Бошко Јакшић: Опет смо страдали због Косова

„Најсветија српска реч“ је алфа и омега разних српских промашаја.

Када би постојао Нобел за брљотине, онда би овогодишњи лауреати били из Србије.

Неспретно, аналфабетски, непромишљено, сервилно – да баш не кажем глупо – прво смо шокирали свет и вређали сопствену либералну мисао одлуком да се умилимо Пекингу и бојкотујемо доделу Нобела за мир кинеском дисиденту.

Потом се разбила амбиција Београда да стратешки око себе окупља велики свет. Легли смо на руду после пацки демократске Европе којој тежимо и кажемо да joj већ припадамо као лидери региона.

Нобел за мир унео је на овдашњој политичкој сцени колосални немир по ко зна који пут делећи Србију на патриоте – овога пута кинеске провенијенције, и издајнике – оличене у бранитељима људских права.

Српска дипломатија прво је сва јаја ставила у стратешку кошару број 4 – Кине. Онда их је, на интервенцију надлежних, преместила у прву – Европске уније.

Вук Јеремић здушно се прихватио улоге промотoра бојкота, мада боље упућени знају да председник (ваљда и влада) више користе његове лингвистичке него креативне способности.

Док се још није знало да ће кабинет Бориса Тадића глатко да се огради и званично – тврдећи да га МИП није консултовао, и приватно – јер је „председник из дисидентске породице“, Јеремић је као кључни актер афере објашњавао зашто је бојкот добар.

Од деликатног дипломатског разматрања заболео га је стомак, али остао је доследан: „Такав потез је у овом тренутку најбољи за државни интерес Србије“.

Препуштам Јеремићу да размишља и самом себи одговори на питање да ли је одлуку заиста донео сам, што значи да је свесно ризиковао много у тренутку када га неки страначки другови чекају на зицер поводом потпредседничке кандидатуре, или је то урадио уз консултације, али то не сме да каже због омерте коју је давно дао свом најомиљенијем шефу.

Прозвана и споља и изнутра жестоким критикама, власт је почела да се извлачи. Доказано рад да се огласи на разне теме, Тадић је начинио изузетак – није се изјаснио чекајући коментар „надлежних институција“.

Да ли се влада изјашњавала? На основу онога што је у првом тренутку изјавио њен потпредседник Божидар Ђелић – јесте. И то позитивно. Биће СМС-ом, како већ приличи озбиљности тренутка и далекосежним последицама одлуке.

Ђелић, као и Јеремић, прецизира да је одлука „у складу са државном политиком Србије“. То у седишту ЕУ на епохалан начин потврђује и премијер изјавом која улази у анале непримерене дипломатске баналности а свакако је бисер његовог неприметног мандата: неприсуство у Ослу је „тактички потез за достизање европских интеграција“!

Остаде премијер жив, али, кад већ не можемо ми овде, срећом су га брзо неутралисали тамо. Европљани „који немају алтернативу“ одмах у Бриселу су му натрљали уши.

И док је разиграни шеф дипломатије понављао да не види начин како би „оправдана“ одлука о одсуству Србије била ревидирана, српска политика показала је своју праву природу.

Све се може, ако се хоће. Џаба је Вук понављао да се такве одлуке доносе по Закону о спољној политици, и да то није посао владе.

Тадић демантује Цветковића и Ђелића изјавом да је одлуку донео шеф дипломатије а да се влада није изјашњавала. Премијеру је пружена шанса да се извуче.

Многи би волели да Нобела за брљотине уруче само Јеремићу, али неће моћи. Нисам за аболицију остатка дружине учесника у Нобеловој саги опште конфузије која показује колико мало људи одлучује о спољној политици Србије, колико су нарушене интерне комуникације и колики је дефицит координације.

Уз помоћ пријатеља, након консултација, Цветковић је заштитнику грађана под хитно потписао путни налог за Осло. Ваљда је то требало да буде соломонско решење. Опрости мудри Соломоне!

Заштитник грађана, Саша Јанковић, потом даје сопствени допринос општој конфузији. Каже да је самостално одлучио да присуствује церемонији пошто је схватио да није прихваћен његов апел шефу дипломатије. Ма немојте.

Како самостално када агенцијске вести лепо кажу да је то „одлучио“ премијер и да је тиме „стављена тачка на овај случај“.

Бриљантна синхронизација! Опет брљање. Тачка није стављена.

Ко ће да ми одговори на питање шта је државна политика Србије? Она о којој у среду говори Ђелић или она коју, демантујући самог себе, у четвртак промовише Цветковић? Зашто би Јеремић био једини жртвени јарац околности које тако драстично, и болно, показују колико Србија лута.

Када се саберем, дођи ми да се одузмем. Основни проблем Србије је недостатак идентитета, недовршено позиционирање на мапи света.

Смета ми сервилност. Овога пута према Кини. Што није први пут. Пре четири године је, на захтев кинеске амбасаде у Београду, отказана пројекција филма „Летња палата“ који је био строго забрањен у Кини.

Уместо да Кинезима кажемо да с њима желимо лепо да сарађујемо, али да то не значи да се одричемо прокламованих европских циљева и вредности, поклекнемо пред сваким иоле јачим притиском.

Константно тумарање увело нас је у раскорак са европским вредностима. Умишљамо да ћемо се преко економске интеграције дочепати издашних приступних фондова Уније, а да при том можемо да игноришемо обавезе и приврженост узвишеним идеалима европске демократије.

Закључио бих да смо опет страдали због Косова. „Најсветија српска реч“ је алфа и омега разних српских промашаја. Челници власти упорно понављају да неће конфронтацију са ЕУ, истовремено кличу да ни по коју цену неће признати независност Косова.

Није у питању кинески мост, у питању је онај Ахтисари.

„Кина је доказани пријатељ Србије и пружала нам је безрезервну подршку у тешким тренуцима, која нам и те како значи“, садржај је индулгенције којом је министар спољни одсуство из Осла покушавао да прода српском цивилном друштву, па и председници Савета његовог министарства.

Nopasaran! Демократска Србија се осетила изневереном, проданом, пониженом. ЕУ нема алтернативу, сричу српски политичари, а када дође час да покажу лојалност, па и обавезу која из тога проистиче, онда ускликну чувено Милошевићево „мало морген“. То није у интересу Србије.

Наравно да није интерес да се качимо с Кином, али нека ми неко објасни како стратешко партнерство с Кином може да допринесе убрзању евроатлантских интеграција Србије? И шта је уопште стратешко партнерство? Подршка око Косова и кредит за градњу једног дунавског моста?

Погрешна процена спољне политике је, рекло би се, постављена још у време настанка садашње коалиције када се мислило да је могуће очувати политику дефинисану оном славном еуропејско-патриотском мантром: и Косово и Европа.

Ако тако наставе, биће још оваквих Нобелових афера. Дилему не чини избор између добра и зла, већ између два добра или два зла. Ако је ЕУ приоритет, онда треба одмах да знамо шта нам је чинити. Није то Сизифов посао.

Цикцак кретањем обрели смо се у дипломатском промискуитету, без заштитног кондома. Београд нема јасну визију. Одговори на неке понуде фатално су каснили.

Биће да је у праву лондонски „Економист“ који је прошле године за српску дипломатију написао да делује као да је под стероидима. Нама је то изгледа деловало као велики комплимент. Навикла на хвалоспеве недовољно обавештене домаће јавности и почесто циничне бриселске бирократије, српска дипломатија се прецењује. Уразуми се тек кад јој неко озбиљно припрети.