петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Дајана Џонстон: Француски бес у ЕУ кавезу
Хроника

Дајана Џонстон: Француски бес у ЕУ кавезу

PDF Штампа Ел. пошта
петак, 29. октобар 2010.

Текући штрајкови у Француској нису у вези са „продужењем рока за одлазак у пензију са 60 на 62 године“, већ су пре свега израз огорчења владом Николе Саркозија, који несумњиво фаворизује богате у односу на већину радног народа у тој земљи

Опет Французи – у штрајк, блокирају саобраћај, пакао на улицама, и све то само због тога што влада хоће да помери време за пензију од 60 на 62 године. Мора бити да су луди.

То је, претпостављам, начин на који је покрет маса – који ових дана потреса Француску – виђен или у најмању руку приказан у већем делу света, а нарочито у англосаксонском свету.

Како дочекати пензију?

Можда је прва ствар коју о томе треба рећи, да текући штрајкови у Француској нису стварно у вези са „продужењем рока за одлазак у пензију са 60 на 62 године“. То је више описивање капиталистичког слободног тржишта као штанда са лимунадом – пропагандно поједностављење веома сложених питања.

Оно омогућава коментаторима да лупају на отворена врата. После свега, они паметно примећују, људи у другим земљама раде до 65 година и више од тога, па зашто би Французима сметале 62 године? Становништво стари, и да рок за одлазак у пензију није продужен, пензиони систем би се урушио због великог броја старих којима треба исплаћивати пензију.

У сваком случају, текући протест није због тога, у питању је нешто много више.
С једне стране, ови протести су израз огорчења владом Николаса Саркозија, који несумњиво фаворизује богате у односу на већину радног народа у тој земљи. Он је изабран под слоганом „Ради више да зарадиш више“, а у стварности се догодило да треба радити више да би се зарадило мање. Министар рада који је спровео реформе, Ерик Ворт (Eric Woerth), добио је посао за своју супругу код најбогатије жене Француске, Лилиан Бетанкур (Liliane Bettencourt), наследнице Ореаловог козметичког гиганта, истовремено док се он као министар финансија бавио њеним енормним пореским утајама. Док пореске олакшице за богате празне јавну касу, ова влада ради све што може да уруши цео систем социјалне сигурности, успостављен после Другог светског рата, под изговором „ми то себи не можемо да приуштимо“.

Пензијски систем је далеко комплекснији него што је питање „година одласка у пензију“. Легални одлазак у пензију је у ствари време кад неко може да оде у пензију. Али пензија зависи од броја година проведених на раду, или прецизније, од броја котизација (уплата) у заједнички пензиони систем. На име „спасавања система од банкрота“, Влада постепено подиже број година за учешће у котизацији са 40 на 43 године, са тенденцијом да се то у будућности продужи.

Како се образовање пролонгира а запошљавање почиње све касније, већина људи треба да ради  65 или 67 година до своје пуне пензије. „Пуна пензија“ износи отприлике 40% од плате у моменту пензионисања.

Али чак ни то неће бити могуће. Посао са пуним радним временом је све теже наћи, а послодавци нису у обавези да задрже старије раднике. Или, пак, у случају када фирма престаје да се бави дотадашњим послом, 58 година стар службеник наћи ће се без сталног запослења. Постаје све теже и теже радити пуно радно време преко 40 година, ма колико то неко желео. У пракси то значи да Саркози-Ворт реформа једноставно значи смањење пензија.

То је, у ствари, оно што је ЕУ препоручила свим чланицама као економску меру, с намером, што је случај код већине текућих реформи, да смањи социјална давања у име „конкурентности“ – што значи конкуренција за привлачење капиталних инвестиција.
Мање квалификовани радници, који се уместо да наставе студије запосле млади, да кажемо у осамнаестој години, напуниће 42 године стажа у 60 години, уколико успеју да задрже посао све време. Статистички подаци показују да је њихов очекиван животни век релативно кратак, тако да морају рано да оду уколико уопште желе да уживају пензију.

Продуктивност и деиндустријализација

Француски систем је базиран на солидарности међу генерацијама, према томе котизација данашњих радника одлази на плаћање пензија онима који су данас пензионисани. Влада је покушала, суптилно, да супротстави генерације, изјављујући да је неопходно заштитити будућност данашње младости, која плаћа „беби-бум“ пензионере. Међутим, веома је значајно то што се ове недеље штрајку масивно прикључују ученици виших школа и студенти. Та међугенерацијска солидарност је велики ударац за владу.

Млади су много радикалнији од старијих синдикалаца. Они су веома свесни растућих тешкоћа у грађењу каријере. Тренд је да се квалификованији укључују у посао све касније и касније, проводећи године у образовању. Услед тешкоћа да нађу стабилан посао са пуним радним временом, многи зависе од својих родитеља до своје 30 године. Математички је лако доказати да у таквим случајевима неће бити пуне пензије пре 70 године.

Постало је уобичајено да аутори неолибералних реформи, своје одлуке не приказују као избор већ као неопходност. “Нема алтернативе”. Ми морамо бити конкурентни на глобалном тржишту. Урадите то на наш начин, или ћемо пропасти. А та реформа је у суштини диктирана од стране ЕУ, у извештају из 2003. године, у којем се закључује да је продужетак радног века неопходан како би се смањили пензиони трошкови.

