Флоријан Бибер: Филм "Дара из Јасеновца" је историјски углавном тачан, оно што га чини пропагандом је контекст; Слике насиља су често јефтине и не доприносе причи

 Главни Вучићев циљ је да остане на власти са што је мање ограничења могуће и уз помоћ било ког средства. Он је изградио пирамиду људи који подржавају тај систем, јер од њега имају користи. Ово је оно што се зове "отетом државом", међутим, и аутократе често праве грешке. Милошевић није морао да распише изборе 2000, прерачунао се, па би и Вучић такође могао да се прерачуна. Ипак, не очекујем да пристане на слободне и поштене изборе, каже у интервјуу за Нова.рс професор Универзитета у Грацу и координатор Саветодавне групе за европску политику на Балкану Флоријан Бибер, предвиђајући судбину наступајућег дијалога власти и опозиције.

У разговору за наш портал Бибер је говорио и о конфликту са српским амбасадором у Вашингтону Марком Ђурићем, који се месецима уназад води на друштвеним мрежама, а завршен је пре неколико дана – блокадом.

Већ дуго постоји конфликт између вас и Марка Ђурића на друштвеним мрежама. Да ли бисте уопште могли да објасните разлоге због којих вас константно позиционира као мету? Или је он можда ваша?

Почео је да ме напада прошле године, након што сам постовао слику прославе победе СНС након избора, на којој је био и он и остали и игру речима “Ацо вирусе”, алудирајући на његов легендарни телефонски разговор са Вучићем након косовских избора 2017. Био је то коментар на то како владајућа партија неопрезно игнорише пандемију да би организовала изборе, угрозивши народ најбржим укидањем ограничења због коронавируса у Европи. Претпостављам да је то изазвало нападе. Осим тога, Вучић ме је континуирано нападао у емисијама нешто више од годину дана. Од тада, Ђурић је више пута осетио потребу да коментарише моје твитове или интервјуе српским медијима, на Твитеру или кроз саопштења СНС, која су се после ширила кроз прорежимске таблоиде.

Како је уопште дошло до сукоба? Да ли сте се икада упознали?

Никада га нисам упознао и лично нисам заинтересован за то. Његови напади су део шеме по којој се српска власт, као и друге ауторитарне или полу-ауторитарне власти, суочава са критиком. Конкретно, ови напади се увек базирају на полу-истинама, инсинуацијама и личним атацима. Ако пратите комуникацију власти у демократијама, оне ће или игнорисати критике или одговорити на садржај, а неће се упустити у личне нападе.

Шта мислите о његовом политичком деловању, напослетку и његовом избору за српског амбасадора у Вашингтону? Да ли је имало смисла поставити га на то место?

Он сигурно није дипломата по понашању и дао је неке веома проблематичне изјаве, као што је подржавање кинеске политике према мањинама у Синкјангу, која према свим извештајима, укључује велика кршења људских права. Мислим да је послат у Вашингтон да буде Вучићев амбасадор за Трампа. Добро би се уклопио у то окружење. Сумњам да ће бити способан да представља Србију добро у Бајденовој Америци.

Последња оптужба уследила је због вашег коментара о филму “Дара из Јасеновца”, након чега вас је означио као неког ко негира холокауст. Рекли сте да је овога пута отишао предалеко и блокирали га на Твитеру. Шта је у филму, по вашем мишљењу, пропаганда?

Филм је, сам по себи, историјски углавном тачан, као што је више историчара приметило. Како је истакао мој колега Ерик Горди, филм је веома дводимензионалан у погледу тога како илуструје насиље и лићности. Слике насија су често јефтине и не доприносе причи. Оно што је чини пропагандом је контекст. Приказана је као коначно саопштавање истине Србима и свету о Јасеновцу, као да је то била тајна. Историја концентрационог логора и геноцида добро је документована, било је више филмова о усташким злочинима у ЈУгославији. То није нешто ново. Ниво уплитања Владе – од тврдње председника Вучића да је он иницирао филм, до кампање у државним новинама и медијима – промовише нарочиту врсту наратива прошлости, који Јелена Суботић описује веома добро у својој скорашњој књизи “Жута звезда, црвена звезда”, а који се користи да се промовише сопствена жртва. Ово је нарочито проблематично јер режисер сам потцењује логоре које су формирале снаге босанских Срба током ратова деведесетих. Јасеновац тако постаје политички аргумент, пре него историјски догађај. Коначно, мој коментар је био намерно погрешно интрпретиран од стране Ђурића и таблоида попут “Ало-а” и “Информера” да би се сугерисало да подржавам негирање холокауста или чак да сам на страни Усташа. Ово је, наравно, лаж и јефтин начин да се ућуткају критике. Нема сумње да се догодио геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима у НДХ и то је јасно. Постоји, такође, консензус међу озбиљним историчарима око броја жртава у Јасеновцу и током власти НДХ и ове факте узимам као несумњиве (с обзиром да нисам историчар који се бави Другим светским ратом). Моја критика се односи на употребу, односно злоупотребу, догађаја у тренутне политичке сврхе.

Помињао вас је у негативном контексту и председник Вучић. Шта мислите о његовом раду?

Забринут сам и годинама коментаришем ауторитарну природу српске власти од када је Вучић најпре постао “ППВ”, онда премијер и на крају председник. Моје истраживање се претходних 25 година фокусирало на питање национализма и демократије на пост-југословенском простору и посматрао сам и истраживао ширу кризу демократије у региону и у Србији нарочито. Као истраживач, мислим да је природно да отворено о томе говорим и указујем на проблеме. У том смислу, концентрација моћи у рукама једне особе је формално и неформално забрињавајућа. Ниво демократије и грађанских слобода је у оштром паду у Србији под Вучићевом влашћу. Како би ово постигао, он је намерно подривао подршку ЕУ интеграцијама у земљи, подржава неуморни бескомпромисни говор мржње у медијима који су му лојални и против политичких опоненанта и против других нација и група. Тиме је узроковао велику штету држави и региону. Реторика коју читам у српским таблоидима подсећа ме на ону коју сам читао када сам учио о национализму под Милошевићем касних осамдесетих и раних деведесетих. Да ли мислим лоше о свему што ради, наравно да не. Кључ је да као истраживач примећујем структуралну и дугорочну штету коју његова владавина чини и то ме брине и када су у питању ова држава и њени суседи.

Дијалог власти и опозиције почиње у марту. Очекујете ли да ће Вучић попустити кад је реч о изборним условима и зашто?

По мом мишљењу, главни Вучићев циљ је да остане на власти са што је мање ограничења могуће и уз помоћ било ког средства. Као што је очекивано у таквој врсти полу-ауторитарног режима, он је изградио пирамиду људи који подржавају тај систем јер од њега имају користи. Ово је оно што се зове “отетом државом”. Ако је ово схватање тачно, он ће правити уступке само тако где га они не могу ослабити. Наравно, аутократе често праве грешке. Милошевић није морао да распише изборе 2000, прерачунао се, па би и Вучић такође могао да се прерачуна. Ипак, не очекујем да пристане на слободне и поштене изборе.

У сусрет изборима 2022. портал Нова.рс прави анкету међу угледним личностима, које предлажу свог председничког кандидата. Кога бисте ви предложили?

Не желим да улазим у српску политику. Имам две опсервације, као посматрач споља. Прва: Вучићев успех почива такође и на недостатку убедљиве алтернативе и у овом тренутку не могу да замислим ниједног опозиционог лидера који би могао да ухвати моментум који би га одвео до победе. Друга: алтернатива би могла бити неко ко је веома другачији од Вучића, не само по томе што је у опозицији, него и по томе што би понудио другачије виђење тога шта је улога председника. Повратак Уставу и председник који је репрезентативнији, изнад политичких партија. Додао бих да ако би се погледали слични системи који су под утицајем доминантних лидера, попут Ердогана или Орбана, опозиција је прво успела да победи владајућу партију у местима где се снажни лидер није кандидовао, на локалном нивоу. Начин на који Вучић постаје централна фигура на свим изборима испред СНС открива слабост система, пре свега ослањање на Вучића. Да ли би СНС добио изборе без њега?

(НоваС)