Каква је будућност „посебних односа“ између две англосаксонске чланице НАТО

Хоће ли и даље опстајати „посебни односи“ између две англосаксонске чланице НАТО?

Коментаришући ових дана обелодањени у Доњем дому британског парламента Стратешки преглед за одбрану и безбедност, државни секретар САД Хилари Клинтон је изјавила, да ће Велика Британија остати главни партнер Вашингтона у војној сфери.

Те нас речи, хтели то или не, враћају у она времена, када се за означавање карактера узајамне сарадње две државе употребљавао чак специјални термин – „посебни односи“ (special relationship). У политички лексикон тај термин је увео Винстон Черчил у свом чувеном говору марта 1946. године у Фултону, када је позвао „на стварање асоцијације народа, који говоре енглески језик, зарад успостављања „посебних односа“ између Британске заједнице и империје, с једне стране, и Сједињених Држава – са друге“.

Идеја о англо-саксонском јединству прожимала је сарадњу Вашингтона и Лондона у војно-стратешкој области неколико деценија, све док средином 70-их година, на позадини америчког потенцијала и скоро две хиљаде бојевих глава, реална улога „независних“ ударних снага Британије није постала осетно безначајна. Истовремено је Совјетски Савез достигао паритет са Сједињеним Државама у области стратешког наоружања. При постојању тако огромних арсенала у две нуклеарне суперсиле, заинтересованост Пентагона за британске стратешке нуклеарне снаге, као на некакву резерву, смањена је до минимума.

Преиспитивање вредности англо-америчког привилегованог савеза текло је брже, природно, у САД. Али су и с ону страну океана, у Лондону, „посебни односи“ престајали да изазивају невиђену стрепњу по мери реализације интеграционих процеса у Европи.

Па ипак, Велика Британија и даље остаје, у првом реду у оквирима Северноатлантског блока, најближи савезник Сједињених Држава. 2004. године нико други до тадашњи премијер Тони Блер изразио је спремност да на територији своје земље инсталира (база краљевских ВВС Фајлингдејлс у грофовији Норт-Јоркшир) радар за рано откривање и пресретаче ракета Оружаних снага САД у оквиру стварања америчке НПРО. И то у време када су у другим престоницама „старе Европе“ нагињали ка стварању европске нестратешке ПРО, без учешћа Пентагона.

Лондон се први придружио и војној кампањи САД у Авганистану 2001. године, у више наврата повећавао тамо своје снаге, и данас је британски војни контингент у авганистанским провинцијама (броји око 10 хиљада људи) – најбројнији у саставу међународних снага за одржавање безбедности (ISAF).

Године 2003. британска војска је заједно са америчком упала у Ирак. У састав копнене групације, концентрисане у региону Персијског залива, Велика Британија је америчкој армади од 145 хиљада војника придодала 62 хиљаде људи. У Персијском заливу су дејствовале три ударне групе носача авиона Војно-поморских снага САД, и једна Велике Британије. За бомбардовање ирачке територије коришћени су и аеродроми, лоцирани на Британским острвима. Б-52 су стартовали у регионе ратних дејстава из базе краљевских ВВС Фејрфорд у Глостерширу.

Међутим, данас у британском естаблишменту нема јединства по питању да ли је и даље потребно такво савезништво са Америком. На пример, професор лондонског Краљевског института обједињених служби Мајкл Кларк позива власти да проанализирају, колико њихова земља и заиста допуњава САД у одбрамбеној сфери. „Неопходно је бити начисто с тиме, шта ми заиста можемо понудити Американцима, - каже он. „Данас Велика Британија располаже комплетним сетом могућности, чувајући национални систем нуклеарног задржавања, производећи носаче авиона, набављајући најновије вишенаменске ловце и остварујући копнене антиустаничке операције. Можемо ли ми себи дозволити да и даље будемо мини-копија оружаних снага САД? Практично се сви слажу у мишљењу, да та идеја није прихватљива“.

У марту 2010. године комитет за иностране послове Доњег дома парламента препоручио је да се одустане од коришћења термина „посебни односи“ за карактерисање британско-америчких веза. А уједно да се научи, да се Вашингтону говори „не“ и да се одлучније бране своји национални интереси.

„У дугорочној перспективи мало је вероватно да ће Велика Британија бити способна да утиче на САД у оној мери, у којој је то чинила раније“ – изјавио је председник комитета Мајк Гејпс, апеловавши да „будемо реалисти и прихватимо да ће глобализација, структурне промене и геополитичка померања неизбежно утицати на британско-америчке односе“.

По мишљењу британских парламентараца, односи између две земље данас се више асоцирају не са једнакошћу, већ са оном подршком коју је Британија пружила администрацији председника Џорџа Буша приликом упада у Ирак, због које је „зарадила“ непопуларни надимак „услужна пудлица америчке администрације“.

Али управо ту улогу би Вашингтон, који се у Авганистану суочава са све већим тешкоћама, желео да сачува свом савезнику. Он не шкртари на громким похвалама на његову адресу, не противи се да британски кабинет врши структурне реформе својих оружаних снага, да балансира буџет, чак и да редукује бројност личног састава. Најважније је да он ни за јоту не одступа од својих обавеза у Авганистану.

Подетимо да је британски премијер Дејвид Камерон, презентујући у Доњем дому горе поменути Стратешки преглед о одбрани и безбедности, саопштио да ће одбрамбени буџет Уједињене Краљевине у наредне четири године бити смањен за 8 процената, а да ће се бројност оружаних снага смањити за 17 хиљада војника и 25 хиљада цивилног персонала. Али је при том премијер посебно нагласио, да никаквог кресања расхода за операције у Авганистану не треба очекивати, већ да ће британски војници који тамо ратују добити додатну техничку опрему.

Е, управо ту госпођа Клинтон није штедела комплименте, високо оценивши напоре Камерона и његове владе: „У резултату ће Велика Британија моћи да извршава све своје обавезе у НАТО и остане најснажнији партнер наше војске у тежњи да се смањи ниво опасности XXI века“.

Репутација “глобалног војног играча“, па још „најснажнијег партнера“ САД, наравно, ласка многим политичарима и војницима на Британским острвима. Али, поставља се питање – је ли земља кадра за ту улогу, тим пре у условима тешког економског пада? Сумње у то све чешће обузимају високопостављене личности у Лондону. „Ми се фактички налазимо на стратешкој раскрсници, на којој донете одлуке могу повући за собом фундаментално преиспитивање места Велике Британије у свету, па према томе, и нивоа наших националних амбиција“, - изјавио је, на пример, командант британских копнених снага, генерал Ричард Денет. Тим речима блиска је и оцена бившег амбасадора Велике Британије у САД Дејвида Менинга: „У наредних неколико година ми ћемо бити сведоци дискусија, које ће дотаћи наше темеље. Људи ће неизбежно поставити питање о томе, да ли је нама потребно нуклеарно задржавање, а ако јесте, у којој његовој конфигурацији; које смо ратове ми спремни да водимо и уз коришћење којих средстава и могућности“.

Обратимо пажњу на то, да термин „посебни односи“ већ одавно није приметан у америчком политичком дискурсу. Може се учинити да је то објашњиво, јер су «special relationship» заправо изданак „хладног рата“, његов инструмент, па према томе и сам термин требало би да је давно остао у прошлости. Међутим, није све тако просто. Апеловање Хилари Клинтон на „традиционално тесне“ везе војних организама две земље је од вишестраног значаја. Оно значи да су САД крајње заинтересоване за то, да такав инструмент „хладног рата“, као што су „посебни“ англо-амертички односи, опстане и у условима промењене политичке реторике (уместо задржавања комунизма - ширење демократије). Међутим, чак и у Лондону овакву идеју не деле баш сви. Још мање су њоме одушевљени у Берлину, Паризу и Риму, где одавно осећају како улога „америчке пудлице“, коју је преузела на себе Велика Британија, штети плановима европског јединства.

(Фонд стратешке културе)