Чак Хејгл: Примена силе неће поправити ситуацију у Авганистану и Пакистану

Бивши републикански сенатор из Небраске, Чак Хејгл, председава Атлантским саветом за Сједињене Државе. Осим тога, он је члан неколико престижних комисија које су за администрацију председника Обаме израдиле предлоге за реформу америчке политике, између осталог, према Авганистану, Пакистану, Русији и Блиском Истоку. Хејгл за „Глас Америке“ говори о предложеним променама.

Авганистан и суседни Пакистан су главно питање на дневном реду Обамине администрације, сматра Хејгл.

„Мислим да треба почети са чињеницом да примена силе сама по себи не може да реши ниједан проблем, а нарочито неће поправити ситуацију у Јужној и Централној Азији. Сматрам такође да треба да користимо сва остала средства која су нам на располагању, као што су помоћ за развој и трговину, сарадња са партнерима и савезницима, уз високу свест о потребама тамошњих људи. Такође је потребно деловати стратешки и у регионалном контексту, што значи да би поред западних земаља у стабилизацију тог подручја требало укључити Русију, Индију и Иран“, каже Хејгл.

Што се тиче будућности НАТО-а, он сматра да ће она зависити од успешности те алијансе у Авганистану:

„Будућност, мисија и улога НАТО савеза још нису до краја дефинисане. После распада Совјетског Савеза неки су одмах постављали питање да ли је НАТО уопште више потребан. Мислим да је одлука о проширењу НАТО-а била исправна, али његова права улога и даље није утврђена. НАТО сада обавља мисију у Авганистану, али чланице у њој учествују неједнако, о чему постоје отворене несугласице. Мислим да предстоје озбиљне дискусије о будућности НАТО-а“.

Поред мисије у Авганистану, НАТО је преузео задатке у Африци, планира да помаже земљама Јужне Азије и учествује у чувању безбедности енергетских извора у Централној Азији. На питање да ли би због тако проширене улоге, НАТО требало да измени свој назив, Хејгл каже:

„Можда би требало да промени име тако да одражава проширени терен својих операција. Но, од тога је важније утврдити шта је тачно данашња улога НАТО-а, да бисмо, сходно томе, саму инстиституцију и начин на који она функционише прилагодили новим изазовима са којима су сучене чланице савеза. У време Хладног рата, ствари су биле много јасније. Улога НАТО-а је била одбрана од Варшавског уговора, који је предводио Совјетски Савез. Данашње опасности су другачијег карактера. Зато наш секретар за одбрану, Роберт Гејтс предлаже реформу америчких одбрамбених снага и уопште поставља питање каква нам је одбрана потребна у данашњим условима, са тероризмом, нападима на компјутерске мреже и слично“.

Хејгл ставља нагласак на дипломатско решавања спора са Ираном, још једним приоритетним питањем Обамине администрације.
 
„Када земље желе да реше своје спорове оне се прво окрећу дипломатији. Одсуство дипломатије као полазне тачке води у ћорсокак из кога нема излаза. Дипломатија помаже да се пронађе заједнички интерес и онда када су разлике у ставовима наизглед непремостиве. Потпуно је бесмислено почети са истицањем разлика и захтевом другој страни да мора да испуни разне услове да би уопште имала права на дијалог. Тешко да ће нека држава пристати на то, нарочито Иран, земља са цивилизацијом и културом старом више хиљада година. Како је могуће било шта постићи без преговора и разговора? Алтернатива дијалогу је конфронтација, најчешће оружјем. Уосталом, покушај изолације Ирана у протеклих осам година није успео. Иран је данас утицајнији на Блиском Истоку него икада, док је регион у запаљивијем стању него што је икада био“.

О изгледима за унапређење америчко-руских односа, бивши републикански сенатор каже:

„Наши су интереси свуда везани за руске интересе. Неће бити мира на Блиском Истоку, у Ирану, Северној Кореји или било где другде без учешћа Русије. Исто тако, руски интереси су свуда повезани са интересима САД. Страна улагања, њихова економија, тржиште, енергија – све су то области у којима је Русији потребна наша помоћ. Руси не желе конфликт нити проблеме на својој јужној граници. То је сасвим јасно. Зато мислим да морамо да нађемо довољно додирних тачака да кренемо напред“.

На питање како превазићи спорове око извора енергије и проширења НАТО-а на Исток, Хејгл одговара:

„Пробајмо прво да се упознамо са њиховим поимањем ствари. Мислим да то нисмо чинили најбоље протеклих година. Сједињене Државе имају обичај да наступе са својим дневним редом, својим роковима, својим условима, својим стандардима. На жалост, то није најбољи начин да се дође до решења. Да би договор успео, обе стране морају бити задовољне. Пут до тога није лак, али је могућ. То не значи да ће Американци жртвовати своје интересе Русији, јер то ни Руси не би учинили за Америку. Међутим, веома је важно да обе стране добро познају узајамна полазишта и интересе, да би могле да нађу простор за сарадњу“. 

Чака Хејгла, који се противио рату у Ираку, упитали смо да ли подржава одлуку председника Обаме о повлачењу свих америчких борбених јединица из те земље до августа идуће године.

„Већ седам година смо у Ираку и прихватили смо рокове повлачења које је поставила ирачка влада. Међутим, забрињава ме чињеница да темељни проблеми те земље још нису почели да се решавају. На пример, није решен однос између Курда и ирачких Арапа, између ирачких шита и сунита, питање учешћа три стране у подели енергетских ресурса, подела власти и слично. Недавно су, на пример, припадници курдске војске, Пешмерге, спречили улазак сунитских Ирачана у Мосул. Гувернер те покрајине позвао је ирачку националну војску у помоћ. Међутим, војска се није одазвала. Такође, земљом се поново шири насиље. Али, одлука о повлачењу је донета. Донели су је и председник Обама и Конгрес“.

О израелско-палестинском конфликту, Хејгл каже:

„Чињеница је да нема арапског лидера са којим сам разговарао у последњих 13 година, који ми није рекао да израелско-палестински конфликт представља централно питање. То је отровна сметња, коју лоши људи успешно користе против нас, наших интереса и Израела, и наноси штету нашим арапским савезницима. У питању је веома дестабилизујућа динамика која мора да се уклони“.

Бивши сенатор се слаже са оценама неких стручњака да израелско-палестински конфликт није искључиво спољнополитичко, већ и унутрашње питање Сједињених Држава:

„Сједињене Државе су омогућили стварање државе Израел. 1948. године, ту државу је признао председник Хари Труман, који се надао да ће тиме придобити јеврејске гласове на тадашњим председничким изборима. Међутим, специјалне везе са Израелом подржава јеврејска заједница у Америци, која се поставља веома заштитнички према израелској држави. Лично сматрам да, иако су односи са Израелом дуготрајни и специјални, они не би требало да буду науштрб наших односа са арапским пријатељима. До мира између Израелаца и Палестинаца може доћи једино уз енергични ангажман Сједињених Држава“, закључује Чак Хејгл.

(VOA)