Mihailo Medenica: "Crko, dabogda, prokleti posrbice"

 Nije to bila prva, a sasvim sam siguran ni poslednja, poruka istog ludila: “Crko, dabogda, prokleti posrbice!”, niti me šta dotiču kletve i želje junoša iza lažnih identiteta, jer šta drugo imaju do laži, a nema veće kazne no braniti laž po cenu da ti se život izvitoperi u nju!

Najiskrenije, meni je tih jurišnika Montenegra žao!

Kako da ne požalim beskućnika bez igde – ikoga, prosjaka i nevoljnika koji se svega što jeste odrekao da bi tako ponosno bio sve što nije?!

Kako da se naljutim na nekoga koji je toliko na sebe ljut da svakog dana iznova mora da izmišlja razloge za postojanje, a spisak sve kraći..?

Drago mi je, eto, što im barem prezira ne manjka, što žešće mrze to jasnije svedoče da su nam i kolevke i grobovi isti, jer da znaju ko su ne bi imali potrebe da spore – ko sam?

Jesam “posrbica”, no moji su se, eto, posrbili pre vekove – vekova, negde s prvm jutrima Crne Gore, pa nikako da se rasrbe, Bogu hvala!

Možda smo pre toga bili žbunje, ne znam, no znam šta smo od tada i baš ništa drugo niti mogu, niti želim da budem do Srbin iz Crne Gore!

Nije to što na ćagi piše, no na kamenu pod kojim su mi prađedovi, na gori u kojoj mi je ognjište, u kori svake bukve na Gradini, najdivnijoj livadi s koje se o vedrim jutrima vide Komovi, pa još koji vek preko!

Kolike god da u planine tog Montenegra – Crne Gore su stolećima visočije!  Ne meri se to kolike su u visinu – no koliko su pod zemljom, a gorostasice moje ponosnice su do same drobi zemlje, uhvatile se za prve dane postanja još…

Može li moja crkva, sveta Srpska pravoslavna, biti tuđin na vašoj livadi kad su livade uzrasle iz moračke svetinje, dok vi za svoje “bogomolje” ne možete naći guvna već ih ko torbake prtite na leđima i nosate tako osamareni..? Kud vam korena kad toliko lutate, postojeći samo dok prezirete sve što postoji pod korenom?!

Na posletku, u vašem Montenegru nema mesta za mene, normalno, nema ga dvoljno ni za vas, ali u mojoj Crnoj Gori ima za vas – prađedovi su vam ostavili tronošce pod ikonom i guslama, pa nije grehota što hulite na mene, na nas, već na sebe, mrzeći s toliko jarosti što na koja god vrata zbega da pokucate – očevi otvore!

U svojoj “crkvi” palite voštance da njima razgorite moje šume, a u mojoj/vašoj svetoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi gore za vaše zdravlje i spasenje.

Gde ste je se vi odrekli – ona vas nije, voli vas i čeka, a nemate gde kad se umorite od temeljenja ništavila do u nju- dušom da počinete!

Dušom što vas čeka podno ikonostasa praotaca, da joj se vratite.

Zapamtite, ništa mi “posrbice” ne činimo bez što čuvamo Crnu Goru kad poželite da joj se vratite.

Kad se umorite od mržnje i pakosti, kad se rastreznite od mamurluka Montenegra. Ne krijemo mi Crnu Goru da je bude više za nas no da je bude dovoljno za vas kad vam se dosadi braniti laž ko zavetovinu!

Da imate gde da se isplačete kad navru suze a nigde kamena koji bi vas poznao, koji bi vas prizvao da nad njim istočite vekove…

Koliko je mrsko kad nemaš ni dan da isplačeš..?

Koliko je tužno kad sve što jesi možeš pod mišku da uprtiš… Koliko je mučno kad moraš ratovati protivu mene/nas- padajući u jurišima na samog sebe…