среда, 08. април 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Цвјетин Миливојевић: Похвала "Јединоме Оцу Српчетовом"
Хроника

Цвјетин Миливојевић: Похвала "Јединоме Оцу Српчетовом"

PDF Штампа Ел. пошта
четвртак, 20. фебруар 2020.

Објашњавајући, превасходно верским лаицима, своје схватање оне контроверзне реченице из "Јеванђеља по Матеју" ("Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан."), свети владика Николај посредно је признао да пуни смисао ове поруке, на крају крајева, могу да докуче само искрени и посвећени верници.

"Овако чудне речи може ти рећи само Онај, који има више заслуге за твој живот, него ли твој земаљски отац и мајка. Овако се усуђује говорити једино Онај, који те више љуби него што те љубе отац и мајка. Онај који љуби и твога сина и твоју кћер више него што их ти можеш љубити. Отац и мајка родили су те само за овај тренутни живот, а Он те рађа за вечни живот; отац и мајка родили су те за муку и понижење, а Он те рађа за вечну радост и вечну славу. И још, отац и мајка узимају од Њега па дају теби. Отац и мајка спремају ти храну, а Он ти даје дисање. Шта је важније - храна или дисање? Отац и мајка кроје ти одело, а Он ти је скројио срце. Шта је неопходније одело или срце? Он те је довео у овај свет, отац и мајка су капија, кроз коју те је увео. Ко је заслужнији - онај који те води у неки град или капија, кроз коју улазиш у град?..." - говорио је и писао епископ Николај.

Овог вечног питања - може ли се, заиста, ико волети више од рођене деце и родитеља (?) - присетих се јуче док сам, не верујући да пише то што пише, неколико пута читао "вест за несвест" да ће се будућа листа напредњака звати - "Александар Вучић - за нашу децу"!? 

Пошто сам, паралелно, на Јавној (медијској) кући пратио директан пренос парламентарног заседања, где је свако обраћање напредних народних посланика почињало и завршавало се редом монолога, рецитације и заклетве Најдостојнијем међу нама који је, тако верглају Напредни, заслужан за све и свја добро на овоме свету - учини ми се да ми је, однекле, познат шаблон на коме се заснивају ове скуштинске "Молитве Врховнику".

Да, то је то! "Молитва господња" баш тако гласи: "Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Амин."

Већ наредна асоцијација одлутала ми је онај филм Горана Марковића ("Тито и ја"), о десетогодишњем Зорану (Димитрије Војнов) кога је победа на школском конкурсу за најбољи састав о другу Титу, одвела, ни мање ни више, већ у Загорје, на марш Титовим завичајем, где га малтретира несрећни Џугашвилијев идолопоклоник друг Раја (Лаза Ристовски).

А сећате се, Зоран је победио тако што је написао песму у којој каже да друга Тита више воли и од оца (Мики Манојловић) и мајке (Аница Добра)!

Стихове који следе, да одмах разлучимо ствари, није написао ни онај први ни онај други наставник здравственог одгоја са Више школе за медицинске сестре (шефови напредног посланичког клуба), нису ни оне напредне, сонету и акростиху литерарно склоне, скупштинске хероине, већ имагинарни јунак Марковићевог филма!

Елем:

"Питајте ме да ли волим Тита?/ Знајте, тако нешто се не пита!/
Њега воле сви људи на свету/ подједнако Кинези, Шпанци/ Индијанци, Јапанци, црнци/ свако дете на овој планети./
На њег' мисли војник док маршира/ мали пастир док у фрулу свира./
Њега трава има у виду док расте/ и кравице кад јој пасу/ свуда је на доброме гласу.../
А кад мени дођу црни часи/ када Сунце почне да се гаси/ тужан легнем ја у касне сате/ склопим очи и мислим на Тита/ рекао бих тада да ме неко пита/ њега волим више од маме и тате!/

Питајте ме - да ли волим Тита?/ Знајте, тако нешто се не пита!".

Ево, покушајте да урадите мали тест. Замените у овој песмици име друга Тита именом данашњег Врховника и пробајте да се сетите имена оних познатијих напредњака и осталих вучићољубаца који би, безрезервно, потписали овакав панегирик. Верујем да ћете, непогрешиво, из цуга, сви пребацити бројку од најмање 10 таквих имена и презимена!

Неумерено удварање Врховнику или беспризорно улизивање (полтронисање, увлачење, шлихтање... даље упиши сам), свеједно, тек, од израза дивљења "менталног и физичког" (и "физиолошког"), као што је то чинио онај ВаздуПЛоховац, преко онога млађаног "Миљарде", прве луле белиградске Палилуле, аутора вицешампионског панегирика: "У Србији има 175 општина и када би сваки председник ископирао 30 одсто Вучића, Срвија би била - васиона!"; до виспреног "лихт-жутог" Заменика (Београдовог) градоначелника који је свог идола упоредио са - Светим Савом!?