Ови диктати унапред искључују сваку дискусију о два базична фактора, у основи овог проблема: продуктивност и деиндустријализација.

Жан-Лик Меленшон (Jean-Luc Melenchon), бивши члан Социјалистичке партије, води релативно нову Леву партију и један је од ретких политичких лидера који указује да се и поред смањеног броја радника који ће давати допринос пензионим фондовима, разлика може надокнадити растом продуктивности. Заиста, продуктивност француских радника је међу највишим у свету (виша од Немачке, на пример). Утолико пре што Француска има другу по висини очекивану дужину живота у Европи, као и највиши наталитет.

Аха, у томе је штос: деценијама је продуктивност расла, а зараде су стагнирале. Профит из растуће продуктивности одливао се у финансијски сектор. Надимање у финансијском сектору и стагнација куповне моћи довели су до финансијске кризе – а влада је подржавајући ову неравнотежу омогућила расипност финансијера.

И тако, логично, за очување пензионог система неопходан је раст зарада на конто веће продуктивности – што захтева велику промену политике.

Али ту је још један критичан проблем везан за пензионе фондове: деиндустријализација. У жељи да одржи високи профит исисан од стране финансијског сектора, и избегне плаћање високих зарада, индустрије су једна за другом преселиле своју производњу у земље са јефтином радном снагом. Профитабилне компаније се затварају, а капитал иде у потрази за што већим профитом.

Да ли је то само неизбежан резултат успона нових индустријских снага у Азији? Да ли је смањење стандарда на Западу, неизбежна цена подизања истог на Истоку?

ЕУ против социјалне правде

Можда. У сваком случају, ако се пребацивање индустријске производње у Кину завршава смањењем куповне моћи на Западу, онда ће и кинески извоз претрпети штету. И сама Кина предузима прве кораке ка јачању домаћег тржишта. „Раст вођен извозом“ не може бити стратегија за сваког. Светски просперитет тренутно зависи од јачања домаће производње и домаћег тржишта. Али то подразумева неку врсту дириговане индустријске политике, коју ометају бирократе глобализације: Светска трговинска организација (WTO) и ЕУ. Они функционишу према догми „корпоративног напретка“ и „слободне конкуренције“. На основу слободне трговине, Кина се управо суочава са санкцијама због промовисања сопствене индустрије соларне енергије, витално неопходне да заврши смртоносно загађење ваздуха које мучи ту земљу. Светска трговина је третирана као велика игра, где је праћење „правила слободног тржишта“ важније од животне околине, или основних животних потреба људских бића.

Само финансијери могу победити у тој игри. А ако изгубе, па, они ће само добити још жетона за следећу игру од сервилних влада.

Ћорсокак?

Где ће све то завршити?

Ово би требало да заврши у нечему што би се могло назвати демократска револуција: потпун преокрет у економској политици. Међутим, постоје веома јаки разлози због којих се то неће десити.

С једне стране, нема политичког руководства у Француској спремног и способног да покрене заиста радикалне потезе. Меленшон је најближи томе, али његова партија је нова и њена база је још увек слаба. Радикална левица је ослабљена због свог хроничног секташтва. А ту је и велика конфузија у народу, револтираном али без јасних програма и вођа.

Радничке вође добро знају да запослени губе дневнице за сваки дан штрајка, и они увек имају исти проблем кад треба наћи начин да се прекине штрајк. Само студенти не трпе због те уздржаности. Раднички синдикати и вође Социјалистичке партије, нису тражиле више него што су отворени преговори с Владом о детаљима реформе. Да Саркози није био тако тврдоглав тај уступак је Влада могла да учини, што би могло да поврати мир, а да се много не промени.

То би могло да доведе до невероватне појаве нових лидера, који би наставили протесте. Али чак и ако би се то десило, ту је још већа препрека за основне промене: ЕУ. Грађена на популарном сну о мирној и просперитетној, уједињеној Европи, окренула се механизму економске и социјалне контроле у корист капитала, нарочито финансијског капитала. Штавише, он је повезан са моћном војном алијансом – НАТО.

Ако би је препустили њеним сопственим механизмима, Француска би могла да експериментише са економским системом, где би било више социјалне правде. Али ЕУ је ту, управо да би спречила такве експерименте.

Англосаксонски ставови

Француски интернационални ТВ канал „France 24“ је 19. октобра, покренуо дискусију о штрајковима са четири учесника који нису били Французи. Жена из Португалије и човек из Индије покушавали су, са умереним успехом, да схвате шта се дешава у Француској. Насупрот њима, два Англоамериканца (дописник „Тајмса“ из Париза и Стефан Кларк, аутор „1000 Years of Annoying the French“) забављала су се, показујући невероватно самозадовољство због неспособности да разумеју земљу о којој су плаћени да пишу.

Њихово брзо и једноставно објашњење било је: „Французи су одувек штрајковали из забаве, зато што у томе уживају“.

Мало касније, водитељ је приказао кратак интервју са студентом лицеја, који је понудио озбиљан коментар на тему пензија. Да ли су тад дали паузу англосаксонцима?
Како је тужно видети једног осамнаестогодишњака који мисли о пензији, уместо о девојкама!

И тако, без обзира на то да ли то раде из забаве или то раде уместо да се забављају, Французи делују апсурдно англоамериканцима, навиклим да целом свету говоре шта треба да ради.

Текст је изворно објављен у „CounterPunch“, 21.10.2010. године

(Печат)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер