Биљана Степановић: Снађите се сами, то је ваљда јасно

Идућа година биће „година великих неизвесности“, како су навели из Фискалног савета, једине преостале независне контролне институције у земљи, а и без њега то слутимо и сами. Да неће бити добро, то сви схватамо, само је питање колико ће бити лоше. Пре свега у приватном сектору, где се не зна да ли је теже послодавцима или запосленима.

Плате у јавном сектору повећане су 10 одсто ове године, најављује се и ново повећање од пет одсто од априла, иако за то уопште нема новца при оволиком дефициту буџета. Тако се јаз између приватног и јавног сектора даље повећава (плате у јавном сектору су веће за око 20 одсто него у приватном), а тиме и могући антагонизам ове две категорије. Притом, цео јавни сектор не може се ставити у исти кош. Највећи удар трпе здравствени радници, па за њима просветни, и они свакако нису исто што и разни чиновници који седе по канцеларијама на смену, и војска или полиција у коју је несразмерно много улагано.

Дакле, промишљена и разумна власт би и повећавала и помагала селективно: онима којима је то оправдано и неопходно, уместо да са неба баца чувени „хеликоптер мани“ па ко ухвати.

У здравство се, рецимо, на почетку короне улагало наврат-нанос у паници и стихијски. Не знамо ни шта је куповано ни колико је плаћано, председник је јавно говорио да ће да плаћа у кешу (одакле кеш и зашто?) и чак да ће сам да иде и да товари респираторе у авионе. Шта је на крају натоварио и колико је платио, морали смо сазнати, али нисмо.

Онда се испоставило да немамо ни довољно лекара да рукују респираторима. Лако је набавити машину, али шта ћемо са људским ресурсима? И ово здравствених радника што је (пре)остало, раубује се немилице, уместо да се донесу смислене мере које би важиле за све без изузетка и које ће људи поштовати јер виде да власт зна шта ради и не ради само у свом интересу, него пре свега у интересу грађана.

А радило се супротно. Прво смо сви закључани, старији људи без икаквог смисла стављени у режим који се може мерити са затворским, да би нам онда хулигани палили бакље над главама, играле се утакмице и спроводили избори. Летошњи покушај да нас опет затворе умало није изазвао револуцију, а направио је „само“ побуну и насиље власти. Онда опет ништа, корона је пре месец дана експлодирала, Kризни штаб се до крајности искомпромитовао, нове мере су донете са великим закашњењем, ваљда не због тога да би председник отворио највећи шопинг мол на Балкану. Напредњаци су групно славили, прво победу на изборима па онда и партијску славу, председник се упорно шеткао без маске, привилеговани ноћни клубови (чији су и зашто имају посебан третман, нико не говори) радили су по целу ноћ, они без привилегија краће, али ни ту се нису поштовале мере, а народу је послата само једна јасна порука: сами сте у овоме, чувајте се и сналазите се како знате и умете.

Прво смо сви закључани, старији људи без икаквог смисла стављени у режим који се може мерити са затворским, да би нам онда хулигани палили бакље над главама, играле се утакмице и спроводили избори. Летошњи покушај да нас опет затворе умало није изазвао револуцију, а направио је „само“ побуну и насиље власти

А шта би нека паметна  власт урадила: ако је већ у паници и несналажењу, што је ипак разумљиво (у паници је био цео свет), повукла неке погрешне потезе (затварање људи, исплата свим запосленима по 30.000 динара итд.), после првог удара морао се направити неки план.

Рецимо: да се не протраћи улудо (у сврху избора и одржања власти) 650 милиона позајмљених евра за исплату по 100 евра грађанима, да се тај новац да само онима којима се мора. Забранити или ограничити рад и да им се тако компензују губици, а спречи ширење болести, таквих нема много и зна се ко су: угоститељи, хотелијери, сви везани за туризам, транспорт и то је отприлике то.

Забранити или ограничити рад, тако да се компензују губици, а спречи ширење болести, угоститељима, хотелијерима, свима везаним за туризам, транспорт и то је отприлике то

Поред тога, приватни здравствени сектор треба да се укључи у одбрану од короне, поједини хотели су могли да се оспособе да приме људе који морају у карантин, а немају услове за то, и шта већ стручњаци одлуче.

Уместо тога имамо све супротно: држава додатно губи кредибилитет тиме што са великим закашњењем  уводи нове мере. Новац је потрошен не знамо ни како ни колико, а позајмљен је скупо, што се лепо види у новом ребалансу који  је Фискални савет описао као „велики корак уназад у погледу детаљног и јасног приказивања расхода државе“. То никако није смело да се догађа, јер власт није трошила свој новац, него наш, за који је дужна да положи тачан рачун. Али она ради шта хоће, може јој се, за сада.

(Нова економија)