Филип Шварм: Ако се неко још не брине како ће Србија изгледати после коронавируса, крајње време је да почне

Читав свијет се носи са короном. У државама гдје је демокрација развијена, власти признају пропусте, отворено говоре о великим проблемима, дискутују о нужним ограничењима... У Србији, међутим, све је другачије. Свашта је до сада ова земља видјела, али ништа ни налик на кампању какву тренутно води Александар Вучић.

Наведено би се још и некако могло прогутати да нема оног другог дијела ове личне кампање. Наиме, предсједник третира своје суграђане попут малољетне дјеце – размажене и незахвалне – која га стално љуте. Зато им држи придике, кори их и виче, пријети свима стављањем у казну због непослушности неколицине. За сваку грешку свог режима криви грађане, а он је светачки безгрешан, прави подвижник, жртва подмуклих непријатеља. То су – како који дан – гастрабајтери, пензионери, власници паса, европска администрација и, нипошто на посљедњем мјесту, новинари независних медија и политички опоненти. Вучић се очито погубио од силних обраћања нацији, па ју је почео доживљавати као проширени Главни одбор Српске напредне странке. Колико, свједочи карикатурално опонашање у изведби његовог личног персонала од премијерке Ане Брнбић ка наниже.

Углавном, циљ читаве ове Вучићеве кампање јесте да покаже како само он зна шта нам је чинити, како без њега ништа не може функционирати и да га није, пропали би колико сутра. Он је уједно и одлучни шеф државе и директор болнице и управник складишта санитетског материјала и предсједник кућног свјета и праведни, али строги отац... Просто – један једини, незамјењиви, богом дани спасилац 

Свађалачка и слуђујућа реторика предсједника Србија посебно је ескалирала протекле недјеље. Највјеројатније су му истраживачи јавног мијења саопћили да му је рејтинг почео падати или бар осцилирати, па је одлучио да малчице стане на лопту. Међутим, ништа се није промијенило. Док Вучић тренутно изиграва брижног оца фамилије, изнад политике и њоме изазваних страсти, армија ботова и режимских трбухозбораца на зарез наставља гдје је стао. Посебан допринос овој пракси дали су новинари таблоида скресавши му све у лице против опозиционих лидера и независних медија, а он их је стрпљиво слушао на конференцији за штампу, мученички и скрушено одбивши сваки коментар прије окончања пандемије. Ово није забиљежено ни за вријеме Милошевића, нити у доба дијалектичког материјализма.

Углавном, циљ читаве ове Вучићеве кампање јесте да покаже како само он зна шта нам је чинити, како без њега ништа не може функционирати и да га није, пропали би колико сутра. Он је уједно и одлучни шеф државе и директор болнице и управник складишта санитетског материјала и предсједник кућног свјета и праведни, али строги отац... Просто – један једини, незамјењиви, богом дани спасилац.

Ако се нетко још не брине каква ће Србија изгледати послије корона, крајње вријеме је да почне.

(Време)