Дојче веле: Борба за јединствену немачку избегличку политику

Немачки министар унутрашњих послова Хорст Зехофер кочи поједине немачке савезне покрајине које желе да приме мигранте из Грчке у својој режији. Владе савезних покрајина говоре о скандалу.

Избеглички кампови на грчким острвима пуцају по свим шавовима. На пример, камп Морија на Лезбосу је направљен за око 3000 избеглица, али према последњим подацима, тамо и у дивљим камповима око њега живи између 14 000 и 17 000 људи. Услови су грозни, непрестано долази до насиља између припадника различитих нација и до свађа са локалним становништвом.

Мигранти заправо хоће на европско копно. Грчка влада је од почетка године на своје копно пребацила око 14 000 миграната, али из Турске стално долазе нови. Осим тога од почетка пандемије, турска влада више не прима назад мигранте који у Грчкој нису добили азил, мада је то део споразума ЕУ и Турске из 2016.

„Крик очајних“

Приликом недавне посете камповима у Грчкој, премијер немачке савезне покрајине Северне Рајне Вестафлије Армин Лашет својим очима је видео оно што је назвао „крик очајних“. „Европа мора преузети овај задатак“, рекао је Лашет који пак не жели да чека на заједнички европски одговор.

Тако је Северна Рајна Вестафлија понудила да прими више стотина посебно угрожених људи из грчких кампова - у оквиру програма који се у сарадњи са земљама ЕУ у Немачкој координира на савезном нивоу. Министар за интеграцију НРW Јоахим Стамп из ФДП-а каже да постоје „огромни правни и организаторски проблеми за посебан програм савезних покрајина“.

Надлежне су савезне власти

Међутим, савезне покрајине Тирингија и Берлин, понудиле су да приме мигранте својој режији. Иако је реч само о неколико стотина људи, те две савезне покрајине су ушле у жестоку свађу са савезним министром унутрашњих послова Хорстом Зехофером из ЦСУ. Жестина сукоба би могла бити повезана и са страначком политиком: У Берлину као и у Тирингији владају левичарске коалиције и обе су у отвореном клинчу са тврдолинијашем Зехофером, који је једном миграцију назвао „мајком свих проблема“.

Зехофер је зауставио планове Берлина и Тирингије и то образложио тиме да у овим питањима надлежност имају савезне власти и да је циљ пронаћи европско решење. „Ниједна земља на свету не може сама да савлада миграцију. Утолико је важније да по питању европске политике азила коначно видно напредујемо. На добром смо путу, и ја нисам спреман да то сада угрозим“, рекао је Зехофер и додао да не стоји на располагању за „једностране националне акције“.

Зехофер је Берлинском сенату написао писмо у којем је навео два разлога због којих одбија да прихвати програм пријема избеглица те савезне покрајине-града.

1. Проблем неједнаког третмана

С једне стране Зехофер хоће да стандардизује правне основе о пријему избеглица у целој Немачкој. У прошлости су како у програмима на савезном нивоу тако и на нивоу савезних покрајина постојале правне смернице које су делом биле различите за исте групе особа: Трајање права на боравак, право на спајање породице или приступ здравственом систему.

Неке савезне покрајине су чак од немачких грађана који су помагали мигрантима тражили да за њих и гарантују - што је неке Немце финансијски руинирало.

Резултат једног истраживања је показао да су генерално лошије пролазили мигранти који су долазили преко програма савезних покрајина, од оних за које су биле одговорне савезне власти.

Зехофер сматра да исто прети да се понови сада: програм савезних власти на основу којег се пре свега болесна деца са својом најужом породицом пребацују у Немачку већ је започео и он хоће да спречи паралелне иницијативе.

Међутим, оно што владе савезних покрајина не могу да схвате: Зехофер им раније одобравао посебне програме за пријем избеглица, на пример за Језиде из Ирака или додатне контигенте за Сиријце. Разлика у односу на садашњу ситуацију: људи су тада долазили директно из својих домовина, најчешће у сарадњи са УНХЦР-ом, а не као сада преко једне чланице ЕУ.

2. Европска избегличка политика

А ово је Зехоферов други аргумент: ако немачке савезне покрајине буду водиле избегличку политику у својој режији онда је то опасно за заједничку европску политику азила а и за јединствену линију Немачке по том питању.

Немачка савезна влада је у оквиру председавања Саветом ЕУ у овом полугодишту себи поставила циљ да реформише и стандардизује политику азила ЕУ.

Међутим, отпор против тога је огроман. Највише погођене земље Средоземља попут Италије, Грчке и Малте су за фиксни систем расподеле миграната на све земље ЕУ. То пак одбија низ земаља, пре свега на истоку ЕУ, и то „у било каквом облику“, како је то у писму у јулу упућеном ЕУ нагласило седам земаља-чланица.

Зехоферу се чак и најмањи компромис с њима чини могућим само ако влада мир, другим речима: ако нема нових иницијатива о пријему избеглица из немачких савезних покрајина.

Критика с лева и од цркви

Зехофер је због свог тврдог става у Немачкој суочен са јасним противљењем левичарских странака и цркви.

Градоначелник Берлина, Михаел Милер из СПД-а, сматра Зехоферово одбијање скандалозним. Шефица Клуба посланика Зелених у Бундестагу Катрин Геринг-Екарт захтева од министра да више не кочи савезне покрајине које су спремне да пруже помоћ, док чланица левице Хаике Хензел говори о „торпедирању“. И Хајнрих Бедфорд-Штром, председавајући Евангелистичке цркве у Немачкој више пута је љутито говорио да савезни министар блокира општине и савезне покрајине.

Ипак, чисто правно гледано, Зехофер има моћ да спроведе јединствену политику Немачке према избеглицама.

(Дојче веле)