четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Бранко Милановић: Одлазак кемализма
Хроника

Бранко Милановић: Одлазак кемализма

PDF Штампа Ел. пошта
петак, 19. август 2011.

У раздобљу између 1918. и 1947. у Европи су израсле три врсте ауторитарних модернизаторских режима: кемализам, комунизам и фашизам. Сви су били ауторитарни, јер су сматрали да је улога државе и харизматичног вође пресудна; били су модернизаторски, јер су одбацивали феудални поредак и сматрали да превазилазе капитализам. Фашизам је на политичку сцену ушао са доласком на власт Мусолинија 1922. године; отишао је тек 1975. када је последњи фашистички диктатор, Франциско Франко, умро у Шпанији.

Комунизам је на сцену дошао 1917. године, отишао деведесетих година прошлог века са револуцијама у источној Европи иСССР-у. Најдуже је трајао, јер је био и најприлагодљивији, кемализам. Али, управо ових дана, са колективном оставком војног врха турске армије после велике изборне победе Реџепа Ердогана, присуствујемо одласку кемализма са историјске сцене.

У најкраћим цртама, политички пројекат Мустафе Кемала састојао се од модернизације Турске, што је првенствено значило њену секуларизацију и одбацивање већине исламског и арапског наслеђа. Тако је писмо промењено од арапског на латиницу, наметнут западни начин облачења, школски систем отворен подједнако за дечаке и девојчице, ислам потпуно потиснут у приватну сферу. Гарант кемалистичког пројекта је постала турска армија, економски ослонац је представљала држава у спрези са либералном интелигенцијом и градском буржоазијом.

За разлику од фашизма и комунизма, кемализам је био адаптибилан: у Турској је 1946. године успостављен вишепартијскисистем, али кадгод би он „зарибао” на сцену је ступала војска да државним ударима нацију врати на „прави пут”. Исламистичке партије биле су толерисане, па забрањиване у циклусима који су се понављали. Армија је углавном остала ван цивилне контроле, у улози чувара тековина кемализма.

Ситуација се променила 2003. године са доласком Ердогана на власт. Ердоган је несумњиво харизматичан и вешт политичар, неоптерећен корупцијом као већина других турских политичара и партија. Његов циљ, иако на почетку хотимично нејасно изражен, био је двострана трансформација Турске. У економском смислу, напред, ка модернијој и ефикаснијој привреди, ка приватизацији; у политичком и друштвеном смислу, назад у неку врсту полуисламског система, то јест у превођењу ислама из приватне сферу у друштвену.

У обема намерама Ердоган је успео. У време његове власти, Турска бележи високи економски раст, далеко виши него у земљама Европске уније. Пре двадесет година, друштвени производ по становнику Турске био је 40 одсто нижи од српског (без Косова). Данас је Србија 20 процената испод турског нивоа. Укупна турска међународна трговина (извоз и увоз робе и услуга) били су 150 милијарди долара када је Ердоган дошао на власт; данас су 300 милијарди. То је десет пута више него вредност српске међународне размене.

Преузимањем цивилне контроле над војском (говорено савременим западним политичко-коректним језиком) или подвргавањем војске контроли исламиста (говорено језиком реалполитике), Ердоган је постигао и свој други циљ.

До њега је дошао постепено, користећи оно што је мађарски комунистички лидер Маћаш Ракоши назвао „тактиком саламе”: „одсецао” је комад по комад секуларизма, тако да га данас мало шта може задржати да не настави са још оштријим резовима. Скоро наивно, са данашње тачке, изгледа оно време када је главни проблем било ношење мараме Ердоганове жене на јавним пријемима.

Први пут у последња два века, Турска је поновио постала значајна регионална сила. Уместо да јој немогућност уласка у ЕУ представља сметњу, економски процват и повољан географски положај учинили су Турску значајнијим фактором него што би била унутар Европске уније. Турска је данас кључни трговински партнер и запада и Блиског истока, медијатор у сукобима у Либији, Сирији и између Палестинаца и Израела.

Нова турска моћ се очигледно осећа и на Балкану. У свом обраћању нацији после добијених избора, Ердоган је, помало чудно, навео да његова победа представља и победу за становнике других држава и градова, од Сарајева до Јерусалима. Турски министар спољних послова веома вешто покушава да представи Турску као патрона или модел за демократизацију арапског света, не помињући експлицитно отоманско наслеђе и владавину Турске у том делу света. Сличан је приступ и Балкану.

Српска званична политика поставила се веома повољно у односу на растући значај и самопоуздање Турске. Штавише, Србија сматра да треба да олакша турски „повратак” на Балкан.

То се, изгледа, базира на уверењу да ће Турска, жељна да се покаже као озбиљан партнер у очима запада, играти на Балкану умирујућу улогу, контролишући и усмеравајући жеље и политику Бошњака и муслимана, па можда делимично и Албанаца. При таквом виђењу ствари, Турска се појављује као фактор регионалне стабилности.

Наравно, другачије мишљење је такође могуће. Овом политиком отварају се и званично врата за медијацију страној сили у чисто унутрашњим проблемима. Турска може у једном тренутку да користи своју моћ да би (рецимо) умирила тензије између самих муслимана у Санџаку, или између муслимана и Срба, али у неком другом тренутку њој може да одговара да те тензије распирује. То не мора да буде сутра нити следеће године; то чак не мора да буде за време владе Ердогана.

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер