Едвард Лукас: Рат иде ка нерешеном резултату

Одлучујући исходи на бојном пољу су ретки. Оно што следи након борбе често је важније.

У рату, тврдио је Карл фон Клаузевиц, „резултат никада није коначан“. Картагињани се с тим вероватно не би сложили: победа Римског царства 146. године пре нове ере значила је њихово поробљавање и потпуно физичко уништење њиховог града.

Али пруски војни теоретичар био је у праву када је рекао да је тешко измерити пораз и победу у војном сукобу.

Детаљи крајњег исхода биће одређени неком комбинацијом дипломатије, санкција и безбедносних гаранција

Да бисмо проценили ко је победник а ко губитник, морамо погледати шта је свака страна првобитно желела да постигне и по којој цени, пише у анализи за Центар за европске анализе Едвард Лукас, дугогодишњи дописник Економиста из Берлина, Москве, Беча и балтичких држава и међународно признати стручњак за шпијунажу, субверзију, употребу и злоупотребу историје.

Могло би се рећи да инвазија Владимира Путина на Украјину иде ка нерешеном исходу, оцењује Лукас. Како је председник Володимир Зеленски рекао ове недеље, Русија није довољно јака да заузме целу Украјину, али ни Украјина није довољно јака да поврати окупиране територије.

Детаљи крајњег исхода биће одређени, неком комбинацијом дипломатије, санкција и безбедносних гаранција.

Међутим, ако проширимо видик, могло би се тврдити да је Кремљ већ изгубио: упркос огромним трошковима, није успео да „одсече главу“ Украјини и трајно је врати у руску орбиту.

Ипак, с друге стране, може се рећи и да ће Украјина, због несразмерно великих људских и материјалних губитака, бити осакаћена у свом развоју деценијама унапред.

Покушаји да се Русија изолује као вид казне за агресију завршили су тиме да администрација Доналда Трампа дословно простире црвени тепих за руског лидера

Трећа могућа процена јесте да је Путин надмудрио Запад својом одлучношћу и нуклеарним застрашивањем.

Покушаји да се Русија изолује као вид казне за агресију завршили су тиме да администрација Доналда Трампа дословно простире црвени тепих за руског лидера оптуженог за ратне злочине.

У свакој од ових процена има истине. Али стварни одговор гласи: прерано је за закључке. Војни сукоб можда изгледа као пат-позиција, али није завршен.

Украјинске нове ракете дугог домета могле би нанети одлучујућу штету руској економији. Масовни руски напади дроновима ове зиме могли би преоптеретити украјинску противваздушну одбрану и нанети катастрофалну штету енергетском систему и цивилној инфраструктури.

Ове могућности се међусобно не искључују. Ако се борбе успоре или зауставе са или без стране дипломатске интервенције следеће питање биће: ко ће добити мир? Да ли ће Украјина постати просперитетна, стабилна чланица Европске уније, или трауматизована и ослабљена држава?

Хоће ли Русија успети да угаси свој ратни механизам, или ће потражити нове авантуре и преузети још веће, погубне ризике?

Искуство Финске овде је врло поучно, напомиње Лукас. Након тромесечног Зимског рата (1939–1940) против совјетских освајача, Финска је била у војно неповољној позицији и морала је да се одрекне осмине своје територије.

Други совјестко-фински рат (1941–1944) завршила је под још строжијим условима, укључујући плаћање тешких репарација.

Следеће године обележиле су напети односи с Кремљом и болни компромиси. У том смислу, Финска је „изгубила“ војни сукоб са Совјетским Савезом.

Али у другом смислу, „добила“ је мир – полако се извукла из сенке Москве и из Хладног рата изашла као просперитетна, суверена и демократска држава.

СССР је „победио“ у ратовима против Финске, па и у знатно већем рату против нацистичке Немачке. Али четири деценије касније, нашао се на ивици распада.

Ситуацију додатно компликује чињеница да се Русија и Украјина не боре само на бојишту, већ и путем софистицираних операција саботаже, атентата, информационих кампања и других тзв. „испод-прага“ активности.

Ове операције ће вероватно трајати и након што формална војна дејства престану. Како тврди шведски научник Јан Енгстром у поглављу нове књиге „Non-Military Warfare“ (Невојно ратовање), посебно је тешко дефинисати победу и пораз у оваквом сукобу.

Можда је на крају и најважније не штета нанесена противнику, већ унутрашњи компромиси које нека држава мора да направи како би могла да води такав рат.

То може значити кршење закона или брисање граница између јавног и приватног, цивилног и војног сектора.

Грубо речено, ако једно отворено друштво победи путинизам тако што неповратно постане путинистичко – онда је заправо изгубило, а не победило.

(Данас)