Ђорђе Вукадиновић: Опозиција показује спремност да учи из својих грешака и боље реагује на провокације власти

Власт и опозиција пре месец дана суочиле су се са трагедијом у Новом Саду која је са собом потегла теме на које критичари актуелног режима указују већ годинама, али ко се у кризи боље сналази, зависи од угла посматрања.

Протести који се већ месец дана организују широм Србије, којима се захтева одговорност због пада надстрешнице у Новом Саду, уживају велику подршку грађана јер њихова примарна порука није политичка, те политичке разлике у опредељењу грађана нису пресудне. У истом светлу можемо посматрати и захтеве испостављене власти, који се чине доста озбиљнијим јер би њихово прихватање заправо имало озбиљније последице.

Четири испостављена захтева  опозиције нису испуњена ни месец дана након трагедије, али не делује као да власт ту ситуацију држи у потпуности под контролом, упркос изјавама функционера и самог председника Александра Вучића.

С друге стране, чини се да власт ипак има неке одговоре, што је можда најуочљивије у парламенту. Скупштина је терен на ком власт има апсолутну предност, те у тим оквирима делује да опозиција не може да уради ништа конкретно и да су владајућој гарнитури њихови потези не само предвидљиви него и занемарљиви.

Одговор на протесте нису више контрамитинзи јер протести нису масовни те број људи на улици нема такву тежину, сада су то „батинаши“ који више ни не беже од тога да се ограде од своје повезаности са странком на власти.

Видели смо и протеклих година кад год се народ због нечега побунио, а опозиција се томе прикључила, власт је уз добру калкулацију знала како да „убије“ вољу људи, али ситуација која се тренутно дешава је у људима, чини се, пробудила већи бес него било шта раније.

С друге стране, опозиција и даље има нелогичне методе у својој борби које се директно косе са њиховом реториком.

Неповерење у институције, које је и више него легитимно, преовладава међу грађанима а опозиција се тим дискурсом користи. Ипак, и даље подносе захтеве, жалбе, тужбе и не упушта се у реалну ванинституционалну борбу.

Власт на том пољу има апсолутну предност, јер знају којим капацитетима располажу. Знају да без њих у Скупштини нема кворума за седницу, а не да нешто може без њих да се изгласа.

Опозиција показала спремност да учи из својих грешака

Ђорђе Вукадиновић, уредник Нове српске политичке мисли, каже за Данас да су институције по овом питању подељене и да док се у једне стране изгледа као да власт држи све под контролом, опозиција врло успешно на њихове потезе одговара.

– У један мах се чини као да власт држи све под контролом, као да играју игру мачке и миша. Али тако је то и било до сада. С друге стране чини се као да опозиција упркос малом маневарском простору има неке реакције и успева да одговори на режимске одговоре. Далеко од тога да су се замениле улоге. Али опозиција је свакако успешнија у реаговању на режимске потезе – каже он и додаје да је уверења да успешност опозиције зависи и од њихове координације, а да би имали и још већи учинак када би била сложнија и организованија.

Оно што је евидентно и оно што је разлог релативне успешности опозиције, према речима нашег саговорника, јесте то што су дисперзовали своје акције и одустали од амбиције да ће једним потезом, скупом, митингом срушити режим. Додаје да то може да звучи обесхрабрујуће али да истовремено скида терет нереалних очекивања са леђа опозиције који обично резултира повећаним разочарањем и малодушношћу грађана.

Вукадиновић истиче да је поред дисперзије, диверсификације акција на институционалне и ванинституционалне начине борбе, игра јако важну улогу у овом моменту.

– Видимо да нису странке, већ јавност се у овим оквирима клацка у смислу нереалних и не баш много корисних позива на, на пример излазак из скупштине и позива да се изађе на улицу, а опозиција је и сама раније имала те нереалне амбиције. Сећамо се оних шатора испред скупштине. Не значи да такве акције немају смисла, али је једина реална шанса у комбинацији тих метода, поручује.

Вукадиновић поручује да је важно одступање од принципа „Скупштина ради Скупштине“, јер је јасно да у парламентарној борби немају много могућности јер је та институција компромитована.

– Скупштина је само један канал дејствовања ког се не треба унапред одрицати, али не треба имати илузије да је он чудотворан – истиче Вукадиновић.

Додаје да исто важи и за ванинституционалну борбу, и да је подједнако нереално полагати тако велике наде и имати толика очекивања од једног скупа, али да се чини да се бар за сада од таквих акција и одустало.

Вукадиновић подсећа да је нереално очекивати масовност прошлогодишњих протеста, али да више одвојених акција које су распрострањене на више места јесте оно што је у неку руку, бар за сада, збунила власт.

– У овом тренутку није реалан сан о једном скупу који решава све, о масовном устанку. Али више операција на ширем простору, некакве кратке блокаде и перформанси, конференције за штампу, иницијатива за гласање о неповерењу влади дали су ширину у методи борбе и то је кључно. Чињенично, донекле су збунили власт, али мислим да ни сама опозиција није још сигурна шта ради, али похвално је што су хтели да уче из својих грешака. Можда би били још ефикаснији да делују координисаније, макар и на различитим фронтовима – закључује Ђорђе Вукадиновић.

Опозиција своју борбу мора да води на два колосека

Дејан Бурсаћ са Института за филозофију и друштвену теорију, каже за Данас да је уочљива повећана доза озбиљности када је опозиција у питању кључна, а да је то најуочљивије у организацији мањих скупови у којима су се лидери опозиције и активисти истакли као кључни актери и испостављање захтева који су врло јасни.

– То је раније био велики проблем опозиционих реакција на разне потезе или грешке власти где су се ти захтеви расплињавали, није било никаквог плана и никакве тактике. Овде се чини да то постоји и да опозиција заиста зна шта жели да постигне – додаје.

Он додаје да након што су у току прошле недеље неки од захтева били у неку руку испуњени пуштањем једног броја активиста и хапшењем функционера, акције и блокаде су поново у први план ставили меморијални карактер скупа, али да се већ ове недеље услед промене ситуације поново вратио фокус на институције, пре свега на Тужилаштво у Новом Саду.

– Ове недеље поново долази до блокаде у Новом Саду када је тужилаштво поново почело да игра ту врло тужну улогу овом целом дешавању – поручује.

С друге стране, наш саговорник подвлачи да је чињеница да живимо у хибридном режиму у ком државне институције немају улогу неутралног арбитра у политичком такмичењу већ представљају инструмент власти.

– Држава није неутрални арбитар политичког такмичења између власти и опозиције у хибридном режиму, па онда кад се странке власти нешто погреше да их опозиција замени и да она врши власт. Него у оваквим режимима та странка која заузме власт брани је свим средствима, између осталог тиме што има један непристојан приступ према институцијама и медијима. То је оно што видимо код СНС и то ће се трудити да себе прикаже као државу да држава функционише, да скупштина ради, да полиција ради, да су они тек ту да врше власт и ако је ово једна ванредна ситуација – додаје Бурсаћ.

Он поручује да су зато важне изјаве неких аналитичара да је од кључне влажности да опозиција своју борбу мора да води на два колосека. Један званични, институцијални у ком су процеси под контролом владајућих странака, у ком не можете да се ослоните на независност институција, а други колосек је ванинституционални кроз мобилизацију грађана и где се борите против режима на улици.

– Чини ми се да опозиција најзад увиђа потребу приступа оваквом режиму – закључује Дејан Бурсаћ.

(Данас)