Данас: Поводом осам векова аутокефалности СПЦ и десет година од одласка патријарха Павла, Епархија славонска ће освештати обновљену цркву светих апостола Петра и Павла у његовом родном месту Кућанци

Епархија славонска данас и сутра обележава две годишњице – јубилеј осам векова аутокефалности СПЦ и десет година од упокојења патријарха Павла у његовом родном месту Кућанци, где ће 16. новембра на црквени празник Ђурђиц – Обновљења храма светог великомученика Георгија бити освештана обновљена црква светих апостола Петра и Павла из прве половине 19. века.

Како је најављено из Епархије славонске, патријарх српски Иринеј са више архијереја СПЦ, данас би у Кућанцима требало да служи свету архијерејску литургију у спомен десетогодишњице смрти његовог претходника на Трону Светог Саве.

У Слатини за вечерас планирани су богослужење и свечана академија.

Поглавар и владике СПЦ у суботу се поново враћају у Кућанце, где је патријарх Павле рођен пре 105 година и где ће бити освештана црква светих апостола Петра и Павла, која је саграђена 1828, на месту старијег дрвеног храма светог Георгија. Иконостас је 1888. израдио Илија Димитријевић.

Црква је минирана 1991. током распада бивше СФР Југославије и рата у Хрватској. Патријарх Павле је тврдио да су Хрвати намерно срушили цркву и његову родну кућу, јер у Кућанцима није било ратних операција. Идеја о обнови цркве покренута је на комеморативном скупу поводом патријархове смрти средином новембра 2009. године.

Патријарх Павле (1914-2009), у свету Гојко Стојчевић, као 44. поглавар СПЦ још за живота стекао је статус „светитеља који хода“ и „јединог небеског Србина“, тако да то што још није званично канонизован у Светом архијерејском сабору, мада је било најава, многим верницима не смета да му се обраћају у молитвама и чувају иконе са његовим ликом.

На трон Светог Саве, као поглавар СПЦ, архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски ступио је почетком децембра 1990. и 19 година носио бреме, по многима, можда и најтежег периода модерне српске историје. Он сам више пута је говорио да је његова „намера само да проводи истину и науку Христову, у ова тешка времена „између Сциле и Харибде““, јер је „његов једини програм Јеванђеље Христово, блага вест о Богу међу нама и о Царству Божјем у нама – уколико га, вером и љубављу прихватимо“.

– Нисмо бирали ни земљу у којој ћемо се родити, ни народ у којем ћемо се родити, ни време у којем ћемо се родити, али бирамо само једно – да ли ћемо бити људи или нељуди – често је подсећао.

Преминуо је 15. новембра 2009. на ВМА. Према сопственој жељи сахрањен је у београдском манастиру Раковица. Испратило га је пола милиона људи, који су данима пре тога сатима стрпљиво чекали у централним улицама престонице Србије да се од њега опросте крај одра у Саборној цркви.

(Данас)