Početna strana > Hronika > Mihailo Medenica: Shvataš li danas, Srbine, šta ti je Kosovo i Metohija?!
Hronika

Mihailo Medenica: Shvataš li danas, Srbine, šta ti je Kosovo i Metohija?!

PDF Štampa El. pošta
četvrtak, 26. mart 2020.

Sve je za čoveka i sve će proći – znam, bio sam, video, plakao, pevao…i sve je prošlo.

Možda bih već klonuo duhom da nisam tu zoru 18. marta 2004. dočekao u Velikoj Hoči?

Da se nismo čitavu večnost probijali kroz noć a nigde noći od spaljenih srpkih sela…

Pisao sam već o toj noći kada smo svakom plamenu znali ime…

Ćutiš i pobrajaš u sebi sela i zaseoke, pozdraviš oganj a on ti otpozdravlja: “Bog ti pomogao, Srbine, brate!”

Sve je gorelo, zveri su divljale u krvavom piru, a
Hoča je pevala!

Velika Hoča veća nego ikada.

Divna, daleka, veća na nebu negoli na ovoj šari zemaljskoj…peva!

Strčali plamenovi do nje, do ruba sela, do onih mirisnih vinograda, ližu kalemove bodljikave žice oko raspete Hoče, a Hoča- peva!

Sabralo se Srblje u porti crkve, kraj oca Milenka.

Zasela deca nebu u krilo, živi se stisli uz vaskrsle, nalaktili se na dud zatravljeni manastiri, pali zvonici, oltari pristavili trpeze, gostoprime najlepše anđelice krišom utekle s ikona da stanu pred namernike…

Samo smo posedali na travu i nastavili pesmu gde je prenusmo: “Udade se, Jagodo…”

Pevaš, vrištiš, plačeš, pevaš, pevaš, pevaš…ako gde pesma zanemoća prihvatiš je pod ruku i nastaviš.

Nikada do tad nisam čuo takvu pesmu!

Nije do pesme, do Srbina je!

Zveri nošene ognjem kidišu a Srbin- peva!

Onolicka Hoča a velika, najveća, najlepša!

Nije do sela, do Boga i Srbina je!

Bog i Srbin pevaju!

Rekoh, možda bih i klonuo danas da zore ne zore tim 18. martom 2004.

Da ne zore tolikim zorama na Kosovu i Metohiji kad je gorela zemlja a Srbin se dohvatio oblaka i- peva!

Malo je, premalo mirnih i vedrih zora bivalo za Srbina na zavetnoj svetinji, ali vazda je- pevao!

Što mi danas živimo nije ni delić dela što Srbin živi na Kosovu i Metohiji i- peva!

Vazda, neugasno, neustrašno, nepokorno…peva!

Nije do pesme, do Srbina je, svetinje!

Do Srbina je da se danas, više nego ikada, moli i zaklinje u zavetnu svetinju, jer svetinja je u jadima najvećim pevala za nas!

Da nisam bio, plakao, smejao se, pevao…pa i da pokleknem, ali kako kad nije do pesme- do Srbina je, do svetinje, do onoga kad znaš da će sve proći jer večan si tamo gde se vekovi nalakte na dud, gde si prohodao a da ni zakoračio nisi, gde ti pradedovi zavetuju pesmu za praunučad, gde se u ikoni ogledaš, gde te vazda ima i kad ti sebe zafali…

Što sada živiš Srbine- Srbin vazda živi na Kosovu i Metohiji i- peva!

Nije do pesme, do Boga i Srbina je!

(Dva u jedan)
 
Pošaljite komentar