Марко Милачић: Мило, хвала ти што захваљујући теби Црногорци поново постају уједињени и Срби

 Стотинак година уназад, баш од ваше никад више, 1918. године, гушено је Православље покретима сила, комунистичким покретима, покретима који су нас водили према ничем и довели у ништа.

Једина спрега између Црне Горе и Бога, народ, вјеровао је у цркве свог Исуса и онда када су у њима разапињани свештеници и онда када су спаљиване из модерности, из комунизмом насталих европских вриједности, из највећег свјетског вандализма који се у то вријеме учио у образовним установама. Академским вандализмом.

У манастире и цркве утјеривана је стока, утјериване су краве, овце и волови, да би прљајући зидове исцртане иконама бесмртних светаца опоганили вјеру у име нове невјере. Под плаштом и амином од рата ослобођене Европе, у Црној Гори опет је, османлијским маниром спаљивано Православље.

Под копреном такве колијевке љуљана су новорођенчад генерације која је деведесетих година овладала Црном Гором, да доврши оно што су им идеолошки очеви започели. Богу страни, старозавјетни пагани, шездесетих година опет су рођени у Црној Гори.

Порасли су, од очева наслиједили запуштене и оронуле цркве које су претваране у штале. Комунизам је војевао своју битку са Исусом, склањајући тако једину разумску препреку над овладавањем људима, претварао је цркве у штале, а људе у стадо. Комунизам је заборавио библијску историју, да је Бог, пуштајући их да затварају говеда у цркве, од цркава створио нове митолошке Нојеве барке, да би спасио вјеру и да би вјера касније још надмоћније и снажније одјекнула.

Мило хвала ти, што си свим овим, а да ти то није било ни у примисли, од нас створио надмоћну нацију која задивљује свијет и која буди вјеру и у највећем Православном мраку, јер је вјери, да би засвијетљела, био потребан твој мрак. Због тебе, Црногорци су опет најбољи Срби. Због тебе, Црногорци су опет уједињени Срби

Дјеца која су тако расла, без Бога, без огријева за душу, деведесетих су повјеровала у Бога ратујући због новонасталог наслеђа комунизма, пољубила су крст, па су се од крста, због власти, још више удаљила. Пагани увијек остану пагани.

У Српској православној цркви у Црној Гори, последњих неколико деценија, Православна вјера добила је духовни задатак достојан времена и изазова Светог Петра Цетињског, да обнови храмове и одужи се Светом Василију Острошком што је изабрао да буде светац народа који га ни по чему није заслужио.

Одјекнуло је Черчилово: Историја се понавља, али сваки пут све више кошта.

Деведесетих година народ се вратио црквама и иконама, али се у цркве нису вратили интелектуалци академског вандализма. Они су родили грађански покрет вриједан озбиљног психијатријског рада и труда, у ком је све што је вјековима брањео и стицано, а то је Православна црква, стара хиљаду година, рећи ће они - дио превазиђене и ретроградне прошлости - којој ће они, либерално настројени, стари педесетак или мањегодина, стати на пут из лудила и амбиције да у свом лудилу униште и цркву и себе остављајући нам слободу да будемо ништа.

На таквим основама темељи се ђукановићевска Црна Гора. Да би пагански, опет убијала Православну вјеру, да би од државе, историјске искре борбе за слободу, постала држава играчка и талац талога свјетске моћи.

У свом паганству, Ђукановић је од пагана отишао још даље, на рођендан Светог Василија Острошког прогласио је закон којим Христу ускраћује право да уопште има цркве и манастире. Шта ће Христу цркве и манастири, кад има Ђукановића.

Прогласио је закон, а заборавио да су они који се не сјећају историје осуђени да историју понове. Осуђени су од Бога, да покајањем као највећим божијим благословом и највећом божијом казном побиједе себе.

Закон о слободи вјероисповјести за Ђукановића је таква казна. Закон о слободи вјеросиповјести наша је нова Нојева барка, коју нам је поклонио Ђукановић. Православна вјера је опет побједница. Цијела Црна Гора је данас бакља слободе: сијамо у име цијелог Православља.

На улицама, литијама и ми побјеђујемо све оно против чега се Ђукановић тридесет година борио, опет смо слободни и опет смо Христови. Ободи Цетињског манастира опет ослушкују како се у Црној Гори буди вјера. Осмјехује се обрис Светог Петра Цетињског, у чијим рукама свијетли невидљиви, а непобједиви мач. И да запуца на нас, Ђукановић је погођен Христом. И да запуца на нас, Ђукановић је побијеђен Христом. Од њега и нас већ је побјегао.

Црна Гора има несталог предсједника, непознатог боравишта, који је замислио да одсуство од мјесец дана надомјести јучерашњим интервјуом, који је сиже његове шизофреничне борбе са својом српском подсвијешћу. Давајући интервју сјетио се свега, само се није сјетио да каже гдје се сада, док се скрива и стиди од свог народа, налази такозвани предсједник изван Црне Горе. На било које питање, његов одговор је да је био изван Црне Горе, суштински и читљиво Ђукановић је изван себе и мимо себе.

Мило хвала ти, што си свим овим, а да ти то није било ни у примисли, од нас створио надмоћну нацију која задивљује свијет и која буди вјеру и у највећем Православном мраку, јер је вјери, да би засвијетљела, био потребан твој мрак.

Због тебе, Црногорци су опет најбољи Срби.

Због тебе, Црногорци су опет уједињени Срби.

Хвала ти у име Бога јер си још једном показао да је Бог највећи и онда када у њега не вјерујемо.

Доказао си да се котур црногорске историје окреће и поново зауставља на истој тачки, Православљу, у којој је Исус Христ увијек непобједив.

Марко Милачић, предсједник Праве Црне Горе

(НСПМ)