Mihailo Medenica: Sad znam kuda je Đedo gledao, dogledao i ostavio nama da vidimo

 Očas se u planini avgust premetne u novembar.

Nije mi bilo više od devet, deset godina, zgurao sam se između brata i kuma Dragića na drvenu klupicu tik do šporeta, naspram vrata u kolibu kad je nebo isplakalo sve što je moglo, čini mi se..?

Avgust, dan a smračilo se ko ispod babinih obrva kad šta zgrešimo. Biju potoci s Vučja, činilo mi se samo što ne porinu kolibu niz livade… Obično me je bio strah za takvih dana. Naročito kad bi baba pogledala u nebo i prozukla ono njeno:“Đavoli se žene…”, no ništa nisam osećao do potpunog mira i spokoja.

Ko krmaroš je trupcu kraj drvenog praga sedeo Đed, zagledan ko zna gde?

Sva trojica smo gledali put njega a on put beskraja.

Nikad takvog mira, mogla je koliba slobodno vodom niz livade zakukao ne bih – Đedo bi usidrio tu lomnu barku bukvom o nebesa…

Ništa mi tad nije značilo njegovo ime. Nisam ga ni zapamtio. Svi smo ga odreda poljubili u ruku kad je došao. Mirisala je na moračke livade, na smilje i otkose.

Vekovima je naša kuća kumovska s kućom Radovića.

Vazda su babi ljubili ruku kao najstarijoj i najglasovitijoj na planini, no sad je i ona, kruta žena kratkih rečenica, celivala ruku nekome mlađem od nje, a “starijem”…

Takvim mi se činio. Kao da ništa mimo njega nije postojalo, do te pogani što je tukla o kolibu a on…

S obe ruke oslonjen na štap, onaj obični, pastirski, kad s valjane javorovine sastružeš koru pa na suncu zabeli ko kao ono malo kose što je babi virilo iz marame.

Oslonio dlanove na štap, bradu na dlanove i ćuti.
Gledao je, zakleo bih se, i kroz kišu, i preko livada, mimo svih vrhova, kroz sve vekove prošle i buduće…

Kisnuo je tu kraj vrata, nije mario. Brada mu se otimala s vetrom, čas na jednu pa na drgu stranu, nije se ni trgao, kao da mu se iz vunenih čarapa i gumenih opanaka sam koren hvata sve dublje u zemlju što je vetar besnije tukao a kiša…
Nije to bila kiša no se nebo rasparalo.

Nema u planini kiša već brzaci jurnu s neba pa ko utekne – utekao je…

Prestravio bih se za takvih dana, ali toga – ne!

Kunem se, pamtim ga kao da drugih bilo nije, ništa dana do tog dana! Brat, kum i ja jedan do drugog, sila udarila na kolibu a koliba se uhvatila Đeda i ne pušta. Ko u kakvom sklepanom čamcu kojem niko ništa ne može. Đed za krmom a brada ko jarbol – na jednu pa na drugu stranu, a u nama mir.

Video je Đed dalje od kiša, vetrova i svih planina, da se jedna na drugu popnu…

Što je dan više besneo to je Đedo, čini mi se, mirnije sedeo nalakćen na štap, sve se dublje korenjem hvatajući u zemlju.
Umiri se satrapa nebeska, raziđoše se oblačine ko kakvo stado što je pastir dozavo da dojave, umiri se i brada, počinu na licu Đeda što se razgovorio s vekovima…

Eto, đeco, prođe i to… – reče tiho, ko da je usidrio barku pa pozvao da izađemo.

Ništa do mira u nama. Proklet bih bio kad bih umeo opisati taj mir. Da postoje reči – valjalo ne bi, ne bi to bio taj mir da se može u slova…

Ničega se više o tome danu ne sećam, a toliko ih je nalik njemu na planini, ali…

Nisam Đedu zapamtio ime, čudno mi je bilo, no pamtim kud je gledao…

Još sa tog drvenog praga vidici mirišu smiljem i moračkim livadama.

Sad znam kuda je Đedo gledao, dogledao i ostavio nama da vidimo!

Sada mu znam i imena, no Đedo je to, šta ćete više od toga.
Dobro ti zdravlje, mila starino!

Čini mi se da bi vetar i potoci odneli tog dana Crnu Goru i milo srpstvo da se nisi korenom dohvatio…

Dobro ti zdravlje, mila starino, ne plašim se više onakvih dana – nema oluja koje će slomiti uspravljenog čoveka nit ima kiša koje će nam poneti kolibe dok god ih drže klinovi sa Svetog Raspeća!

Hvala ti, Đede!

Znam što tad nisam razumeo – vera u Boga Hrista i srpstvo premilo su baš kao onaj štap na koji si svio dlanove: nije važno od kojeg je drveta no kakve ga ruke nose!

Da je i suvarak, ne deblji od maloga prsta, jači je od železa dok god se o njega oslanjaš snagom vere a ne snagom sile.  Hvala ti za dan nalik svakome danu na planini, a ni jednom drugom nalik…

(Dva u jedan)