне контроле. Јасно је да медије Вучић никад неће пустити, али ови захтеви су такви да против њих нема аргумената, посебно пред европском јавношћу.

Сад је тренутак да се то тражи. Најбољи начин за излазак из ове дубоке друштвене кризе су избори. Други сценарио нико не би волео да види, посебно не после слика из Непала. Нико не сме да гине да би неко на силу задржао власт, новац и привилегије. Евентуалне жртве би сигурно биле тај окидач чијих последица и напредњачка власт треба да се плаши. Упркос овом вишедневном сајму тенковске гвожђурије.

(Н1)