понедељак, 06. април 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Данас: Европска иницијатива за стабилност предлаже промене у методологији проширења Уније - Србија у ЕУ тек 2030. године?
Хроника

Данас: Европска иницијатива за стабилност предлаже промене у методологији проширења Уније - Србија у ЕУ тек 2030. године?

PDF Штампа Ел. пошта
четвртак, 23. јануар 2020.

 Проширење Европске уније на Балкан било је под знаком питања и пре него што лидери ЕУ нису успели да се прошле године договоре о отварању приступних преговора са Северном Македонијом и Албанијом.

Уколико не буде измењена методологија и темпо тог процеса, ниједна западнобалканска држава неће се придружити Унији пре 2030, наводи се у најновијој студији Европске иницијативе за стабилност (ЕСИ).

У документу се цитира изјава бившег шефа немачке дипломатије Јошке Фишера, из 2010. године. Упитан какав ће „облик“ имати ЕУ у наредне две деценије, он је одговорио да „искључује могућност проширења на било коју балканску земљу до 2030“, уз аргумент: „Европа се налази у стању дубоке болести… националне позиције широм ЕУ, напросто, сувише су различите.“

Како се закључује, актуелна ситуација показује да је „Фишер имао кристалну куглу“.

Према мишљењу аутора анализе, западнобалканским државама прети опасност од понављања судбине Турске – „да се никад не придруже Унији“.

У том контексту, напомиње се да је прошло више од шест година откако је последња држава постала чланица ЕУ – Хрватска.

Када је о осталима на Балкану реч, истиче се да се Северна Македонија пријавила за чланство 2004, постала кандидат годину данас касније, али да још није „отворила“ преговоре са Бриселом, да Црна Гора преговара о приступању малтене осам година, „чиме је већ надмашила Хрватску“.

Подједнако „депримирајућа статистика“ наведена је за Србију – која је започела преговоре пре шест година, а у међувремену затворила само два поглавља, док Албанија дуже од деценију настоји да добије „зелено светло“ за отварање преговора, а Босна није постигла никакав напредак од 2016, када је предала кандидатуру.

На крају, напомиње се да Косово није ни могло да се пријави за чланство, јер га не признају све чланице Уније.

Како се закључује, ако се нешто не измени у постојећим праксама и приступу Брисела, свако ко жели да спроведе реформе неопходне да би се добила „улазница“ у ЕУ, изгубиће мотивацију да то чини, односно „осећаће се попут хрчка у точку“.

Међу променама које заговара ЕСИ, и које су, углавном, разрада планова Француске о реформи проширења, наводи се да проширење треба да постане „двофазни процес“, што би значило да крајњи циљ преговора остаје „пуноправно чланство“, а „прелазни циљ“ треба да представља понуда државама кандидатима да се придруже заједничком тржишту, уз испуњавање одређених услова, на сличан начин како је то учињено у случају Финске, која је 1994. постала део јединственог тржишта, а наредне године и пуноправна чланица ЕУ.

Као друга препорука истиче се „истовремено отварање и затварање свих поглавља“. Даље, наводи се потреба да „владавина права истински постане централна тема“.

Како се прецизира: „поштовање правила из домена владавине права мора да буде предуслов за приступање јединственом тржишту и за пуноправно чланство, што подразумева знатно строжи надзор него до сада“. Илустрације ради, предлаже се да „ако било која држава озбиљно крши основна људска права или подрива независност судства треба да јој буде замрзнут процес приступања, укључујући ускраћивање средстава из претприступних фондова“ – у том случају, процес придруживања почеће изнова тек ако већина чланица Уније процени да су спроведене реформе.

Аутори анализе постављају следећа питања политичарима у ЕУ – да ли ће пријем нових чланица учинити Унију снажнијом; да ли је проширење добро за актуелне чланице; да ли проширење на Западни Балкан носи ризике – односно, да ли ће нове чланице „увести“ нове проблеме, отежати постизање споразума, угрозити „крхки“ консензус ЕУ о основним стандардима владавине права; На крају – поставља се питање – да ли ће Западни Балкан „склизнути“ у нестабилност уколико не буде примљен у Унију, уз констатацију: „уколико неприступање води те земље у безбедносну кризу, оне нису спремне да постану чланице – чланство у ЕУ је сувише захтевно да би представљало сигурносну мрежу за нестабилне државе“.

„Здравље“ кандидата

У студији се наводи да следеће параметре треба оцењивати како би се закључити да ли су државе које теже чланству „здраве“: правосуђе – детаљно анализирати стање у свим земљама да би се одредило да ли је правосуђе заиста независно; корупција – опсежне анализе стварног стања (не само перцепција) у различитим сегментима друштва како би се увидело да ли се временом остварује напредак у смањењу нивоа корупције; сектор безбедности – анализирати да ли су службе безбедности заиста под контролом парламента; слобода медија – детаљна анализа свих националних емитера да би се проценило постоји ли плурализам у „покривању“ политичких тема, коришћењем методологије који је осмислио ОЕБС; начин на који се третирају „рањиве групе“ – анализирати како се надлежни опходе према групама попут сирочади и националних мањина, што је добар начин да се оцени не само поштовање људских права већ и способност институција.

(Данас)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Колико ће по вашем мишљењу трајати ванредно стање у Србији?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер