четвртак, 28. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Доминик Моаси: Да ли је могуће арапско пролеће
Хроника

Доминик Моаси: Да ли је могуће арапско пролеће

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 31. јануар 2011.

Да ли је Тунис прва арапска ауторитарна домина која ће пасти? Или је то јединствен случај који не треба доживљавати као преседан за арапски свет у целости, а нарочито не за Магреб? Диктатори из тог региона покушавају да оспоре значај револуције јасмина, али искра која је букнула у Тунису може да се прошири - можда у наредним месецима или годинама - на цео арапски свет.

Несумњиво, зид страха је срушен, људи су дигли глас и могуће је да је на помолу „арапско пролеће“. Порука из Туниса је јасна, барем се такав утисак стиче на основу досадашњег искуства. Корумпирани и ауторитарни режими, будите на опрезу: ако убрзо не спроведете дубоке реформе, дани су вам одбројани. Највећа опасност односи се на чињеницу да револуција јасмина може да прерасте у нешто налик антикомунистичком устанку који је избио у Румунији пре две деценије, када су нижи званичници наређивали својим шефовима да напусте функцију да би они задржали власт.

Али, најбоља аналогија за данашњи Тунис је Шпанија у последњим годинама владавине Франциска Франка, као и у периоду непосредно после његове смрти. Пошто се отворио према свету посредством туризма, те стављањем акцента на образовање и права жена, Бен Алијев режим створио је нешто јединствено на Блиском истоку: динамичну средњу класу. Али, тај режим, попут диктатора Франка, није се односио према припадницима нове средње класе као према одраслим људима, што је изазвало фрустрацију широких размера.

Имајући у виду такву ситуацију, било би погрешно, ако не и ризично, упоређивати Тунис и револуцију јасмина с другим националним контекстима у региону. Ипак, ако Мароко данас изгледа стабилно, то умногоме одражава два фактора: монархију и реформе. Процес реформи, укључујући политичку либерализацију, који је покренула група технократа из окружења младог краља Мухамеда Шестог, уистину је почео, иако се стиче утисак да су резултати и даље скромни.

Штавише, Мухамед Шести, као „командант верника“, има користи од муслиманског легитимитета који лидери Алжира и Египта, најрањивијих режима у региону, немају. Истовремено, Мароко, за разлику од Алжира, не пати од проклетства званог нафта. Чак и под условом да је случај Туниса у највећој мери јединствен, одбацивање потенцијалног утицаја догађаја у тој држави на остатак региона, где се многи млади Арапи у ери фејсбука и твитера сада осећају као Тунишани, представљао би уске видике. Они осећају понижење због поступака својих лидера, као и због вулгарне деспотске суштине тих владара. Такође, жељни су слободе. Какав год да буде исход револуције јасмина, и чак и ако не постане за Арапе оно што је пад Берлинског зида представљао за Европу, служиће као временска одредница, јер ће се причати о периоду „пре“ и „после“ преврата.

Постоји вероватноћа да ће бити примењен један од два политичка модела у арапском свету - турски или ирански сценарио. Уколико се револуционарни талас који је запљуснуо Тунис прошири на остале државе региона, остаје питање колико земаља ће постати отворено попут Турске, а колико ће бити инспирисано иранским фундаментализмом. Несумњиво, таква дихотомија је у извесној мери поједностављена. Постоје сиве зоне у турском експерименту званом умерени ислам, а ако погледамо даље од иранских мула пронаћи ћемо разлоге за наду у динамичан и пркосан карактер цивилног друштва те државе.

Нема сумње да је Западу дражи турски модел. Можда многи Европљани желе да задрже Турску на разумној раздаљини, али имајући у виду промене и могућу нестабилност, ако не и хаос, у арапском свету, гледају благонаклоно на потенцијал Турске да одигра улогу фактора стабилности. Мада се историја никада не понавља, остаје питање да ли би нека врста неоотоманског поретка представљала најбољи одговор на опасност која вреба од арапског хаоса. Турска у којој је председник Владе Реџеп Тајип Ердоган постаје све утицајнији играч у региону, и која је оснажила репутацију у очима обичних Арапа заузимајући мужеван дипломатски став осудом смртоносног израелског напада на флоту бродова која је у јуну 2010. превозила помоћ турске хуманитарне организације у Газу.

Не знамо да ли је реч о променама набоље или нагоре, али точак историје се помера у арапском свету, и Запад готово да ништа не може да учини тим поводом.

(Данас, 30.1.2011)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер