петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Горица Поповић: Косово и косовски мит увек ће бити део нашег бића
Хроника

Горица Поповић: Косово и косовски мит увек ће бити део нашег бића

PDF Штампа Ел. пошта
уторак, 22. јун 2021.

 Пуних 40 година члан сам Aтељеа 212. У августу затварам цео један круг, односно одлазим у пензију, потврдила је у интервјуу за „Политику” драмска уметница Горица Поповић, иза које је и те како успешна уметничка каријера. То најбоље потврђују њене сценске хероине: Василија, Марина Цветајева, Њура, Надица, Попи, госпођа Волтон, Јагода, Хилда, Кејт, Галатеа, Катица...

– Глумом сам почела да се бавим и много раније, рачунам и оно време када сам играла после факултета. Тумачила сам, наиме, неколико улога као млада глумица, у време када сам радила на ФДУ као асистент на дикцији и глуми. У једном тренутку су ме Мира Траиловић и Љубомир Муци Драшкић позвали да пређем у Атеље 212, било је то осамдесетих година прошлог века. Просто је невероватно када помислим да је прошло четири деценије везаности за Атеље 212. То време ми је пролетело, али када мало застанем и присетим се свега што ми се у тих 40 година издешавало, обузме ме чудан осећај. Сетим се свих људи који су ту стварали, а који су нажалост отишли. То је цео мој живот заправо, ништа мање значајан него приватни. Најстарија сам у глумачком ансамблу Атељеа 212, а сада ћу ићи у пензију – прича Горица Поповић.

– Одлазим са пет наслова на репертоару, што значи да ћу и даље играти те представе. Чека ме чак и нови посао (реч је о новој представи Атељеа 212 коју ће према рукопису Биљане Србљановић режирати Паоло Мађели). Оно што могу да кажем јесте да мени није досадила сцена, да и даље имам ту енергију, не само за позориште него и уопште. Снимам наставак серије „Клан”, реч је о другој сезони, будући да је прва побудила доста интересовања. Тумачила сам, заправо, мајку једног од криминалаца, а сада је Бобан Скерлић проширио моју улогу. Направио је занимљиву причу о родитељима чија су деца криминалци. Зашли смо мало у ту област која се много не истражује.

Били сте и Зина Цветкова, Марта, Јевгенија Ивановна, Елсе, Маргарет Мид... Шта се од ваших глумачких почетака до данас променило у позоришном, уметничком оквиру?

Поред осталог, променио се и начин финансирања позоришта. Некада је, а често сам била и у управном одбору па знам како је све то функционисало, финансирано по десет пројеката, сада један или два. То је битна разлика. Разумем да су времена тешка, али сматрам да не би све то смело да се дешава на тај начин – да треба да се одваја више новца за нове пројекте, представе и људе. Имали смо дуго забрану запошљавања млађих колега, и то је све ишло на мишиће. На срећу, сада имамо дивну екипу младих глумаца, у које имам велико поверење да ће наставити добар пут Атељеа 212, где се постава потпуно изменила. Многи велики глумци су, на моју велику жалост, отишли, а и последњих година неки људи нас напуштају раније него што би требало. Рецимо, напустио нас је Маринко Маџгаљ, недавно и Феђа Стојановић, за којим искрено жалим. Ето, променили су се људи, променио се и однос према култури и позоришту, али нећу много да кукам. Морам да кажем да је и за време пандемије финансирање било редовно, уз неке тешкоће, али плате су биле редовнe. Једноставно осећам одговорност да треба да играмо и у овим тешким временима, која надам се остају за нама. Да играмо и са маскама, пред проређеном публиком јер морамо тај пламичак и даље да гајимо.

Били сте и кнегиња Љубица и Милица Стојадиновић Српкиња... Колико је деликатно трансформисати се у историјске личности?

Наравно да ту увек постоји одговорност. Морам да приметим да ме и данас ословљавају овим именима гледаоци који памте те јунакиње. То ми је лепо, прија ми. Током грађења тих ликова наравно да смо проучавали грађу, трудили се да буду што аутентичнији. Веома волим ту царицу Милицу, нажалост, комад „Бој на Косову” није игран у позоришту, а реч је о фантастичном делу Љубе Симовића, које има толико истина. На основу тог текста је снимљен филм, истина мало на брзину јер је прављен поводом обележавања 600 година од Косовке битке. Љуба Симовић је сјајан аутор и увек жалим што није више писао за позориште. Волим његову поезију. Да је макар написао још неки комад попут дела „Путујуће позориште Шопаловић” или „Боја на Косову”.

Симовић казује ствари које су дубоко у нама: „Косово је место са ког се Србија пење у небо.” То је истина која нас држи, а и представља терет. Косово и косовски мит увек ће бити део нашег бића. То је тако тешко зато што не видим да ту може да буде неког разрешења, мира. Све ово што се дешава, како нас притискају, болно је и не видим како ће све то да се разреши. Љуба Симовић је и у монолозима царице Милице много тога рекао: „Не једанпут, Вуче Бранковићу, десило се да су нас они које смо напојили и нахранили жедне преко воде превели...” Свака та Симовићева мисао велика је истина. Волим што сам играла Милицу.

Колико је било инспиративно тумачити Љубицу Обреновић?

Кнегињу Љубицу играла сам баш на месту где је она заиста убила Милошеву љубавницу. У селу Црнуће постоји и та кућа, што је мени било јако узбудљиво. Током снимања сцена око нас су били статисти, а Милошеву љубавницу тумачила је Мира Фурлан. Када сам је убила из кубуре и када је редитељ Ђорђе Кадијевић рекао „стоп!”, иза мене се проломио аплауз праћен речима: „Добро је што је уби.” Нисам једанпут доживела да ми је неко рекао: „Добро је да си убила ону љубавницу.” То је лепота, драж нашег посла јер се осврнете на занимљиве људе, као што ми се десило са последњом серијом, „Каљаве гуме”, где добијам много коментара. Људи се унесу у причу, препричавају сценске догађаје, распитују се шта ће даље да буде. Једном ме је, када је била актуелна серија „Бољи живот”, један фини професор факултета питао: „Како је Љубиша Самарџић знао да ће Гига да буде на том месту?” Човек је заправо потпуно ушао у серију, као да је то нека истина. То ми је било и чудно и лепо у исто време. Недавно је и један колега добио батине зато што је у серији истукао неког лика...

Представа „Лажљивица” по делу Николаја Кољаде, у којој играте са Јелисаветом Секом Саблић, једна је од последњих у вашем богатом позоришном низу. Зашто нам је ова духовита прича о самоћи и о потреби за пријатељем данас занимљива?

„Лажљивица” прича о пријатељству, усамљености... Две потпуно различите жене, Серафима Маргаритовна и Маргарита Серафимовна, које живе удаљене животе, заправо су јако саме, и то је тужно. Њихов судар, те Серафиме Маргаритовне, која моју Маргариту засипа ружним речима и агресијом, најбоље говори о њима. Сека Саблић и ја често смо разговарале и питале се да ли је све то смешно. То јесте смешно, односно реч је о једној трагикомедији јер има много тужног у свему томе. Ове Кољадине јунакиње су несрећне, без обзира на то колико ми насмејемо публику, оне су производ овог времена, у којем се многи људи не сналазе. Ако се нисте убацили у неке шеме, да тако кажем, ви сте скрајнути и нисте важни.

Дуго трајете у глуми, познајете много различитих карактера, људи, судбина... Колико су вам њихове реплике и дијалози помогли у стварном животу?

Дружите се с великим, значајним писцима и умовима, са паметним текстовима, тако да то неумитно утиче и на вас приватно. Глумац није ни свестан колико тога покупи од свих тих ликова, текстова. Сећам се да сам као девојка на једном дружењу у Крагујевцу слушала Љубу Тадића, који је тада био велика звезда. Била сам задивљена његовом ерудицијом, способношћу да сажме неке ствари, извуче закључке, да каже неке истине. Онда сам схватила да је играо Сократа, проту Матеју Ненадовића. Казивао је велике текстове, сигурно да је упио много тога из њих. То јесте привилегија нас глумаца – да долазимо у додир с великим делима. Често ме млађе колеге питају како тако лако могу да урадим неке ствари. Кажем: километража. Волим своје младе колеге, волим да се дружим с њима, да од њих црпим енергију.

Глумац је у души дете које много воли да се игра. Ви сте још увек у жару те игре?

Апсолутно! То је та енергија, понекад осетим физички замор у ногама, да нешто не могу да урадим што сам раније могла, али што се тиче менталне енергије, снаге још увек имам. Не трошим је само на глуму већ и и на хобије, чак и на писање. Пишем, проучавам своје омиљено време, двадесете и тридесете године прошлог века, стари Београд, женска хуманитарна друштва кроз призму комичног. Жао ми је што документарна серија о Браниславу Нушићу нија могла да буде реализована због финансија, али ето можда ће се некада наћи неко ко ће ту малу серију да исфинансира.

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер