Џозеф Стиглиц: Неолиберализам подрива демократију већ 40 година - једини пут напред је враћање просветитељству

 Кредибилитет неолибералног поверења у ослобођена тржишта као најсигурнији пут ка заједничком просперитету ових дана се одржава у животу.

Форма глобализације коју је прописао неолиберализам оставила је појединце и читава друштва неспособним да контролишу важан део сопствене судбине, што је јасно објаснио Дени Родрик са Универзитета Харвард и као што ја тврдим у мојим недавним књигама „Глобализација и њена нова незадовољства“ и „Људи, Моћ и добити“. Ефекти либерализације тржишта капитала били су посебно необични: Ако би водећи председнички кандидат на тржиштима у настајању изгубио наклоност Волстрита, банке би извукле свој новац из те земље. Бирачи би се тада суочили са великим избором: препустити се Волстриту или се суочити с тешком финансијском кризом. Било би то као да Волстрит имао више политичке моћи од грађана земље.

Чак су и у богатим земљама, обичним грађанима рекли, „Не можете водити политику коју хоћете“ – било да је у питању адекватна социјална заштита, пристојне плате, прогресивно опорезивање или добро регулисан финансијски систем – „јер ће држава изгубити конкурентност, радна места ће нестати, а ви ћете патити.“ У богатим и сиромашним земљама елите су обећавале да ће неолибералне политике водити ка бржем економском расту и да ће користи постепено осетити сви, укључујући и најсиромашнији којима ће бити боље. Да би дотле стигли, радници би морали да прихвате ниже плате, а сви грађани би морали да прихвате смањења важних државних програма.

Елита је тврдила да су њихова обећања заснована на научном економском моделу и „истраживањима базираним на чињеницама“. Након 40 година, бројке су следеће: раст је успорен а плодови тог раста отишли су неколици на врху. Како су плате стагнирале а берзе се шириле, доходак и богатство су расли, уместо да се смањују. Како могу кресање плате – да би се постигла или одржала конкурентност – и смањени владини програми да употпуне виши животни стандард? Обични грађани осећали су се као да им се продавала магла. Потпуно оправдано су се осећали збуњено.

Сада доживљавамо политичке последице ове велике обмане: неповерење елита, економску „науку“ на којој је заснован неолиберализам, и политички систем корумпираног новца који је све омогућио. Стварност гласи да је, упркос свом имену, ера неолиберализма била далеко од либералног. Наметнула је интелектуалну анализу чији су чувари били крајње нетолерантни према неслагању. Економисти са хетеродоксним ставовима третирани су као херетичари које треба избегавати или у најбољем случају изместити у неколико изолованих институција. Неолиберализам има мало сличности са „отвореним друштвом“ за које се залагао Карл Попер. Као што је Џорџ Сорос нагласио, Попер је препознао да је наше друштво сложен, стално развијајући систем у којем што више учимо, то више наше знање мења понашање система.

Нигде ова нетолеранција није била већа него у макроекономији, где су преовлађујући модели искључили могућност кризе попут оне коју смо искусили 2008. Када се немогуће догодило, третирано је као да је то петстогодишња поплава – чудан догађај који ниједан модел није могао да предвиди. Чак и данас, заговорници ових теорија одбијају да прихвате да је њихово веровање у саморегулишућа тржишта и њихово одбацивање екстерналија као непостојећих или неважних, довело до дерегулације која је била кључна у подстицању кризе. Теорија и даље опстаје, са птоломејским покушајима да се уклопи са чињеницама, што сведочи о стварности да једном успостављене лоше идеје често успоравају смрт.

Ако нас финансијска криза из 2008. није подстакла да схватимо да необуздана тржишта не функционишу, климатска криза би свакако требало: неолиберализам ће буквално окончати нашу цивилизацију. Али, такође, је јасно да демагози, који би нас натерали да окренемо леђа науци и толеранцији, само погоршавају ствари.

Једини пут напред, једини начин да се спаси наша планета и наша цивилизација, јесте ново рођење историје. Морамо ревитализовати просветитељство и поново се почастити његовим вредностима слободе, поштовања, знања и демократије.

Аутор је добитник Нобелове награде за економију. Професор је на Универзитету Колумбија и економиста у Институту Рузвелт. Недавно је објавио књигу: „Људи, моћ и профити:Прогресивни капитализам у ери незадовољства“.

(Данас)