Од "Мезимчета тетке Доке" које је наредило да се велике фотке "Врховног команданта" окаче у канцеларијама Министарства одбране, преко нишких напредњака који су, као верујућа паства, на страначком штанду, пред камерама, Врховникову слику љубили као икону; преко Врховника лично који је, хвалоспевно, све позивајући се на наводне речи руског ђенерала Сергеја Шојгуа испевао псалм самоме себи: "Водите рачуна да не останете без Вучића, јер таквог нећете имати!"

До Његове светости Иринеја и његових пронапредњачких благосиљања: "благодаримо Господу на Вучићу"; "председник Вучић се лавовски и јуначки бори за наш народ и за нашу државу на КиМ и честитам му на томе"; "Бити на његовом месту данас, то је нешто што нико од нас не може да замисли колико је тешко, али његово држање и његова борба говоре да он зна шта ради; молимо се да му Господ помогне и да снаге да истраје у тешкој и праведној борби"...

И, наравно, апсолутни шампион, тзв. Проф. др Атлага: "Дајем на знање грађанима Републике Србије и вама, господо народни посланици, да је експозе председника Владе Александдра Вучића најпрецизнији, најконкретнији, највећи (скраћена верзија 260 страна) и најбољи од свих 73 претходна експозеа председника влада Србије, почевши од председника Владе модерне Србије проте Матеје Ненадовића 1805. године до данас!"

Но, није да није и Врховник својим најгласнијим полтронима умео "срчано" да узврати кад им је било баш загустило. Да подсетимо заборавне, док је, рецимо, хрватски премијер истовремено посмењивао чак 13 својих министара, наш Врховник је, пркосећи аферама, јавности и грађанима, узвикивао: "Не дам Бату и Лончара!... Не дам Вулина!... Не дам Малог, не дам Нешу, не дам Шарчевића!... Не дам господина Радојичића!... Не дам... НЕ ДАМ!"

Шта је панегирик? У изворном смислу, у античкој Грчкој, био је то назив за јавни говор изречен у похвалу, по правилу, мртве особе, с циљем подстицања грађана да следе његов, али и морални пример осталих својих предака.

Међутим, од 100. године после Христа, откако се римски сенатор и философ Плиније Млађи, у благоглагољивом говору поводом добијања конзулске части, у тексту од чак 20 хиљада речи (мерено ондашњом хартијом, за то би био неопходан свитак папируса дугачак најмање осам метара!), захвалио тадашњем цару Трајану - панегирик се почео користити и "у славу" живих моћника.

У тој ласкавици нећака Плинија Старијег посвећеној цару Трајану чуло се, између осталог, и следеће: "... Ниси ли због толиких и таквих заслуга завредио и нову почаст, нову титулу? Но, ти си одбијао чак и назив оца домовине. Како смо се дуго борили с твојом скромношћу!... Теби јединоме припала је част да оцем домовине будеш пре него што си то и постао; јер, то си био у нашим душама у нашим очима; и није било важно јавној оданости која је твоја титула, осим што би сва јавност саму себе сматрала незахвалном да те морала звати Императором и Царем, кад те осећа - оцем!... Како живиш са својим грађанима, попут родитеља с децом!... Једнак си свима, и већи од осталих само утолико што си бољи!.."

Од тада је, кроз историју, било много ласкаваца по професији који су нападно хвалили врлине, у тим временима, актуелних владара и других моћника, на једној, уз перманентно набрајање свих мана, пропуста и лоших дела њихових претходника, на другој страни. Дакле, уз обилато коришћење контраста.

Контраст је, данас у Србији, онај "бивши (најгори у историји!) режим", прецизније, "жути олош" и он му дође као почетна инспирација за све творце вучићопанегирика. Јер, јелте, као што је пре Трајана владао окрутни Домицијан, император који се био прогласио господарем и Богом, па га је, након атентата, римски сенат посмртно казнио брисањем из памћења (damnatio memoriae), тако је пре данашњег српског Врховника председник Републике био "лењи и ограничени" Његова екс-екселенција Тома, а пре њега, "још гори, па још и жути диктатор" Тадић.

А онда је, сам Бог, испада тако по преовлађујућој политичкој и јавној мисли у Србији, послао овога данас.

Питам се зато гласно, Боже ми опрости, онима који не изађу у бој (не за Косово, већ за "АВ - за нашу децу") или изађу, али "анпак" заокруже неког другог, макар и из конструктивне, тј. излазеће опозиције, а не баш "АВ - за нашу децу" - да ови богомпослани не донесу неки нови "лекс специјалис", па им, по закону, не одузму децу?!

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Колико ће по вашем мишљењу трајати ванредно стање у Србији?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер